Meni je jutarnja kafa nekada bila ritual
A sada mi je potreba.
Prvo što čujem ujutru, negde oko 7, a jako često i pre, je - mama, eeeeee!
Uuuuuh, ma nema ni pola sata kako me je poslednji put probudila, ali čim bacim pogled na sat, shvatim da nema više spavanja. Izbauljam iz kreveta, još žmureći, tutnem joj flašiču sa čajem, čisto da mogu da se obučem i umijem. Onda stavim džezvu na šporet. Dok obavimo jutarnju toaletu i obučemo se, voda u džezvi ukuva, pa sipam novu. Onda, sa džakčetom u naručju, koji mi mjauče na uvo i trlja obraz o moj ( ko je samo nauči
), "turim" tri vrhnate kašičice kafe na jednu dozu ( jutarnja doza = šolja od bele kafe
), onda obavezno bar 3-5 minuta moram da peckam prst i duvam u njega, istovremeno slušajući najsladji smeh na svetu, onaj iz duše, onaj što i zimu pretvara u proleće, a izmedju dve salve smeha - mama, pe, pe, peeeee, pa opet peckam prst... i tako se kafa prohladi, taman da može da se pije, a da se ne ispeče jezik
Cigaretu ne palim, jer je hladno pa ne mogu, pogotovo ne u 7 ujutru otvoriti prozor, a dete još toplo iz kreveta, a tako bih je rado zapalila.... Negde kada već stignem do pola šolje, onda se ona seti, pa traži kocku šećera, da umočim u kafu... pa onda cokće kao prasence i smeje se u stilu - eeeee, i ja sam velika
Neki me put predje, pa umoči prstić... a ja se pravim da ne vidim... a ono lice kada lizne gorku kafu me uvek, ali uvek, nasmeje do suza
Onda se bacimo na tepih i valjamo, golicamo, smejemo... dok ono pola šolje kafe čeka ... i čeka... i čeka.... i ne dočeka... na kraju je prospem.
Šta mari, ispunila je svoj zadatak, popijena ili ne. Dan je počeo smehom i igrom, suncem u sred zime i smehom koji budi dokone penzionere ispod nas... koji nam posle uvek "prete prstom" dok im se brk smeje
I kažem... sada je ta jutarnja kafa potreba... i maloj šmizli i meni... potreba jer je uvod u lep dan... jer uživam u ... kafi? ma, neeeee, volim ja kafu, ali mnogo više tu jutarnju idilu, taj samo naš jutarnji obrazac.... kafa je tu samo deo rituala, samo .... kafa
