Quantcast

The green green grass

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Osobica

Početnik
Poruka
5
The green green grass...

Letnji oblačan dan, popodnevna kiša u najavi, znači od neke sportske rekreacije ništa. Ne loče mi se popodne, znači otpadaju svi koji piju... Kiša u najavi... kako kući stić?...
Znači - zvati, dogovoriti se, možda me odvede prvo na neki pelinkovac...
Nemam jasnu predstavu u glavi... a kako ću je i imati posle onog piva i pelinkovca od dana pre.
Nisam stigla ni kanastu preko interneta da odigram a već je bio tu.
Prelazim ulicu ka kolima, pogledam – ne inspiriše me ni za šta, opuštena sam totalno.
On se smejulji, otvara mi vrata. Ubacujem noge unutra, kažem mu “ćao” kao da smo se videli pre dan-dva, osmeh i krećemo.
Uručuje mi čokoladnu bananicu.
“Bolje da si mi kupio pelinkovac”, smejem se.
A on nešto priča, ma ko ga bre sluša, čula sam samo onaj detalj kako ima on nešto drugo... mmmm... da, zeleno je.
Obradovah se, nisam dugo, a volela bih, zašto da ne bih.
Uživam u vožnji, baš lepo vozi, uvek je lepo vozio... Ma, te muške ruke na volanu...
Ulazimo u lift, on opet nešto komentariše, ja se nešto smeškam, da mi je malo bolja memorija mogla bih i da kažem šta komentariše, kao oni drugi ljudi sa memorijom kad prepričavaju svoje dogadjaje... A ja... ja imam samo neki poludefinisani okvir... Ma, da je definisani okvir dobar, i vuk bi ga imao! Interesantno je koliko često koristim ovo sa vukom i imanjem i nemanjem. Pa valjda zato što je to jedna od malog broja stvari koje su našle svoje mesto u mojoj limitiranoj memoriji. Krhko je znaje...
Nego, gde smo ono stali?
Lift!
Dakle, iskrcasmo se iz lifta i udjosmo u stan.
Terasa, velika, pogled na Dorćol, ja sedim tako... Pita me on “Je l’ to sjediš i razmišljaš?”
“Jok, samo sjedim”, kažem ja. A volela bih i ja da sjedim i razmišljam, ali nije to za mene, to je za one sa jasnim tokom misli i memorijom da se sete o onoga o čemu bi da razmišljaju. Ja samo tako sedim, blesnem nekad po malo ko zvezda padalica, pa se ugasim... *******, ne možeš imati sve – i sedenje i razmišljanje.
Popušismo tad tu “lulu mira”, ne potraja dugo, poče lula da deluje – razlio se Dorćol ispod terase, nije ni on jasno definisan, ko ga ****, što pa da on bude bolji od mene.
Sve je lepo razliveno ko školski primer akvarela.
Ne znam zašto pita me da li da me veže za stolicu kad je pošao po kiselu iz frižidera... sigurno mu delujem nekako letački raspoložena.
I tako u tom mom mentalnom bludjenju, u jednom trenutku, kad sam izoštrila sliku pela sam se na bicikl parkiran na terasi da vidim da li su mu pedale na dobrom mestu za moju visinu – srećom tesna suknja je imala i šlic, pa sam uspela nekako i da sidjem, onako blentava.
Sledeći kadar – on me sprovodi u sobu i nešto petlja sa teget roletnama koje su meni delovale kao neko gotivno more na pučini. Hoće da mi napravi neki poseban ugodjaj sa suncetom koje mi se tu migoljilo iza nekih drugih roletni na rupice, pa nije bilo dovoljno tih rupica da sunce udje. Ma, haos!
Sedimo jedno pored drugog na trosedu, ja srčem učestalo moju kiselu koja mi je najbolji kompanjon u zelenim situacijama, on nešto opet priča, zasmejava me i uveseljava, nije loše, neka ga.
Vidim ja on bi nekako da me dodirne, uveseljava me njegova kombinatorika, a i ne uzbudjujem se mnogo, samo mi je sve to interesantno i pitam se da li da se ja nešto branim kad on krene i od čega da se branim, a od čega ne... i gle, njegova ruka je već negde tu po meni, rame, kosa, ne znam, sve mi se zamrsilo, smešna mi cela situacija, smejem se.
On i dalje priča to nešto što je pričao, tu i tamo blesne mi razum, osvetli se po koji fragment, smejem se. Uglavnom se smejem. Smejem se i kad se ubacim u drugi deo njegove priče, pa pokušavam da skapiram šta je bilo u prvom. Ma, program je nevidjen!
Naredno uključenje – on mi skinuo papučicu, podigao mi nogicu preko njegovog krila (mislim krila- butina, a ne krila za letenje - toliko zelena nisam) i prelazi rukom po istoj. Druga mi nogica ostala na podu, viri iz svoje papučice, ‘oće i ona gore. Podignem je ja, što nogica da pati, opružile se tako njih dve jedna pored druge po njemu, a on... zlatne ruke ima...
Smejem se, gleda me, smejem se i dalje - ma ko će mu sad ceo taj svemir objašnjavati...
Pita me da me masira. Ko zna kako sam ga pogledala iz onog mog pomerenog smešnog svemira kad dodaje – “Reci bolje “ne””.
A ja – smejem se. Šta ću, to najbolje znam.
Opet se nameće za masiranje.
More bato, ne ori drumova!
More seko, ne gazi oranja!
A svi znamo da sam ja umesto od majmuna postala od jednog maznog prugastog mačka, ali ga nosim malo dublje dole ispod površine od divljeg konja. A koji je mačak lud ja kaže odlučno “ne”. Samo Tito, izgleda...
Ćutah ja ko pametna sova, ali odaje me smejuljak valjda... siroti mačak...
Kadar sledeći – ukrao mi papučice i plaši me sa upaljenim velikim ventilatorom koji gura ka meni.
Sledi – Ja lebdim po sobi, ležim a idem, ne, to me on nosi preko sobe, preko stana, preko svega, preko neba...
Izvrnu me u drugoj sobi na ledja ko kornjačicu.
Nije mi se koprcalo da se prevrnem na stomak - ostadoh tako malo, gledasmo se, a ja - ja ništa ne videh ustvari...
Muljanje... mmmm, šta ću, jadna, kad volim... nisam se opirala, **** opiranje, lepo mi.
Ja ko zna gde, a on tu po meni sa tim svojim legendarnim dodirom (Budaletino jedna dodirska!), sve je i dalje neki veliki akvarel...
Tu i tamo nešto kaže, nema veze - nekad ga pitam da ponovi, a nekad ne – što ja moram baš sve da znam.
I tako... the green green grass...
Još par isprekidanih kadrova, dovozi me do kuće, zasmejava me opet nešto, ja izlazim iz kola, preblejavam do ulaza... stepenice, vrata... večera na brzinu, kontrola razmazanosti šminke, pravac Mira – a u Mirinom frižideru čeka pelinkovac...
 
P

Princessa

Gost
E super je pricica. Veoma interesantna. Malo doterivanja i slobodno je posalji na konkurs Beografita, za najlepsu kratku pricu. Pozovi Index radio oni znaju dosta o tome, tj. znali su. Kontaktiraj Dachu Kocijana on je glavni za te price i sigurno zna o konkursu.
Nikad nisam imala sex pod dejstvom bilo cega sto mi zamucuje um. Cak ni alkohol. I ne bih volela da probam. Suvise volim da sam na zemlji.
 

savannah

Zainteresovan član
Poruka
178
Osobica:
The green green grass...

Letnji oblačan dan, popodnevna kiša u najavi, znači od neke sportske rekreacije ništa. Ne loče mi se popodne, znači otpadaju svi koji piju... Kiša u najavi... kako kući stić?...
Znači - zvati, dogovoriti se, možda me odvede prvo na neki pelinkovac...
Nemam jasnu predstavu u glavi... a kako ću je i imati posle onog piva i pelinkovca od dana pre.
Nisam stigla ni kanastu preko interneta da odigram a već je bio tu.
Prelazim ulicu ka kolima, pogledam – ne inspiriše me ni za šta, opuštena sam totalno.
On se smejulji, otvara mi vrata. Ubacujem noge unutra, kažem mu “ćao” kao da smo se videli pre dan-dva, osmeh i krećemo.
Uručuje mi čokoladnu bananicu.
“Bolje da si mi kupio pelinkovac”, smejem se.
A on nešto priča, ma ko ga bre sluša, čula sam samo onaj detalj kako ima on nešto drugo... mmmm... da, zeleno je.
Obradovah se, nisam dugo, a volela bih, zašto da ne bih.
Uživam u vožnji, baš lepo vozi, uvek je lepo vozio... Ma, te muške ruke na volanu...
Ulazimo u lift, on opet nešto komentariše, ja se nešto smeškam, da mi je malo bolja memorija mogla bih i da kažem šta komentariše, kao oni drugi ljudi sa memorijom kad prepričavaju svoje dogadjaje... A ja... ja imam samo neki poludefinisani okvir... Ma, da je definisani okvir dobar, i vuk bi ga imao! Interesantno je koliko često koristim ovo sa vukom i imanjem i nemanjem. Pa valjda zato što je to jedna od malog broja stvari koje su našle svoje mesto u mojoj limitiranoj memoriji. Krhko je znaje...
Nego, gde smo ono stali?
Lift!
Dakle, iskrcasmo se iz lifta i udjosmo u stan.
Terasa, velika, pogled na Dorćol, ja sedim tako... Pita me on “Je l’ to sjediš i razmišljaš?”
“Jok, samo sjedim”, kažem ja. A volela bih i ja da sjedim i razmišljam, ali nije to za mene, to je za one sa jasnim tokom misli i memorijom da se sete o onoga o čemu bi da razmišljaju. Ja samo tako sedim, blesnem nekad po malo ko zvezda padalica, pa se ugasim... * ga, ne možeš imati sve – i sedenje i razmišljanje.
Popušismo tad tu “lulu mira”, ne potraja dugo, poče lula da deluje – razlio se Dorćol ispod terase, nije ni on jasno definisan, ko ga *, što pa da on bude bolji od mene.
Sve je lepo razliveno ko školski primer akvarela.
Ne znam zašto pita me da li da me veže za stolicu kad je pošao po kiselu iz frižidera... sigurno mu delujem nekako letački raspoložena.
I tako u tom mom mentalnom bludjenju, u jednom trenutku, kad sam izoštrila sliku pela sam se na bicikl parkiran na terasi da vidim da li su mu pedale na dobrom mestu za moju visinu – srećom tesna suknja je imala i šlic, pa sam uspela nekako i da sidjem, onako blentava.
Sledeći kadar – on me sprovodi u sobu i nešto petlja sa teget roletnama koje su meni delovale kao neko gotivno more na pučini. Hoće da mi napravi neki poseban ugodjaj sa suncetom koje mi se tu migoljilo iza nekih drugih roletni na rupice, pa nije bilo dovoljno tih rupica da sunce udje. Ma, haos!
Sedimo jedno pored drugog na trosedu, ja srčem učestalo moju kiselu koja mi je najbolji kompanjon u zelenim situacijama, on nešto opet priča, zasmejava me i uveseljava, nije loše, neka ga.
Vidim ja on bi nekako da me dodirne, uveseljava me njegova kombinatorika, a i ne uzbudjujem se mnogo, samo mi je sve to interesantno i pitam se da li da se ja nešto branim kad on krene i od čega da se branim, a od čega ne... i gle, njegova ruka je već negde tu po meni, rame, kosa, ne znam, sve mi se zamrsilo, smešna mi cela situacija, smejem se.
On i dalje priča to nešto što je pričao, tu i tamo blesne mi razum, osvetli se po koji fragment, smejem se. Uglavnom se smejem. Smejem se i kad se ubacim u drugi deo njegove priče, pa pokušavam da skapiram šta je bilo u prvom. Ma, program je nevidjen!
Naredno uključenje – on mi skinuo papučicu, podigao mi nogicu preko njegovog krila (mislim krila- butina, a ne krila za letenje - toliko zelena nisam) i prelazi rukom po istoj. Druga mi nogica ostala na podu, viri iz svoje papučice, ‘oće i ona gore. Podignem je ja, što nogica da pati, opružile se tako njih dve jedna pored druge po njemu, a on... zlatne ruke ima...
Smejem se, gleda me, smejem se i dalje - ma ko će mu sad ceo taj svemir objašnjavati...
Pita me da me masira. Ko zna kako sam ga pogledala iz onog mog pomerenog smešnog svemira kad dodaje – “Reci bolje “ne””.
A ja – smejem se. Šta ću, to najbolje znam.
Opet se nameće za masiranje.
More bato, ne ori drumova!
More seko, ne gazi oranja!
A svi znamo da sam ja umesto od majmuna postala od jednog maznog prugastog mačka, ali ga nosim malo dublje dole ispod površine od divljeg konja. A koji je mačak lud ja kaže odlučno “ne”. Samo Tito, izgleda...
Ćutah ja ko pametna sova, ali odaje me smejuljak valjda... siroti mačak...
Kadar sledeći – ukrao mi papučice i plaši me sa upaljenim velikim ventilatorom koji gura ka meni.
Sledi – Ja lebdim po sobi, ležim a idem, ne, to me on nosi preko sobe, preko stana, preko svega, preko neba...
Izvrnu me u drugoj sobi na ledja ko kornjačicu.
Nije mi se koprcalo da se prevrnem na stomak - ostadoh tako malo, gledasmo se, a ja - ja ništa ne videh ustvari...
Muljanje... mmmm, šta ću, jadna, kad volim... nisam se opirala, * opiranje, lepo mi.
Ja ko zna gde, a on tu po meni sa tim svojim legendarnim dodirom (Budaletino jedna dodirska!), sve je i dalje neki veliki akvarel...
Tu i tamo nešto kaže, nema veze - nekad ga pitam da ponovi, a nekad ne – što ja moram baš sve da znam.
I tako... the green green grass...
Još par isprekidanih kadrova, dovozi me do kuće, zasmejava me opet nešto, ja izlazim iz kola, preblejavam do ulaza... stepenice, vrata... večera na brzinu, kontrola razmazanosti šminke, pravac Mira – a u Mirinom frižideru čeka pelinkovac...
svaka cast!
malo je nas, koji tako sa iskrenom ironijom i zdravim sarkazmom umeju da prepricavaju svoje dogadjaje (ma makar bili i neistiniti - who cares:)
sweet...
 

kety

Zainteresovan član
Poruka
319
Zaista ne moze mnogo ljudi da ovako iskreno i lako prenese svoje misli, stanje, osecanja na papir (...), malo njih i govori o tome... kad bi nas vise otvoreno pricalo o sebi sigurno bi bili mnogo rastereceniji, opusteniji.... a polge' ovo, ovde ljudi retko i napisu komentar, procitaju , udju-izadju, ko da ih nikad nije ni bilo.... Wake Up!!!
 

ufolog

Početnik
Poruka
39
sve kao u snu...
sve kao u mom stanu pre tri godine...
samo nije Dorcol nego Sava...i preko NBG...
hvala ti Osobice ovo me je fino provozalo sad kad sam daleko od svega
Pisi...ozbiljno pisi, pisi... evo stampam sad tvoj post
 

ufolog

Početnik
Poruka
39
sve bas tako bese samo sto mi "mlad a glup" organizam odbi masazu, a sad mi zao, znas li....i uvek bilo zao...i uvek ce bit'...al' jebga bolje po tebe jer imas zivot svoj da s njim sta hoces cinis a moj je prodat sad, dal' skupo il' jeftino ostaje da vidimo
 
S

sanja

Gost
ufolog:
sve bas tako bese samo sto mi "mlad a glup" organizam odbi masazu, a sad mi zao, znas li....i uvek bilo zao...i uvek ce bit'...al' jebga bolje po tebe jer imas zivot svoj da s njim sta hoces cinis a moj je prodat sad, dal' skupo il' jeftino ostaje da vidimo
au prijatelju.... jos jedan sto je bio cool frajer a onda se ozenio i propao... nadama se da gresim...
 

DON

Aktivan član
Poruka
1.431
Osobica:
The green green grass...

Letnji oblačan dan, popodnevna kiša u najavi, znači od neke sportske rekreacije ništa. Ne loče mi se popodne, znači otpadaju svi koji piju... Kiša u najavi... kako kući stić?...
Znači - zvati, dogovoriti se, možda me odvede prvo na neki pelinkovac...
Nemam jasnu predstavu u glavi... a kako ću je i imati posle onog piva i pelinkovca od dana pre.
Nisam stigla ni kanastu preko interneta da odigram a već je bio tu.
Prelazim ulicu ka kolima, pogledam – ne inspiriše me ni za šta, opuštena sam totalno.
On se smejulji, otvara mi vrata. Ubacujem noge unutra, kažem mu “ćao” kao da smo se videli pre dan-dva, osmeh i krećemo.
Uručuje mi čokoladnu bananicu.
“Bolje da si mi kupio pelinkovac”, smejem se.
A on nešto priča, ma ko ga bre sluša, čula sam samo onaj detalj kako ima on nešto drugo... mmmm... da, zeleno je.
Obradovah se, nisam dugo, a volela bih, zašto da ne bih.
Uživam u vožnji, baš lepo vozi, uvek je lepo vozio... Ma, te muške ruke na volanu...
Ulazimo u lift, on opet nešto komentariše, ja se nešto smeškam, da mi je malo bolja memorija mogla bih i da kažem šta komentariše, kao oni drugi ljudi sa memorijom kad prepričavaju svoje dogadjaje... A ja... ja imam samo neki poludefinisani okvir... Ma, da je definisani okvir dobar, i vuk bi ga imao! Interesantno je koliko često koristim ovo sa vukom i imanjem i nemanjem. Pa valjda zato što je to jedna od malog broja stvari koje su našle svoje mesto u mojoj limitiranoj memoriji. Krhko je znaje...
Nego, gde smo ono stali?
Lift!
Dakle, iskrcasmo se iz lifta i udjosmo u stan.
Terasa, velika, pogled na Dorćol, ja sedim tako... Pita me on “Je l’ to sjediš i razmišljaš?”
“Jok, samo sjedim”, kažem ja. A volela bih i ja da sjedim i razmišljam, ali nije to za mene, to je za one sa jasnim tokom misli i memorijom da se sete o onoga o čemu bi da razmišljaju. Ja samo tako sedim, blesnem nekad po malo ko zvezda padalica, pa se ugasim... * ga, ne možeš imati sve – i sedenje i razmišljanje.
Popušismo tad tu “lulu mira”, ne potraja dugo, poče lula da deluje – razlio se Dorćol ispod terase, nije ni on jasno definisan, ko ga *, što pa da on bude bolji od mene.
Sve je lepo razliveno ko školski primer akvarela.
Ne znam zašto pita me da li da me veže za stolicu kad je pošao po kiselu iz frižidera... sigurno mu delujem nekako letački raspoložena.
I tako u tom mom mentalnom bludjenju, u jednom trenutku, kad sam izoštrila sliku pela sam se na bicikl parkiran na terasi da vidim da li su mu pedale na dobrom mestu za moju visinu – srećom tesna suknja je imala i šlic, pa sam uspela nekako i da sidjem, onako blentava.
Sledeći kadar – on me sprovodi u sobu i nešto petlja sa teget roletnama koje su meni delovale kao neko gotivno more na pučini. Hoće da mi napravi neki poseban ugodjaj sa suncetom koje mi se tu migoljilo iza nekih drugih roletni na rupice, pa nije bilo dovoljno tih rupica da sunce udje. Ma, haos!
Sedimo jedno pored drugog na trosedu, ja srčem učestalo moju kiselu koja mi je najbolji kompanjon u zelenim situacijama, on nešto opet priča, zasmejava me i uveseljava, nije loše, neka ga.
Vidim ja on bi nekako da me dodirne, uveseljava me njegova kombinatorika, a i ne uzbudjujem se mnogo, samo mi je sve to interesantno i pitam se da li da se ja nešto branim kad on krene i od čega da se branim, a od čega ne... i gle, njegova ruka je već negde tu po meni, rame, kosa, ne znam, sve mi se zamrsilo, smešna mi cela situacija, smejem se.
On i dalje priča to nešto što je pričao, tu i tamo blesne mi razum, osvetli se po koji fragment, smejem se. Uglavnom se smejem. Smejem se i kad se ubacim u drugi deo njegove priče, pa pokušavam da skapiram šta je bilo u prvom. Ma, program je nevidjen!
Naredno uključenje – on mi skinuo papučicu, podigao mi nogicu preko njegovog krila (mislim krila- butina, a ne krila za letenje - toliko zelena nisam) i prelazi rukom po istoj. Druga mi nogica ostala na podu, viri iz svoje papučice, ‘oće i ona gore. Podignem je ja, što nogica da pati, opružile se tako njih dve jedna pored druge po njemu, a on... zlatne ruke ima...
Smejem se, gleda me, smejem se i dalje - ma ko će mu sad ceo taj svemir objašnjavati...
Pita me da me masira. Ko zna kako sam ga pogledala iz onog mog pomerenog smešnog svemira kad dodaje – “Reci bolje “ne””.
A ja – smejem se. Šta ću, to najbolje znam.
Opet se nameće za masiranje.
More bato, ne ori drumova!
More seko, ne gazi oranja!
A svi znamo da sam ja umesto od majmuna postala od jednog maznog prugastog mačka, ali ga nosim malo dublje dole ispod površine od divljeg konja. A koji je mačak lud ja kaže odlučno “ne”. Samo Tito, izgleda...
Ćutah ja ko pametna sova, ali odaje me smejuljak valjda... siroti mačak...
Kadar sledeći – ukrao mi papučice i plaši me sa upaljenim velikim ventilatorom koji gura ka meni.
Sledi – Ja lebdim po sobi, ležim a idem, ne, to me on nosi preko sobe, preko stana, preko svega, preko neba...
Izvrnu me u drugoj sobi na ledja ko kornjačicu.
Nije mi se koprcalo da se prevrnem na stomak - ostadoh tako malo, gledasmo se, a ja - ja ništa ne videh ustvari...
Muljanje... mmmm, šta ću, jadna, kad volim... nisam se opirala, * opiranje, lepo mi.
Ja ko zna gde, a on tu po meni sa tim svojim legendarnim dodirom (Budaletino jedna dodirska!), sve je i dalje neki veliki akvarel...
Tu i tamo nešto kaže, nema veze - nekad ga pitam da ponovi, a nekad ne – što ja moram baš sve da znam.
I tako... the green green grass...
Još par isprekidanih kadrova, dovozi me do kuće, zasmejava me opet nešto, ja izlazim iz kola, preblejavam do ulaza... stepenice, vrata... večera na brzinu, kontrola razmazanosti šminke, pravac Mira – a u Mirinom frižideru čeka pelinkovac...
Svaka cast!
 

Osobica

Početnik
Poruka
5
sanja:
odlicna prica. da posalje jos neko pa da publikujemo, bez zezanja...

ps

imam neki reklamni mali pelinkovac, ako dodjes u subotu poklanjam ti ga!!!
hvala ti, sanja, na pelinkovcu i na komentaru, ali pelinkovac mi se u medjuvremenu ogadio, pa ga ne konzumiram vise.
hvala i na pozivu, mozda neki drugi put, putujem u petak
 

Osobica

Početnik
Poruka
5
ufolog:
sve bas tako bese samo sto mi "mlad a glup" organizam odbi masazu, a sad mi zao, znas li....i uvek bilo zao...i uvek ce bit'...al' jebga bolje po tebe jer imas zivot svoj da s njim sta hoces cinis a moj je prodat sad, dal' skupo il' jeftino ostaje da vidimo
ma nikad nista svom dragom bicu ne treba odbijati, jer uvek ces se posle jednom nekad kad tad kajati, a i "najteze je plivati protiv struje sopstvene krvi"...
 

cpku

Zainteresovan član
Poruka
419
Princessa:
E super je pricica. Veoma interesantna. Malo doterivanja i slobodno je posalji na konkurs Beografita, za najlepsu kratku pricu. Pozovi Index radio oni znaju dosta o tome, tj. znali su. Kontaktiraj Dachu Kocijana on je glavni za te price i sigurno zna o konkursu.
Nikad nisam imala sex pod dejstvom bilo cega sto mi zamucuje um. Cak ni alkohol. I ne bih volela da probam. Suvise volim da sam na zemlji.
...mislim da je fora u reci "suvise"... ne treba preterivati ni u cemu :twisted:
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Top