- Poruka
- 5.913
Američko-kineski tihi rat
Slobodan Reljić | 22. januar 2011. 20:45 | Komentara: 1
Da li nas je susret Obame i Đintaoa uveo u novu fazu odnosa dve supersile? Bogatiji deo Kine “od brige o gladi stigao do brige o gojaznosti”
Hu Đintao i Barak Obama
MoĆ Amerike opada. Ta činjenica postaje opšte mesto. Tajna uspona Kine postaje predmet najvećeg interesovanja. Kad je američki ministar odbrane Robert Gejts stigao u posetu Pekingu Kinezi su digli svoj prvi nevidljivi avion. “Stelt tehnologija” je stvar prestiža u vojnoj vazduhoplovnoj industriji. Kinezi su” javili” da su je osvojili. Kinezi imaju jedan “nevidljivi”, Amerikanci preko stotinu. Ali znanje da se napravi “stelt” je opasnost, a broj letelica je industrijsko pitanje.
“Amerikanci o kineskom strateškom izazovu misle kao o kineskom borbenom stelt avionu. Ali realni izazov uspona Kine je njen obrazovni sistem i strast za učenjem koju on podržava”, napisaće kolumnista “Njujork tajmsa” Nikolas Kristof. Povod za ovo domišljanje su rezultati jedne međunarodne studije kako đaci u 65 zemalja uče matematiku, prirodne nauke i jezik. Najbolji rezultati su đaka iz Šangaja. Amerikanci su 31 u matematici, 23 u prirodnim naukama i 15 u jezičkim znanjima.
Ima tu još teža činjenica, kako konstatuje Kristof - od prvih pet zemalja na listi četiri su konfučijanci: uz Kinu, Hong-kong, Singapur i Južna Koreja. U prvu petorku ugurali su se samo Finci. Konfučijanstvo drži do toga “da bi se reformisalo društvo treba reformisati pojedinca. Ako je u životima pojedinaca i porodica uspostvaljen red, on će biti prisutan i u državi.”
“Mi ne možemo postati konfučijanci, ali možemo podići obrazovanje na našoj listi prioriteta”, zaključuje “Tajmsov” pisac.
Da je to lako reći ali teško ostvariti pokazao je jedan drugi događaj koji je “šokirao” Ameriku ovih dana. Ami Čua, Kineskinja koja profesoriše na Jejlu, proglašena je “pretnjom za Ameriku” zato što svoje kćerke podiže uz naporan rad, spremnost na žrtvu i samoodricanje. Devojčice imaju izuzetne rezultate u školi i društvenim aktivnostima, ali u društvu koje više drži do apstraktnih “prava deteta” nego do obaveza i sistematskog rada to je bio znak za uzbunu zbog narušavanja “američkog načina života”.
Istoričar s Oksforda Karl Gert, pisac knjige “Kako ide Kina, tako će ići svet: kako će kineski potrošači promeniti sve”, smatra da je kinesko prihvatanje pravila potrošačkog društva najvažniji fenomen naše bliske budućnosti. Zapad godinama ukorava Kineze kojima raste proizvodnja a raste i štednja. To je nemoguća jednačina u kapitalističkom društvu DžDž veka. Zarađeno mora da se troši. I - kineska potrošnja je, izgleda, pokrenuta.
Istina je da “građani Šangaja na obrazovanje svoje dece troše više nego na bilo šta drugo” (“Špigl”), ali četiri od deset najvećih šoping centara na svetu su danas u Kini. Ili, prošle godine je nemački “Folksvagen” u Kini prodao 1,9 miliona auta, što je bilo povećanje od 37 procenata za godinu dana. To budi nadu kod ekonomista na Zapadu koji se uglavnom brinu “kako povećanje želja kineske srednje klase za stranom robom može biti od pomoći zapadnim korporacijama”.
Ali, iza džinovskih kineskih deviznih rezervi (2,6 biliona dolara), iza činjenice da je danas 100 Kineza među svetskim milijarderima, stoji i fakat da više od 700 miliona njih žive potpuno drugačijim životom - u delu zemlje do koga nije stigao talas industrijalizacije. To jedinstvo zemlje čini krhkim. Paradoksalno, ništa manji problem nije ni činjenica da je bogatiji deo zemlje “od brige o gladi stigao do brige o gojaznosti”.
U Brazilu, u amazonskim dolinama, seljaci su prvi put počeli da gaje soju. “To je pre svega posledica kineske tražnje”, objasnio je “Špiglovom” reporteru Pedro Jasir Bondžilo, predsednik “Andre Magi grup”, jednog od najvećih proizvođača soje. Brodovi niz Amazon plove ka Šangaju. Polovina svetske proizvodnje soje završi u Kini. Ali računica prehranjivanja “najmnogoljudnije zemlje” nije samo pitanje jednostavnih trgovačkih transakcija. Kina se naprezala i gotovo izborila da potrebni pirinač proizvodi u svojoj zemlji. Ali pojavljuje se “mali” manjak - 10 odsto. A to je u Kini 130 miliona ljudi.
Kineska vlada računa da joj treba 120 miliona hektara oranica da bi mogla da hrani svoje građane. Kao cela Južna Afrika. Kinezi po Africi zakupljuju zemlju. Već 750 hiljada njihovih radnika proizvodi hranu na imanjima na Crnom kontinentu.
Velika sila u usponu, očigledno, mora osvajati svet. Načini su različiti, ali strahovi slabijih uvek slični. Kinezi, konfučijanci kako ih je predstavio kolumnista “Njujork tajmsa” nastoje da svoj uspon predstave kao benigan. “Čajna dejli” tvrdi da “teorija hegemonije nikako ne pristaje uz Kinu”. To Zapad svoj kolonijalni i pljačkaški karakter vidi u svakom ko postaje uticajan i veliki, tvrdi se. Kina nikad nije kolonijalizovala svet.
Istoričar Džefri Vaserstorm, pisac knjige “Kina u 21. veku: šta svako treba da zna”, ipak misli da će najveći problem nastati tamo gde su se Amerikanci najmanje nadali. Oni su dosad “sanjali da će biti dobro kad više Kineza postanu hrišćani ili kad više Kineza postanu demokrate “. A u ovo vreme je “strah vezan za potencijalno katastrofalne rezultate koje bi donela činjenica da ogromni broj kineskih građana postane više sličan nama”. Ali sada se ne radi o religijskim ili političkim sličnostima, nego o “našem rasipničkom potrošačkom ponašanju”. Jer, nema za milijarde ljudi na zemlji dovoljno resursa za američki način trošenja.
KINESKI KAPITALIZAM
Ekonomski rast Kine je u poslednjoj deceniji bio pet puta brži nego američki. Nepoverenje se povećava i zbog prirode kineskog kapitalizma koji je sličniji onom u Rusiji i Saudijskoj Arabiji (gde dominira islam), gde dominira državna kontrola nad preduzetništvom a razvoj se sprovodi pod državnim nadzorom.
Slobodan Reljić | 22. januar 2011. 20:45 | Komentara: 1
Da li nas je susret Obame i Đintaoa uveo u novu fazu odnosa dve supersile? Bogatiji deo Kine “od brige o gladi stigao do brige o gojaznosti”
Hu Đintao i Barak Obama
MoĆ Amerike opada. Ta činjenica postaje opšte mesto. Tajna uspona Kine postaje predmet najvećeg interesovanja. Kad je američki ministar odbrane Robert Gejts stigao u posetu Pekingu Kinezi su digli svoj prvi nevidljivi avion. “Stelt tehnologija” je stvar prestiža u vojnoj vazduhoplovnoj industriji. Kinezi su” javili” da su je osvojili. Kinezi imaju jedan “nevidljivi”, Amerikanci preko stotinu. Ali znanje da se napravi “stelt” je opasnost, a broj letelica je industrijsko pitanje.
“Amerikanci o kineskom strateškom izazovu misle kao o kineskom borbenom stelt avionu. Ali realni izazov uspona Kine je njen obrazovni sistem i strast za učenjem koju on podržava”, napisaće kolumnista “Njujork tajmsa” Nikolas Kristof. Povod za ovo domišljanje su rezultati jedne međunarodne studije kako đaci u 65 zemalja uče matematiku, prirodne nauke i jezik. Najbolji rezultati su đaka iz Šangaja. Amerikanci su 31 u matematici, 23 u prirodnim naukama i 15 u jezičkim znanjima.
Ima tu još teža činjenica, kako konstatuje Kristof - od prvih pet zemalja na listi četiri su konfučijanci: uz Kinu, Hong-kong, Singapur i Južna Koreja. U prvu petorku ugurali su se samo Finci. Konfučijanstvo drži do toga “da bi se reformisalo društvo treba reformisati pojedinca. Ako je u životima pojedinaca i porodica uspostvaljen red, on će biti prisutan i u državi.”
“Mi ne možemo postati konfučijanci, ali možemo podići obrazovanje na našoj listi prioriteta”, zaključuje “Tajmsov” pisac.
Da je to lako reći ali teško ostvariti pokazao je jedan drugi događaj koji je “šokirao” Ameriku ovih dana. Ami Čua, Kineskinja koja profesoriše na Jejlu, proglašena je “pretnjom za Ameriku” zato što svoje kćerke podiže uz naporan rad, spremnost na žrtvu i samoodricanje. Devojčice imaju izuzetne rezultate u školi i društvenim aktivnostima, ali u društvu koje više drži do apstraktnih “prava deteta” nego do obaveza i sistematskog rada to je bio znak za uzbunu zbog narušavanja “američkog načina života”.
Istoričar s Oksforda Karl Gert, pisac knjige “Kako ide Kina, tako će ići svet: kako će kineski potrošači promeniti sve”, smatra da je kinesko prihvatanje pravila potrošačkog društva najvažniji fenomen naše bliske budućnosti. Zapad godinama ukorava Kineze kojima raste proizvodnja a raste i štednja. To je nemoguća jednačina u kapitalističkom društvu DžDž veka. Zarađeno mora da se troši. I - kineska potrošnja je, izgleda, pokrenuta.
Istina je da “građani Šangaja na obrazovanje svoje dece troše više nego na bilo šta drugo” (“Špigl”), ali četiri od deset najvećih šoping centara na svetu su danas u Kini. Ili, prošle godine je nemački “Folksvagen” u Kini prodao 1,9 miliona auta, što je bilo povećanje od 37 procenata za godinu dana. To budi nadu kod ekonomista na Zapadu koji se uglavnom brinu “kako povećanje želja kineske srednje klase za stranom robom može biti od pomoći zapadnim korporacijama”.
Ali, iza džinovskih kineskih deviznih rezervi (2,6 biliona dolara), iza činjenice da je danas 100 Kineza među svetskim milijarderima, stoji i fakat da više od 700 miliona njih žive potpuno drugačijim životom - u delu zemlje do koga nije stigao talas industrijalizacije. To jedinstvo zemlje čini krhkim. Paradoksalno, ništa manji problem nije ni činjenica da je bogatiji deo zemlje “od brige o gladi stigao do brige o gojaznosti”.
U Brazilu, u amazonskim dolinama, seljaci su prvi put počeli da gaje soju. “To je pre svega posledica kineske tražnje”, objasnio je “Špiglovom” reporteru Pedro Jasir Bondžilo, predsednik “Andre Magi grup”, jednog od najvećih proizvođača soje. Brodovi niz Amazon plove ka Šangaju. Polovina svetske proizvodnje soje završi u Kini. Ali računica prehranjivanja “najmnogoljudnije zemlje” nije samo pitanje jednostavnih trgovačkih transakcija. Kina se naprezala i gotovo izborila da potrebni pirinač proizvodi u svojoj zemlji. Ali pojavljuje se “mali” manjak - 10 odsto. A to je u Kini 130 miliona ljudi.
Kineska vlada računa da joj treba 120 miliona hektara oranica da bi mogla da hrani svoje građane. Kao cela Južna Afrika. Kinezi po Africi zakupljuju zemlju. Već 750 hiljada njihovih radnika proizvodi hranu na imanjima na Crnom kontinentu.
Velika sila u usponu, očigledno, mora osvajati svet. Načini su različiti, ali strahovi slabijih uvek slični. Kinezi, konfučijanci kako ih je predstavio kolumnista “Njujork tajmsa” nastoje da svoj uspon predstave kao benigan. “Čajna dejli” tvrdi da “teorija hegemonije nikako ne pristaje uz Kinu”. To Zapad svoj kolonijalni i pljačkaški karakter vidi u svakom ko postaje uticajan i veliki, tvrdi se. Kina nikad nije kolonijalizovala svet.
Istoričar Džefri Vaserstorm, pisac knjige “Kina u 21. veku: šta svako treba da zna”, ipak misli da će najveći problem nastati tamo gde su se Amerikanci najmanje nadali. Oni su dosad “sanjali da će biti dobro kad više Kineza postanu hrišćani ili kad više Kineza postanu demokrate “. A u ovo vreme je “strah vezan za potencijalno katastrofalne rezultate koje bi donela činjenica da ogromni broj kineskih građana postane više sličan nama”. Ali sada se ne radi o religijskim ili političkim sličnostima, nego o “našem rasipničkom potrošačkom ponašanju”. Jer, nema za milijarde ljudi na zemlji dovoljno resursa za američki način trošenja.
KINESKI KAPITALIZAM
Ekonomski rast Kine je u poslednjoj deceniji bio pet puta brži nego američki. Nepoverenje se povećava i zbog prirode kineskog kapitalizma koji je sličniji onom u Rusiji i Saudijskoj Arabiji (gde dominira islam), gde dominira državna kontrola nad preduzetništvom a razvoj se sprovodi pod državnim nadzorom.
