Nije valjda kralj i samozvani car Dušan koji je da uputu "Srbin da se u Vlahe ne žene" bio musliman il latin il Crnogorac?
1. Svaki car proglašava se sam za cara, a titulu može naslediti njegov sin. Tako da u srednjem veku ne postoji car koji nije "samozvani".
2. Osim pomenutog Dušanovog zakonika („Srbin da se ne ženi u vlaseh"), postoji niz zakona i povelja koje tretiraju odnos vlaha i srba. Primeri su dečanska hrisovulja iz 1330. koja ponavlja rečeno u Dušanovom zakoniku i dodaje (
„srbljin da se ne ženi u vlaseh, ako li se oženi, da ju vede u merophe"), što je dovoljno za ispravan zaključak, ali dalje, povelja bana Matije Ninoslava između 1232-1235 (
ako vjeruje srbljin vlaha, da se pri pred knezem; ako vjeruje vlah srbljina, da se pri pred banom, a inomu vlahu da ne bude izma), zatim Zakon za cetinske vlahe iz marta 1436. (
srblin da ne more otdati na vlaha, ni vlah na srblina.), zatim carinska povelja cara Dušana iz decembra 1345. (
da ne uzima Dabiživ' Dubrov'čanom ni carine; da nikoega dohodka ni tr'govcu dubrov'č'komu, ni vlahu, ni sr'binu, da nikomu; i kto gred u Dubrovnik i (i)z Dubrov'nika i vsaci vlasteli koi te stajati po Dabižive, da ne uzme carine do veka veku.) Kao što vidimo, međustaleški odnosi srba i vlaha zakonski se uređuju ne samo na prostoru Srbije, nego i na prostoru Bosne i Dalmacije. Među
Rašanima iliti
Srbima u narodnom smislu, srbi su bili zemljoposednička, a vlasi nomadska, stočarska, bezemljaška klasa.
Uostalom, kome sam ovo pisao pre 6 godina:
Razlika između vlaha i meropaha nije bila pravne, nego ekonomske prirode. Koliko vlaha može i treba da se smesti na jednom imanju pored potrebnih mu meropaha, to je pitanje, koje su rešavala pojedina vlastelinstva prema konkretnim prilikama svojih gazdinstava. Svakako je u tome pogledu postojala izvesna normalna proporcija, koja nije mogla biti povređena bez štete za celokupno gazdinstvo. Stoga se po nekad manifestovala težnja da se spreči priraštaj vlaha na štetu meropaha. Taj se priraštaj mogao vrpšti putem međusobnih brakova, te su se ti brakovi zabranjivali, bar utoliko, ukoliko bi za njih bio vezan prelazak meropaha u vlahe.
„Srbin da se ne ženi u vlaseh",
kao što se određuje u Svetostefanskoj (1313-1318) i Dečanskoj hrisovulji (1330 g.). Tome Dečanska hrisovulja dodaje:
„ako li se oženi, da ju vede u merophe" (čl. 36),
da sam dakle ne pređe u vlahe, nego da ostane na meropaškom položaju zajedno sa ženom.
Svetostefanska hrisovulja donosi za dopunu jednu oštriju odredbu, te veli ovako:
„Ako li se oženi u nevest (bez znanja) igumnovu, da se ograbi i sveže i vlah ot koga se bude ženil, i da se vratii bez volje opet na otčino mesto."
U ''Dušanovom zakoniku'' pojam VLAH označava stočara, a MEROPAH zemljoradnika. Iz tog razloga (napuštanje zemlje) bilo je zabranjeno da Vlah oženi Meropahinju, ako i sam neće ostati i obrađivati zemlju.
SEBAR zavisni seljak u srednjovekovnoj srpskoj državi. Sebar je morao gospodaru (vladaru, vlastelinu ili crkvi) da daje nekoliko vrsta rente. Prema vrsti odnosa i posla kojim su se bavili sebri se dele na: merophe, vlahe, zanatlije, sokalnike (posluga) i otroke (robove). U Dušanovom zakoniku precizno je određen pravni položaj sebara.
U starim dokumentima pojam sebar je označavao i prostog, neukog čoveka.
MEROPAH, zavisni seljak u srednjovekovnoj Srbiji. Meropahe su nazivali i serblji, zemljani ljudi, ljudi vlastelisci. Bili su obavezni da rade za svog gospodara i da mu daju naturalnu rentu. U Dušanovom zakoniku određene su obaveze meropaha: da rade za gospodara 2 dana nedeljno, da mu kose seno, okopavaju vinograd, da godišnje daju "carevu perperu" (novac) i da im se ništa više preko zakona ne oduzima.
Meropah nije smeo da napusti zemlju koju je obrađivao. Međutim, Zakonik im omogućava da se sude s gospodarom i carem ukoliko su zahtevi gospodara u pogledu rada i davanja veći no što je to propisano.
VLAH, u srednjovekovnoj srpskoj državi vlasima se naziva nomadsko stanovništvo koje se bavilo stočarstvom Dušanov zakonik pominje obaveze vlaha (kao i Zakonik cetinjskih vlaha). Vlasi tokom vremena postaju društveni sloj koji ima poseban tretman, nije opterećen feudalnim daćama, već plaća određeni godišnji porez.
Povlačenjem dela srpskog življa ispred Turaka u XV v. u hrvatske krajeve, te uvećanjem broja Srba koji postaju dominatno stanovništvo u Dalmaciji i njenom zaleđu, kao i istočnoj Slavoniji, i stvaranjem Vojne krajine proširio se naziv Vlasi, za Srbe u Vojnoj krajini. U vreme turskih ratova i okupacije Vlah je uvredljiv naziv za Srbina, odnosno, pravoslavca.
Ovaj pojam ne treba mešati sa: nazivom za omanju skupinu naroda romanizovanog porekla, koje se bavi stočarenjem, Vlasima. Takođe, stanovništvo romanskog porekla u dalmatinskim gradovima nazivalo je brdske pastire i seosko stanovništvo uopšte, Vlasima.
SOKALNIK, nazivaju se još i Servi, zavisni seljaci u srednjovekovnoj srpskoj državi. Pored nešto manjih obaveza od meropaha servi su obavezni da rade na imanju svog gospodara i da kao posluga obavljaju različite poslove: prenos robe, da prate gospodara na putovanju, da rade na popravkma zgrada, ili pak da rade u kuhinji. Broj serva u odnosu na merophe bio je mali.
OTROK, je bio rob u srednjovekovnoj srpskoj državi. Otroci su bili svojina koju je gospodar mogao da otuđi. Prema Dušanovom zakoniku otrok — hrišćanin nije mogao biti prodat nehrišćaninu. Otroci su bili nasledna svojina, ali se nisu mogli pokloniti kao miraz. Vremenom otroci postaju meropsi, zavisni seljaci; dobijaju zemlju na uživanje sa svim ostalim obavezama koje ispunjavaju prema svom gospodaru.
Eto tako,
indolentni mužek...
„Moja će knjiga napisana biti čisto srpski, kako god i ovo moje pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata. (...) Ko ne zna da žitelji crnogorski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački i banatski (osim Vlaha) jednim jezikom govore? (...) zakon i vera mogu se promeniti, a rod i jezik nikada. (...) Za sav dakle srpski rod ja ću prevoditi slavnih i premudrih ljudi misli i sovjete, želeći da se svi polzuju. (...) ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečeske, za braću Srblje, kojega su god oni zakona i vere.“ (―)
). 
