It is time for some people to go back to school, it seems...
From Татомир Вукановић,
Етногенеза Јужних Словена, 1974, с. 56-62:
**********
Међу ратничким племенима и етничким скупинама која крајем V столећа беху главни нападачи нарочито ce помињу Бугари, често под тим именом, a често и под именом Хуна, запамћених по злу још из времена Атиле „Бича господњег“. . . .
Бојећи ce велике снаге Гота цар Зенон је против њих подбадао један део хунских сродника, и то
баш Бугаре, који су y кубанском крају, ближе од старих седишта, образовали јаку своју државу. Први помен бугарског имена, βουλγάροι, долази y вези с тим догађајима,
482. године.
[185]
. . .
Ови сукоби y Византији, који нису били без метежа, нису остали непознати ни оним народима и племенима на доњем делу Дунава, чија ce жудња за војевањима и пленом једва, и то само од страха, била зауставила на границама Царства.
Бугари, позвани y борбу противу Гота, могли су лако доћи на помисао, да Царевина не би звала њих, да је сама могла да прими опасне борбе.
Бугарске чете војују с Готима чак на подручју данашњег Срема (око 485. год.) и имају довољно прилике да упознају слабо стање суседних грчких поседа и да ce обавесте о привредном стању области на обе обале Дунава све до иза линија тврдог Сингидунума. ... Код реке Цурте,
499. год., 15.000 визајнтијских војника ca 520 ратних кола би разјурено и потучено; четири вође и више од 4000 војника беше изгубљено. „Ту је“, по речима једног савременика, „пропао цвет илирских војника“.
[188] Охрабрени том својом победом Бугари наставише борбу и 502. год., не наишавши ни на какав отпор византијске војске, опленише Тракију. Није немогуће да су Изаури, које је Анастасије силом насељавао по тим крајевима, из жеље за осветом суделовали с Бугарима или им помагали за разна обавештења. ...
За то време Готи су, држећи Италију, проширили границе свог поседа и на источну обалу Јадранског мора, заузевши сву Далмацију y њеним римским границама и читав Срем заједно са Сингидунумом. ... С њим y вези помињу ce и Бугари, који су час савезници Источног Царства, час његови пленитељи.
У борби с Мундом и Бугарима, 505. год., била је византијска војска негде на Морави поново потучена, и то тако да ce дух побеђених „никако више није могао опоравити“.
[189] ... Поред тога, a из истих разлога, по свршетку Дугог зида (512), цар колонизује y доње крајеве око Дунава германско племе Херула као жив бедем против варвара.
. . .
Kpaj Анастасијеве владавине био је врло буран. ... Против цара ce јављаху праве побуне. Незадовољство против цара које је избило y Тракији,
покренуло је народ на устанак, на чијем челу ce ставио
војвода Виталијан.
[193] У тој дунавској области било је становништво словенско и полулатинско, y старој традицији древних народа, Трачана и римских колониста. Да би ојачали своје редове,
устаници позову y помоћ Хуне
и Бугаре. Масовна устаничка војска разби неколике цареве војске и пленећи продре готово до Цариграда. Одатле су устаници били одбачени, после једне неуспеле поморске битке, те ce повлаче y унутрашњост, крстарећи кроз Тракију, Мезију, Илирик и Епир.
[194] ... Након тих збивања, на византијски престо долази цар Јустин.
. . .
Једна борба између Словена и Анта y 533. год. омела је за неко време њихове покрете против Византије. Али су за то Бугари искористили y обилатој мери заузетост Византије на толиким странама.
Од 535. год. не престају њихови упади. Године 538, под двојицом угледних вођа (византијски извори зову их изрично „владарима" — ρῆγες), као организоване дружине, y великом броју, упали су они y Тракију. Тамо ce против њих скупила сва расположива војна снага Византије на северу Балкана са заповедницима Мале Скитије, Мезије и Илирика. Бугари су разбили y једној борби скитско-мезијске одреде, али су, продревши дубље y земљу, настрадали од удружених и са свих страна довучених византијских чета. Изгубили су чак и обе вође. Но, убрзо на Византинце, задовољне успехом, напале су нове гомиле Бугара и потукле их страховито.
Сам заповедник Илирика, Аскум, изгледа бугарског порекла, би ухваћен и одвучен преко Дунава. Другог заробљеног византијског заповедника Бугари су искористили за богат откуп од 1000 златника, ... Нарочито је био жесток напад 539-540. год. Читаво Балканско полуострво, од Далмације до близу Цариграда, било је поприште варвара, који су харали и пустошили. У самом Илирику они су продрли y 32 града, a одвели су y плен на 120.000 душа.
. . .
У борбама против Гота, Византији, после заузећа Понтуса, долази помоћ од 1600 коњаника, којима су заповедници, истина, Ромеји, али y којој су већину људи сачињавали Словени, Анти и Хуни, и то они са леве обале Дунава. ... Тако је исто било и y византијској војсци против Персије не само словенских и антских војника, него чак и заповедника; по имену ce од њих помињу Дабрагезас (Даброгост), Вишиград и Сварунас.
[208] Ово служење y царској војсци знатно је
допринело, да Словени, Анти, Протобугари и други
изближе познају и
начин византијске војне организације и њихове тактичке маневре и врсте оружја и да ce тим после сами користе.
[209] , etc., etc.....
**********
