Dont_Break_The_Oath
Domaćin
- Poruka
- 3.684
- Trebali bi negde da odemo, da otputujemo odavde. Oboma bi dobro došlo.
- Zaista bih da kažem ”da”. A istovremeno tu je i prepreka. Ne mogu ti reći ili
pokazati da sam srećan. Vidim ti oči, ali ne mogu dopreti to tebe.
Shvataš li?
Ja sam van tog zida. Sam sam sebe ogradio...Toliko sam daleko.
- Znam koliko je čudan osecaj.
- Čudno je. Želim da budem topao, nežan i živ. Želim biti slobodan.
- To je kao u snu. Pokrenuo bi se, ali ne možeš. Noge i ruke su teški kao olovo. Pokušavaš da govoriš, ali ne možeš.
- Plašim se poniženja. To je pakleno. Ja sam prihvatio poniženje i dopustio da
utonem.
Grozno je biti gubitnik.
Neki ljudi misle da imaju pravo da ti kažu šta da radiš, zadovoljni dobrom namerom. Površna želja za gaženjem nečeg živog.
Ja sam mrtav...Ne, to je previše melodramatično...Ja nisam mrtav. Ali živim bez
samopoštovanja. Znam da zvuči smešno i pretenciozno. Većina ljudi živi bez
samopoštovanja.
Poniženi u srcu, zgnječeni i ispljuvani. Živi su i to je sve što znaju. Ne poznaju
alternative. Čak i da znaju nikada ne bi posegnuli za njom. Može li neko biti
bolestan od poniženja? Je li zaraza sa kojom moramo živeti?
Toliko govorimo o slobodi. Nije li sloboda otrov za ponižene? Ili je samo droga
koju poniženi koriste kako bi izdržali? Ne mogu živeti ovako. Odustao sam. Ne mogu to izdržati. Dane koji razvlače. Svetlost belih noći vrišti na mene da
ustanem, svakog jutra. Spavanje su samo snovi koji me proganjaju. Tama je puna duhova i secanja.
Da li ti je palo na pamet da ljudi, što su gori, manje se bune? Na kraju su tihi, iako su živa bića, sa nervima, očima i rukama.
Velike armije žrtava i dželata. Sunce izlazi i zalazi, teško. Hladnoća nastupa, tmina. Zimska tmina krajnjeg severa. Svi su tihi.
Nikada ne možemo otići, prekasno je. Kasno je za sve.
Christijan Ekkeråt. (The Oath)
Alta, Finnmark - Norge. Septembar 2002.
Premijerno izvedeno u Oktobru 2002 u pozoristu u Rissa, Sør Trøndelag.
Uspeo sam uz pomoc mojih prijatelja da prevedem sopstveno delo na moj maternji jezik, srpski i zeleo bih da uskoro gledam izvodjenje ove drame u bilo kom pozoristu u SCG, takodje bih voleo da i izdavaci iz ove zemlje vise obrate paznje na nas koji smo pljuvali krv u inostranstvu da uspemo kao doseljenici u zemlje visoke kulture.
Pisite svoje komentare na ovaj odlomak. Zelim da cujem misljenje dragih ljudi sa foruma ovde koji znaju biti iskreni.
- Zaista bih da kažem ”da”. A istovremeno tu je i prepreka. Ne mogu ti reći ili
pokazati da sam srećan. Vidim ti oči, ali ne mogu dopreti to tebe.
Shvataš li?
Ja sam van tog zida. Sam sam sebe ogradio...Toliko sam daleko.
- Znam koliko je čudan osecaj.
- Čudno je. Želim da budem topao, nežan i živ. Želim biti slobodan.
- To je kao u snu. Pokrenuo bi se, ali ne možeš. Noge i ruke su teški kao olovo. Pokušavaš da govoriš, ali ne možeš.
- Plašim se poniženja. To je pakleno. Ja sam prihvatio poniženje i dopustio da
utonem.
Grozno je biti gubitnik.
Neki ljudi misle da imaju pravo da ti kažu šta da radiš, zadovoljni dobrom namerom. Površna želja za gaženjem nečeg živog.
Ja sam mrtav...Ne, to je previše melodramatično...Ja nisam mrtav. Ali živim bez
samopoštovanja. Znam da zvuči smešno i pretenciozno. Većina ljudi živi bez
samopoštovanja.
Poniženi u srcu, zgnječeni i ispljuvani. Živi su i to je sve što znaju. Ne poznaju
alternative. Čak i da znaju nikada ne bi posegnuli za njom. Može li neko biti
bolestan od poniženja? Je li zaraza sa kojom moramo živeti?
Toliko govorimo o slobodi. Nije li sloboda otrov za ponižene? Ili je samo droga
koju poniženi koriste kako bi izdržali? Ne mogu živeti ovako. Odustao sam. Ne mogu to izdržati. Dane koji razvlače. Svetlost belih noći vrišti na mene da
ustanem, svakog jutra. Spavanje su samo snovi koji me proganjaju. Tama je puna duhova i secanja.
Da li ti je palo na pamet da ljudi, što su gori, manje se bune? Na kraju su tihi, iako su živa bića, sa nervima, očima i rukama.
Velike armije žrtava i dželata. Sunce izlazi i zalazi, teško. Hladnoća nastupa, tmina. Zimska tmina krajnjeg severa. Svi su tihi.
Nikada ne možemo otići, prekasno je. Kasno je za sve.
Christijan Ekkeråt. (The Oath)
Alta, Finnmark - Norge. Septembar 2002.
Premijerno izvedeno u Oktobru 2002 u pozoristu u Rissa, Sør Trøndelag.
Uspeo sam uz pomoc mojih prijatelja da prevedem sopstveno delo na moj maternji jezik, srpski i zeleo bih da uskoro gledam izvodjenje ove drame u bilo kom pozoristu u SCG, takodje bih voleo da i izdavaci iz ove zemlje vise obrate paznje na nas koji smo pljuvali krv u inostranstvu da uspemo kao doseljenici u zemlje visoke kulture.
Pisite svoje komentare na ovaj odlomak. Zelim da cujem misljenje dragih ljudi sa foruma ovde koji znaju biti iskreni.
