ceca881
Iskusan
- Poruka
- 5.279
Ispijanje kafe, prve jutarnje…
…za mene “sveti” cin… momenat za savrsen pocetak dana, zelja da ujutru pre odlaska u kupatilo je napravim I dok se spremam da je polako ispijam uz novine ili muziku… savrsen pocetak dana…
Ali ne postoji savrseno, uvek mi neko prekine taj momenat uzivanja… jutros je to komsinica koja je upala da popije istu samnom pre odlaska na posao, cineći meni uslugu da ne pijem sama !!!
... da se ne lazemo, mrzi je da pije sama 
…. I dok njoj napravim, I slusam price koje ne zelim da cujem , barem ne u narednih pola sata,… o braku, „onom njenom“ koji sinoc nije ponovo dosao kada je trebao I sl 
…. I sa tako upropastenim jutarnjim cinom odem na posao pitajući se iznova zasto ljudi konstatno imaju zelju da nam namecu svoje potrebe I svoje frustracije kroz to da pomazu nama… 
Na poslu me ceka skuvana kafa koju cu naravno popiti a da se necu ni setiti da sam je pila, jer ce mi svakih nekoliko minuta neko upadati u kancelariju sa izvinjenjem sto prekida, ali samo nesto da pita, pa ako je to neko od meni bliskih saradnika, ostace citavih deset do petnaest minuta docekajuci onog sledeceg koji ce da dodje sa istom namerom, ponovo ce mi pricati svoje frustracije od juce … I onda nabacim onaj vestacki osmeh, ne slusam pricu koju sam I juce cula nego se pitam zasto je mojoj komsinici trebalo to da mi upadne ujutro I pokvari dvadeset minuta preko potrebnog mira za savrsen pocetak dana, verovatno bih sada I slusala doticnog sta mi prica I ne bih jedva cekala da mu vidim ledja…
Zar mnogo trazim? Dvadeset minuta za sebe… i citav dan se vrti oko kafe... telefonski poziv od prijatelja sa pitanjem , kada cemo na kafu?
... i sve u toku dana me vraca na taj jutarnji pokvareni ritual, i mislim da sve frustracije koje vucem preko dana polaze od toga 
, od moje komsinice i „onog njenog“... a ja ljudi , HOĆU da pijem kafu sama... samo jednu jutarnju... 
... i doci cu kuci, zaboraviti na jutrosnji dogadjaj, i uvek ce mi nesto nedostajati...
I zapravo se pitam, da li sve sitnice koje nam tako puno znace i koje su u ocima drugih bezvredne, i ti isti ne vide nasu potrebu za njima, cine upravo ono sto nam nabaci osmeh na lice, ispuni dan, i otvori usi za druge...
Mada, sad nesto razmisljam
, mozda mojoj komsinici treba neka sitnica da bi dozvolila meni da uzivam u svojoj... 
...sledeca misija: ... otkriti potrebe osobe koja mi kvari pocetak dana.... mozda da „onaj njen“ dodje na vreme kuci, ili da joj skuvam kafu i ostavim ispred vrata... i da savrseno pocnem dan...
…za mene “sveti” cin… momenat za savrsen pocetak dana, zelja da ujutru pre odlaska u kupatilo je napravim I dok se spremam da je polako ispijam uz novine ili muziku… savrsen pocetak dana…
Ali ne postoji savrseno, uvek mi neko prekine taj momenat uzivanja… jutros je to komsinica koja je upala da popije istu samnom pre odlaska na posao, cineći meni uslugu da ne pijem sama !!!
... da se ne lazemo, mrzi je da pije sama …. I dok njoj napravim, I slusam price koje ne zelim da cujem , barem ne u narednih pola sata,… o braku, „onom njenom“ koji sinoc nije ponovo dosao kada je trebao I sl …. I sa tako upropastenim jutarnjim cinom odem na posao pitajući se iznova zasto ljudi konstatno imaju zelju da nam namecu svoje potrebe I svoje frustracije kroz to da pomazu nama… Na poslu me ceka skuvana kafa koju cu naravno popiti a da se necu ni setiti da sam je pila, jer ce mi svakih nekoliko minuta neko upadati u kancelariju sa izvinjenjem sto prekida, ali samo nesto da pita,
pa ako je to neko od meni bliskih saradnika, ostace citavih deset do petnaest minuta docekajuci onog sledeceg koji ce da dodje sa istom namerom, ponovo ce mi pricati svoje frustracije od juce … I onda nabacim onaj vestacki osmeh, ne slusam pricu koju sam I juce cula nego se pitam zasto je mojoj komsinici trebalo to da mi upadne ujutro I pokvari dvadeset minuta preko potrebnog mira za savrsen pocetak dana, verovatno bih sada I slusala doticnog sta mi prica I ne bih jedva cekala da mu vidim ledja… Zar mnogo trazim? Dvadeset minuta za sebe… i citav dan se vrti oko kafe... telefonski poziv od prijatelja sa pitanjem , kada cemo na kafu?
... i sve u toku dana me vraca na taj jutarnji pokvareni ritual, i mislim da sve frustracije koje vucem preko dana polaze od toga , od moje komsinice i „onog njenog“... a ja ljudi , HOĆU da pijem kafu sama... samo jednu jutarnju... ... i doci cu kuci, zaboraviti na jutrosnji dogadjaj, i uvek ce mi nesto nedostajati...
I zapravo se pitam, da li sve sitnice koje nam tako puno znace i koje su u ocima drugih bezvredne, i ti isti ne vide nasu potrebu za njima, cine upravo ono sto nam nabaci osmeh na lice, ispuni dan, i otvori usi za druge...
Mada, sad nesto razmisljam
, mozda mojoj komsinici treba neka sitnica da bi dozvolila meni da uzivam u svojoj... ...sledeca misija: ... otkriti potrebe osobe koja mi kvari pocetak dana.... mozda da „onaj njen“ dodje na vreme kuci, ili da joj skuvam kafu i ostavim ispred vrata... i da savrseno pocnem dan...
![[Ne_Vazim_Se]](/data/avatars/m/149/149349.jpg?1220814411){kind=avatar}
, stavljam sad' vec tri male kashichice pune skroz...
)... e onda polako dolivam mleko i mutim tako...
ovlacidim:
