Tenesi Vilijams

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.151
Tenesi Vilijams, pravo ime Tomas Lanir Vilijams III (engl. Thomas Lanier Williams III; Kolambus, 26. mart 1911 — Njujork, 25. februar 1983) je bio američki dramski pisac i jedan od najznačajnijih dramskih pisaca 20. veka. Ime „Tenesi“ su mu nadenule kolege na koledžu inspirisane njegovim južnjačkim akcentom i činjenicom da mu je otac bio poreklom iz Tenesija. Osvojio je dve Pulicerove nagrade za dramu: za komad Tramvaj zvani želja 1948. i za dramu Mačka na usijanom limenom krovu 1955. Pored toga, njegove drame Staklena menažerija iz 1945. i Noć iguane iz 1961. osvojile su nagradu Njujorškog udruženja dramskih kritičara. Drama Tetovirana ruža (koju je posvetio svom ljubavniku, Frenku Marlouu) je 1952. osvojila nagradu Toni za najbolji pozorišni komad. Žanrovski kritičari su smatrali da je Vilijams pisao u južnjačkom gotskom stilu.

Odrastao je u problematičnoj porodici koja mu je poslužila kao inspiracija za većinu dela. Rođen je u Kolambusu, država Misisipi, u kući majčinog dede, lokalnog episkopalnog sveštenika (danas je ta kuća pretvorena u centar za dobrodošlicu u Misisipi i gradski centar za informacije za turiste). Njegov otac, Kornelijus Vilijams (Cornelius Williams), bio je trgovački putnik koji je bivao sve nasilniji kako su mu deca odrastala. Često je favorizovao Tenesijevog brata, Dejkina Vilijamsa (Dakin Williams). Njegova majka, Edvina Vilijams (Edwina Dakin Williams), bila je potomak plemenite južnjačke porodice.

U vreme kada je Tomas imao tri godine, porodica se preselila u Klarksdejl, u državi Misisipi. Sa pet godina mu je postavljena dijagnoza difterije, zbog čega su mu noge bile paralizovane dve godine, zbog čega nije mogao skoro ništa da radi. Potom ga je majka počela podsticati da koristi maštu, a u trinaestoj godini poklonila mu je pisaću mašinu.

Posle nekoliko pokušaja da bude sa ženama, Tenesi Vilijams je krajem tridesetih godina prošlog veka napokon priznao svoju homoseksualnost. U Njujorku se pridružio krugu gej ljudi, među kojima je bio i njegov blizak prijatelj pisac Donald Vindham (1920–2010) i tadašnji partner Fred Melton.

Tenesi Vilijams je umro u sedamdeset prvoj godini od posledica gušenja poklopcem od bočice sa lekovima, u svojoj sobi u hotelu Elysee u Njujorku. Prema nekima, uključujući i brata Dejkina, slavni pisac je bio ubijen. Sa druge strane, prema policijskom izveštaju o njegovoj smrti, postoje indicije da su u pitanju bili lekovi; u njegovoj sobi je nađeno mnogo recepata, pa se smatra da je do nesrećnog završetka došlo pod uticajem alkohola i lekova.

Vikipedija
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.151

Tenesi Vilijams – Divlji u srcu​


“A prayer for the wild heart kept in cages” (“Molitva za divlja srca zarobljena u kavezu”) je podnaslov jednog od prvih pozorišnih komada Tenesi Vilijamsa (Tennessee Williams), najpoznatijeg američkog dramaturga. Ceo život je posvetio pišući upravo za one i o onima koji su divljeg srca i koji žude za životom izvan onog monotonog i jednoličnog koje im društvo nameće. Poznati američki reditelj, Elija Kazan (Elia Kazan), primetio je jednom da su Tenesijevi komadi ispunjeni njegovim ličnim životom, a njegov lični život tim istim predstavama. Sam Tenesi je rekao da su svi njegovi likovi zapravo reprezentacija njega samog i njegovih žudnji.

Rođen je kao Tomas Lanijer Vilijams (Thomas Lanier Williams) 26. marta 1911. godine, u malom gradu Kolumbija u Misisipiju. Porodica Tenesi Vilijamsa nije bila ni blizu idealnoj. Njegova majka Edvina (Edvina) bila je potomak stare aristokratske južnjačke porodice, a otac Kornelijus (Cornelius) neodgovorni trgovački putnik, kockar i alkoholičar. Nesrećan brak uticao je na to da se Edvina povuče u sebe i svoja maštanja o boljem, finijem životu kakav je imala u detinjstvu.

Kada je Tenesi imao pet godina dobija difteriju i ostaje paralizovan dve godine. U tom periodu, kada praktično ništa nije mogao da radi, majka ga podstiče na to koristi maštu i sam sebi stvori svet koji će mu biti utočište od realnosti.

Slabo zdravlje, česte selidbe, neslaganje sa ocem i usamljenost doprinele su Tenesijevom nezadovoljstvu svojom adolescencijom. Njegova introvertnost i maštanja postajala su sve veća. Kada mu je za trinaesti rođendan majka poklonila pisaću mašinu, počinje da piše pesme, kratke priče i filmske kritike. Pisanje je sada bilo ono što je potpuno zaokupljalo njegov um, a kasnije će reći da je jedini način na koji je osećao život bilo pisanje. Njegov talenat nije prošao nezapaženo tokom školovanja, te su neke njegove pesme bile objavljene u školskim novinama.

Na Univerzitet u Misuriju upisuje se 1929. godine gde takođe biva primećen njegov talenat za pisanje. Međutim, kao i pri ranijem školovanju ocene su bile slabe, te ga za kaznu otac primorava da za vreme leta radi kao u fabrici obuće. Kako se tradicija loših ocena nastavila, Tenesi napušta školu i radi čitave četiri godine u fabrici. Rad u fabrici činio ga je nesrećnim i nervoznijim i još više se udaljio od oca, ali je u to vreme počeo sve više da piše i da gradi svoj stil, kasnije nazvan južnjački-gotski stil. Njegovi uzori bili su Čehov (Chekhov), Ibzen (Ibzen) i Strinberg (Strindberg). Najzad, 1935. godine napušta fabriku i upisuje se na Vašingtonski univerzitet, gde njegov talenat i strast prema pisanju sada bivaju mnogo više hvaljeni i cenjeni. Kada je jedan njegov komad bio odbijen na takmičenju mladih pisaca odlučuje da se povuče sa Vašingtonskog univerziteta i upisuje Univerzitet u Ajovi gde diplomira 1938. godine. Sledeće godine seli se u Njujork i upisuje se u Dramsku radionicu. Bili su to srećni dani, ispunjeni smehom, kada je postao potpuno svestan da je pozorište mesto kome pripada. U to vreme usvaja ime Tenesi, iako je nejasno zašto. Neki kažu da mu je to bio nadimak još od detinjstva, koji su mu dala deca kada nisu mogla da se sete iz koje južnjačke države potiče. Tenesi je tvrdio da je to ime preuzeo jer su se njegovi preci borili protiv Indijanaca za teritoriju Tenesi. Za njega je to bila metafora za njegovu ličnu borbu protiv nesrećnog života i svih demona koji je nosio u sebi.

Posle Njujorka došao je Nju Orleans, Tenesijev omiljeni grad. Nju Orleans bio je za njega inspirativno mesto, gde su živeli interesantni južnjački ljudi koji su predstavljali izazov za njegovu puritansku prirodu. U Orleansu postaje svesniji svoje homoseksualnosti i različitosti. Kako ga roditelji više nisu izdržavali, radio je više poslova kako bi zaradio novac (jedan od tih poslova bilo je i čuvanje pilićarskog ranča).

Slavni dani došli su početkom četrdesetih godina XX veka, kada je uz pomoć agenta dobio hiljadu dolara od Rokfeler fondacije za predstavu “Bitka anđela” (“Battle of Angels”). Koristeći ovu nagradu kao preporuku, počinje da piše za WPA (Works Progress Administration) projekat koji je finansirao predsednik Ruzvelt (Roosevelt) kako bi pomogao kreativnim ljudima da nađu posao posle Velike depresije.

Četrdesete i pedesete godine XX veka bile su Tenesijeve u potpunosti. Njegove najuspešnije predstave potiču iz tog perioda: “Staklena menažerija” (“The Glass Menagerie”), “Tramvaj zvani želja” (“A Streetcar Named Desire”), “Tetovirana ruža” (“The Rose Tatoo”), “Mačka na usijanom limenom krovu” (“Cat on a Hot Tin Roof”), “Silazak Orfeja” (“Orpheus descending”), “Slatka ptica mladosti” (“Sweet Bird of Youth”), “Iznenada, prošlog leta” (“Suddenly, last summer)”.

Za “Tramvaj zvani želja” 1948. godine i “Mačku na usijanom limenom krovu” 1955. godine dobija Pulicerovu nagradu (Pulitzer prize). Dominantne Vilijamsove teme bile su nezadovoljstvo životom, osetljivost i krhkost žena, okrutnost muškaraca, nerazumevanje muškaraca i žena, potisnuta homoseksualnost i neprihvatanje različitosti. Zanimljivo je to da su njegovi ženski likovi u stvari bili najsličniji njemu i ženama koje su zauzimale značajno mesto u njegovom životu.

U “Staklenoj menažeriji”, mlada introvertna devojka Laura (Laura) nalazi sigurno utočište u pravljenju staklenih figura isto kao što je Tenesi našao utočište od realnosti u pisanju. Sa druge strane njegova sestra Rouz (Rose) je zaista skupljala staklene figurice, a nadimak koji Vilijams daje Lauri je Plava ruža (Blue rose).

U “Tramvaju zvani želja” glavna junakinja Blanš Diboa (Blanche Dubois) je južnjakinja aristokratskog porekla koja dolazi u posetu sestri koja se udala za nasilnog Stenlija koji pripada radničkoj klasi. Blanš je osetljiva, krhka, živi u iluzijama i danima kada je bila mlada i poželjna. Suočena sa grubom realnošću u kojoj se čini da nema mesta za njenu romantičnu i nepragmatičnu prirodu, ona tone u ludilo. Na mnogo načina Blanš je slična dvema ženama u Tenesijevom životu, njegovoj majci koja je ceo život bežala od realnosti i pomenutoj sestri Rouz koja je bila mentalno nestabilna i kojoj je izvršena lobotomija. Stenli Kovalski je odraz Tenesijevog nasilnog oca i radnika u fabrici u kojoj je jedno vreme radio.

U “Iznenada, prošlog leta” mlada Ketrin (Catharine) je smeštena u mentalnu instituciju, posle povratka iz Evrope, gde je bila sa rođakom Sebastijanom (Sebastian) koji umire pod misterioznim okolnostima. U stvari, rođak Sebastijan je bio homoseksualac. Pojeli su ga kanibali, lokalni momci koje je je hteo da zavede, koristeći Ketrin kao mamac. Njegova majka pokušava da prikrije istinu o sinovljevoj smrti i zato Ketrin kao jedinog svedoka njegove smrti smešta u instituciju gde treba da joj se izvrši lobotomija. Sebastijanov lik i njegov odnos sa majkom, Vilijams je pisao po uzoru na jednog od svojih omiljenih pesnika Harta Krejna (Hart Crane). Iako je Tenesi Vilijams bio prilično otvoren po pitanju svoje homoseksualnosti, bio je svestan da američko društvo nije spremno za prihvatanje homoseksualaca i da će uvek na neki način biti stigmatizovani. Ipak, rođak Sebastijan nije prikazan kao žrtva. Sebastijan je i sadista perverzne prirode koji biva proždran od strane onih od kojih je tražio seksualno zadovoljstvo. Prava žrtva, kao i u skoro svim Vilijamsovim komadima, je krhki, ženski lik, u ovom slučaju Ketrin, koja je nepravedno proglašena ludom i koju žele da ućutkaju.

Jedna od vedrijih likova Tenesi Vilijamsa je Megi (Maggie) iz “Mačke na usijanom limenom krovu”. Ona je jedna od njegovih junakinja divljeg srca koja uspeva da izbegne kavez i zaista živi. Zato što je kao i mačka na usijanom limenom krovu naučila da izdrži vrelinu i zato što je uvek spremna da se dočeka na noge. Kod Tenesi Vilijamsa oni, naizgled slabi likovi, koji žele ljubav i prihvatanje su zapravo jaki i izdržljivi.

Vilijams je prevashodno pozorišni pisac i njegove drame se i danas igraju na svetskim pozornicama. Međutim, možda su neki njegovi najbolji komadi postali toliko popularni zbog toga što su adaptirani za film i doživeli veliki uspeh.

Tenesi Vilijams je sarađivao sa poznatim američkim rediteljima Elijom Kazanom, Džozefom Menkjevicem (Joseph Mankiewicz) i Ričardom Bruksom (Richard Brooks). Najpoznatije adaptacije njegovih komada su “Tramvaj zvani želja” sa Marlonom Brandom (Marlon Brando) i Vivijen Li (Vivien Leigh) koju je obožavao i koja je i sama bila slična Blanš koju je tumačila. “Mačka na usijanom limenom krovu” sa Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor) i Polom Njumenom (Paul Newman), takođe će postati nezaboravni klasik. Elizabet Tejlor je igrala glavnu žensku ulogu i u filmskoj verziji “Iznenada, prošlog leta”. Poznata italijanska glumica Ana Manjani (Anna Magnani), koju je Tenesi nazvao najlepšom ženom na svetu, igrala je u dve Vilijamsove adaptacije, “Tetoviranoj ruži” i “Beguncu” (“The Fugitive kind”) sa Marlonom Brandom.

Viljamsovi kasniji radovi, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, nikad nisu uspeli da nadmaše prethodna dela. Nesrećan zbog neuspeha sa kojim se suočio, sve više se odavao alkoholu i upotrebi narkotika. Razlog tome bio je i što Tenesi nikada nije uspeo da zaboravi svoju veliku ljubav, sicilijanskog glumca Filipa Merloa (Filip Merlo). Sa njim je živeo četrnaest godina. Nažalost, Merlo je kao i Vilijamsova sestra Rouz, bio mentalno nestabilan. Preminuo je 1963. godina, od raka pluća. Tenesi Vilijams je umro 1983. godine, od posledica gušenja poklopcem od bočice sa lekovima. Sahranjen je u St. Luis-u, gradu u kojem je proveo svoje detinjstvo, iako je tokom života govorio da prezire taj grad i želeo da njegov pepeo bude rasut u Meksičkom zalivu.

Zauvek će se pamtiti kao inspirativan pisac koji se nije plašio da govori o kontraverznim temama i koji je uvek verovao da je život pitanje bez odgovora, ali da ne smemo zaboraviti na dostojanstvo i važnost tog pitanja.

Nevena Ilić
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.151
Tenesi Vilijams - Proleće u Rimu

Zima i rano proleće potpuno su zadovoljili strane posetioce ovoga grada, koji su hladno vreme pretpostavljali grozničavijem zabavljanju po kućama u dva druga velika severna glavna grada Evrope. Nebo je bilo večno čisto kao stakleno nebo uspeća Svetog Duha u crkvi Svetog Petra, a svaki dan je prikupljao po jedan stepen toplote više od prethodnog. Male čiope, koje Rimljani zovu rodnini, vratile su se sada u grad. U toku dana lebdele su nevidjivo visoko prema suncu, a u sumrak su iznad grada pravile treptavu mrežu u visini terase gospođe Ston.

Gospođi Ston se činilo da se grad nekim laganim trikom diže u vazduh. Svakog prolećnog jutra, kad god je izlazila na terasu, činilo joj se kao da ona zamršena i zlatom oprašena mreža ulica, u kojoj su kupole crkava stajale kao kakvi pauci koji pletu svoju mrežu, gubi težinu kao da se postepeno eterično penje u plavo-zlatnu toplinu dana, sva vedra, sva lepršava i bez ikakva napora. Tako nešto mogućno je samo u mladosti, a gospođa Ston je sada ostavila za sobom to doba. Ponekad bi joj laknulo na srcu kad bi to videla, ali je to bilo samo trenutno. Duža i prikladnija posledica toga bilo je osećanje bojazni, osećanje da će se dogoditi nešto rđavo. Ovo osećanje nije možda bilo ništa drugo do nestajanje one zaštitne povučenosti od sveta, kojoj je pribegla tokom godine posle smrti svoga muža. To je bila povučenost koja se nije više mogla održati bez štete po zdravlje i iz koje je ona sada ulazila u fazu normalnije osetljivosti. Bilo kako bilo, to je razbilo u njoj mirnoću i učinilo ju je sve razdražljivijom i zabrinutijom, što je bilo utoliko gore, jer za to nije bilo nikakvog razloga na koji bi ona mogla ukazati.

Iz romana Rimsko proleće gospođe Ston
 

Neprilagođena

Leptirica
Poruka
79.672
......Нисам отишао на месец, отишао сам много даље… пошто је време највећа раздаљина између два места.
Убрзо после тога био сам отпуштен зато што сам написао песму на поклопцу кутије за ципеле.
Напустио сам Сент Луис. Последњи пут сам сишао низ ове пожарне степенице и наставио очевим стопама, покушавајући да у кретању пронађем оно што је изгубљено у простору. Доста сам путовао. Градови су витлали око мене као увело лишће, као лишће јарких боја откинуто са грана.
Хтео сам да се зауставим, али нешто ме је прогањало. Увек је долазило ненадано, и хватало ме неспремног.
Можда је то била нека позната мелодија. Можда само комадић провидног стакла.
Можда ноћу шетам улицама неког непознатог града, пре него што пронађем друштво.
Прођем поред осветљеног излога радње у којој продају парфеме.
Излог је пун бочица од обојеног стакла, провидних бочица нежних боја које изгледају као делићи смрскане дуге.
Затим, изненада моја сестра ми дотакне раме. Окренем се и погледам је у очи.
О Лора, Лора, покушао сам да те заборавим, али вернији сам него што сам намеравао да будем!
Посегнем за цигаретом, пређем улицу, отрчим до биоскопа или бара, купим пиће, причам са најближим незнанцем
– радим све само да угасим твоје свеће!..................................................

Deo iz Staklene Menažerije
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.