Quantcast

Tin Ujević

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
104.462
Augustin Tin Ujević (5. jul 1891 — 12. novembar 1955) je bio jedan od najvećih hrvatskih i jugoslovenskih pesnika.

Biografija

Augustin Josip Ujević je rođen u leto 1891. godine u Vrgorcu, u Dalmaciji. Prva tri razreda osnovne škole je pohađao u Imotskom, a četvrti završio u Makarskoj. Između 1902-1909. godine živi u Splitu u "nadbiskupskom sjemeništu" i stiče srednjoškolsko obrazovanje. Maturirao je 1909. godine u splitskoj klasičnoj gimnaziji sa odličnim uspehom, ali odbija da se "zaredi". Studirao je zatim hrvatski jezik i književnost, klasičnu filologiju, estetiku i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Tokom studija ušao je u Matošev književni krug, ali se 1911. godine zbog neslaganja, od njega oprostio. Navodno je studirao i na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao pobornik jugoslovenske ideje boravio je u Beogradu 1912. godine, zbog čega je po povratku u Zagreb bio osuđen na deset godina "izgona". Povod je bio Jukićev pokušaj atentata u Zagrebu, o kojem je imao pojma njegov poznanik Ujević. Zato je 1913. godine kao emigrant dospeo u Pariz, gde se pesnički formirao i stvara. Godine 1914. njegovih deset pesama je ušlo u zagrebačku "Hrvatsku mladu liriku". Bio je jedno vreme aktivan učesnik u Jugoslovenskom odboru u Francuskoj. Po povratku u sada novu državu, duže se nastanio u Beogradu, za koji će ostati vezan do 1929. godine; mada sa protivrečnim utiscima. Tu nailazi na krug velikih prijatelja i poštovalaca ali i na neprijateljstvo, poput književnika okupljenih oko časopisa "Zenit". Od 1921. godine potpisuje se u svojim radovima sa pseudonimom Tin. U beogradskom književnom miljeu objavio je dve knjige zbirke pesama: "Lelek sebra" (1920) i "Kolajna" (1926). Vodi boemski način života, boravi po kafanama na Skadarliji i u "Moskvi", druži se srpskim piscima sličnog umetničkog senzibiliteta (kao što je Toša Manojlović), budući isuviše nekonvencionalan provocira "čuvare pristojnosti i društvenog morala". Tin je 1925. godine proteran iz Beograda i stražarno sproveden ličkim vozom u rodno mesto. Bilo je to nakon serije provala u beogradske dućane, za koje su njega bez osnova optužili. Kako se nije ima gde smestiti u Vrgorcu, jer više nije tu imao kuću, poštovaoci iz Splita su tražili od vlasti da bude smešten kod njih. Sedam godina proveo je u Sarajevu (1930-1937), gde sazreva kao pesnik. Zavičajni Split je njegovo novo-staro odredište. Pred Drugi svetski rat doselio se marta 1940. godine, iz Splita u Zagreb, na poziv (i o trošku) tamošnjih prijatelja, da se tu definitivno nastani.

Stvaralaštvo

Ovaj, u međuratnom književnom periodu, istaknuti i osobeni pesnik, rođen je u Vrgorcu, nedaleko od Imotskog. Filozofiju je studirao u Zagrebu, Beogradu i Parizu. U književnosti se javio originalnim i nadahnutim stihovima pred Prvi svetski rat, ali najplodniji period njegovog književnog rada pada u razdoblje između dva svetska rata. Još 1911. godine njegove pesme su ušle u "Srpsko-hrvatski almanah", koji je u Beogradu uredio Milan Ćurčin.[5] Originalan talenat, snažan i plodan stvaralac, on je svojim prisustvom u međuratnoj književnosti živo uticao na njen tok i razvoj. Nadovezujući se na Matoša, koji mu je u mnogo čemu bio uzor i učitelj, Ujević se brzo razvio u potpuno originalnog književnog stvaraoca – pesnika, kritičara, esejistu i feljtonistu. Dobar znalac više stranih jezika, pesnik snažnog senzibiliteta i prefinjenog ukusa, on je sa strogošću i savesnošću vršio izbor iz stranih književnosti i iz njih prevodio (M. Prust, Rembo, Po, Meredit, Konrad i dr.).

Svakidašnja jadikovka je prvi put bila objavljena u krfskom Zabavniku 1917. godine, napisana je za vreme pesnikovog boravka u Parizu.[6] Posle toga je bila preštampana u knjizi Lelek sebra (Beograd, 1920). Dve Tinove najbolje zbirke pesama Lelek sebra i Kolajna (Beograd 1926) objavljene su na ekavici. U izdanjima pesama Tina Ujevića posle Drugog svetskog rata sve te pesme štampane su ijekavicom.

U godinama pred Prvi svetski rat mladi Ujević je bio i politički vrlo aktivan u redovima revolucionarne omladine, koja je u to vreme bila izrazito jugoslovenski orijentisana. Zato su Ujevićeve literaturne preokupacije u tom vremenu nosile u sebi pečat njegovog progresivnog nacionalizma, čiji je izraz, pored ostalog, bilo i njegovo studiranje u Beogradu.

Ujević se, nakon pravaške hrvatske faze, zagrejao uoči Prvog svetskog rata za jugoslovensku ideologiju koja je onda dominirala u krugovima buntovne mladeži. No, u toku samoga rata, koji je proveo u Francuskoj, Ujević doživljava neku vrstu sloma, uzrokovanog najverovatnije nesrećom u ljubavi (toj je temi ceo život pristupao trubadurski idealizovano) pomešanom s nervnom prenapregnutošću i halucinatornim stanjima. Odrekao se političke aktivnosti i uopšte bilo kakavih društvenih i nacionalnih akcija, te je oporavak tražio u istočnjačkoj filozofiji - pre svega u monizmu Upanišada i vedantinskom poimanju univerzuma kao nedeljive oduhovljene celine; shvatanje blisko američkom pesniku Voltu Vitmenu, kojeg je Ujević prevodio i koji je, uz francuske simboliste kao što su Nerval, Šarl Bodler i Artur Rembo, na njega izvršio snažnan uticaj, ponajviše u području panteističke duhovnosti i slavljenja ekstatičkog jedinstva sa kosmosom. Između dva rata Ujević je boemski živeo u Beogradu, Sarajevu, Splitu, Mostaru, Imotskom, da bi se uoči Drugog svetskog rata konačno skrasio u Zagrebu, gde je ostajo do smrti 1955.

Međutim, užas Prvog svetskog rata, gorka „saznanja o intrigama političke emigracije u Londonu i Parizu“, koja se i u trenucima najtežih narodnih iskušenja borila oko budućih političkih pozicija, kao i haotične političke i socijalne prilike u tek stvorenoj kraljevini – sve se to bolno kosnulo osetljivog pesničkog srca. Zato se on u poratnim godinama rezignirano, ali i sa revoltom, predavao boemskom životu, ali je i tada, kao i kasnije, uvek uspevao da sačuva živu pesničku radoznalost za sve što se zbiva u čoveku i životu, a s njom i hrabrost da o svemu govori i sudi iskreno i otvoreno. Na ruševinama svojih mladićkih ideala, sagorelih na zgarištima rata i života, mladi Ujević nije mogao da sagleda sigurno i čvrsto uporište, pa kad je u tim godinama izjavio da je komunista – to je bio samo izraz njegovog revolta i prskosa. U stvari, Ujević je do kraja života ostao rezigniran i razočaran, i kao čovek i kao pesnik. Dramu svog života i tematsko izvorište svoje čudesne poezije Ujević je najpotpunije izrazio u zbirci „Kolajna“:

S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
S tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
Sa zvijezdom na čelu, sa uskrom u oku
Gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću.

Njegove duševne rane imale su koren još u uspomenama iz njegovog siromašnog detinjstva, kojeg se pesnik često i živo sećao po religioznim procesijama. Zato se već u njegovim prvim stihovima, u toplim i zgusnutim slikama dalmatinskog pejzaža, jasno oscrtavaju detalji siromašnih ribarskih naselja, crkava i manastira.

Ujević je sa najviše pesničke snage opevao svoje misaone i emocionalne doživljaje iz godina Prvog svetskog rata. Ta njegova poezija predstavlja intimnu autobiografiju ratnika koji je rat proveo u potpunoj ljudskoj potištenosti i potlačenosti. Pesnik se u godinama ratnih užasa osećao kao okovani i poniženi sebar, pa je u takvim mislima i raspoloženjima i opevao kako svoju ličnu, tako i opštu ljudsku tragiku. Ali njegova sećanja ni u oslobođenoj zemlji nisu postala vedrija, pa je i tada, kao zalutali putnik i stradalnik, gorko i bolno pevao:

I znaj da sin tvoj putuje
Dolinom svijeta turobnom
Po trnju i po kamenju,
Od nemila do nedraga,
I noge su mu krvave
I srce mu je ranjeno

Ujevićeva „Svakidašnja jadikovanja“, od kad je napisana, ostala je da živi i deluje kao klasična pesnička tvorevina o životnoj pustoši i bespuću čitavog niza generacija koje su na svojim plećima iznele teret rata, ali koje ni u oslobođenoj domovini nisu doživele radost pobede i ujedinjenja. U ovoj pesmi najdubljeg i najljudskijeg životnog bola, Ujević je nadahnuto i jednostavno opevao pogubnu jednoličost i monotomiju sivog života bez stvaranja i poleta:

Gorak je vijenac pelina Jer mi je mučno biti slab,
Mračan je kalež otrova. Jer mi je mučno biti sam –
Ja vapim žarki ilinštak. (kad bih mog`o biti jak)
Kad bih mog`o biti drag –
No mučno je, najmučnije
Biti već star, a tako mlad!

Međutim, Ujević ni uovakvim mračnim raspoloženjima u crnilu života nikad nije padao u bespovratni očaj i rezignaciju. U drami njegovog pesničkog bića uvaek je bio i njegov prkos svemu što sputava čovekov život i snove, i taj prkos mu je i davao snage da se uzdigne nad bolom i očajem. Ako je u njegovim prvim poratnim stihovima duševni bol izvirao iz još svežih rana što ih je rat ostavio za sobom, Ujević je vremenom uspevao da te duševne krize prebrodi i preboli, da nađe snage za veru i akciju:

Spokojan sam danas. Još sam juče psov'o.
Sad hoću, svjestan u teškome lancu,
Da izbjegnem smrti u hajdučkom klancu
I da s dušom sanja živim svoje novo.

Ujević se grčevito borio sa očajanjem u sebi i u toj borbi nalazio snage za nove impulse i pesničke sadržaje. Tako motivi tvornice i tvorničkog rada, iako osenčeni tugom zbog jednoličosti života, unose vedrinu u njegovu kasniju liriku. Ima svetlosti i u njegovoj pesmi „Zadržane sile bića“, posvećenoj radu i radniku. Tako je počela da proklijava pesnikova, u ratu ugašena, vera u život i sutrašnjicu, koju, nažalost, Ujević nije stigao do kraja da izrazi.

Za života su mu izašla dela:

Lelek sebra (1920),
Kolajna (1926),
Dva glavna bogumila (1931),
Nedjelja maloljetnih (1931),
Auto na korzu (1931),
Ojađeno zvono (1936),
Ljudi za vratima gostionice (1938),
Skalpel kaosa (1938) i
Žedan kamen na studencu (1954).

Vikipedija
 

Neprilagođena

Leptirica
Moderator
Poruka
76.582
Svakidašnja jadikovka



Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa
što sijaše nad kolijevkom
sa dugama i varkama.

–O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede
i lovora i darova.

d03098_985bf30b9cb14d61a1bd15fe9398f745~mv2_d_3497_4677_s_4_2.jpg

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,

Od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom,

i komu da se potuži?
Ta njega nitko ne sluša,
ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja riječ
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomača
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova!

O Bože, tek da dovrši
pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak,

kada bih mogao biti drag),
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad!
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.