A približavao si se sasvim tiho...godinama.Nečujno,na prstima...Nisam te ni primetila.Ni slučajne dodire mog ramena,ni tvoja pitanja na koja nisi ni slušao odgovore.Jednostavno si me samo gledao...Do onog trenutka kada smo na tren ostali sami,kada si izgubio kontrolu i razum i iznenada me poljubio kao da sutrašnji dan ne postoji.Moje iznenadjenje se mešalo sa šokom,opiranjem,strahom...i sa slašću tvojih usana.Milion pitanja,milion nerazumnih stvari,milion ćelija mog mozga se rasprslo u trenutku.Tvoj pogled je molio,moj razum se bunio.Srce...srce je lupalo.Ponovo sam oživela...Svaki naš budući trenutak,kada si mi prilazio,svaki dodir tvoje ruke na mom licu,nežan,neponovljiv,svaka toplota tvog tela i tvoje kože na mojoj urezane su u mom mesu.Dok su tople kapi vode padale po nama privijao si me uz sebe pokušavajući da me tu zalepiš,da se nikada ne odlepim.Bili smo jedno telo...I još uvek smo...Samo trpimo...
