Tekst Marka Brankovica o papstvu:

TEKST MARKA BRANKOVICA O PAPSTVU:

Naravno, pravoslavni autor..

EVO NJEGOV TEKST.

Pravoslavlje u papskoj zamci

Pravoslavci danas gledaju na katolicizam mnogo povoljnije nego u prošlosti. U zemljama gde je katolicizam u manjini, i gde katolici zauzimaju pomirljiv stav da bi zadobili uticaj, primec'uje se sve vec'a ravnodušnost u pogledu nauka koje rastavljaju pravoslavne crkve od papske hijerarhije.

Pravoslavni branioci papstva

Sve više preovla?uje mišljenje da nema razlike o važnim pitanjima ili da one nisu tako velike kao što se smatralo, i da samo malo popuštanja od strane pravoslavaca može dovesti do boljih odnosa sa Rimom. Bilo je vreme kada su pravoslavci visoko cenili slobodu savesti, koja je bila skupo plac'ena. Uc(ili su svoju decu da se gnušaju papstva i smatrali su svaku težnju za prijateljstvom sa Rimom neverstvom prema Bogu. Ali, koliko su drukc(ija osec'anja koja se sada ispoljavaju!

Branioci papstva tvrde da je katolic(ka crkva oklevetana, i pravoslavni svet je sklon da prihvati ovakve tvrdnje. Mnogi smatraju da je nepravedno što se današnja rimska crkva procenjuje po strahotama i bezumnosti, koje su obeležavale njenu vlast za vreme vekova neznanja i tame. Oni opravdavaju njenu strašnu okrutnost prikazujuc'i je kao rezultat divljaštva onog vremena i tvrde da je uticaj moderne prosvec'enosti promenio njena osec'anja.

Zar su ovi ljudi zaboravili zahtev Rima na nepogrešivost, koji je ova ponosita vlast isticala u toku osam stotina godina? Daleko od toga da napusti svoj zahtev, ona ga, – u 19. veku – istic(e sa još vec'om odluc(nošc'u nego ikada ranije.

Rim tvrdi da katolic(ka crkva „nije nikada pogrešila niti c'e, prema Svetom pismu, ikada pogrešiti!" Kako se ona onda može odrec'i nac(ela koja su u toku prošlih vekova njome upravljala? Papska crkva nec'e nikada odstupiti od svoga zahteva na nepogrešivost. Ona smatra da je imala pravo u svemu što je uc(inila kad je progonila one koji su odbacili njene dogme. Zar ona ne bi ponovila ista dela kada bi joj se pružila prilika za to? Neka samo budu uklonjena ogranic(enja koja sada postavljaju svetovne vlasti, i neka Rim ponovo zadobije svoju nekadašnju vlast, ubrzo c'e oživeti njegovo nasilje i progonstvo.

Papstvo protiv slobode savesti

Jedan poznati pisac ovako govori o stavu papske vlasti prema slobodi savesti i opasnostima koje naroc(ito prete pravoslavnim zemljama, ako bi ona uspela da sprovede svoje ciljeve.

„Mnogi u pravoslavnim zemljama, a i u Srbiji, smatraju strah od katolicizma za ogranic(enost ili detinjariju. Oni ne vide u karakteru i stavu katolicizma ništa što bi bilo u protivrec(nosti sa našim slobodarskim ustanovama, niti u njegovom jac(anju nalaze išta što bi bilo opasno."

Zato uporedimo najpre neka od glavnih nac(ela srpske državne uprave sa nac(elima katolic(ke crkve.

Ustav Srbije garantuje slobodu savesti. To je nešto najdragocenije i najvažnije. Papa Pije IX je rekao u svojoj poslanici od 15. novembra 1854. godine: „Besmislena i pogrešna uc(enja i prazno naklapanje o odbrani slobode savesti je krajnje pogubna zabluda, – kuga koja njaviše preti jednoj državi." Isti papa u svojoj poslanici od 8. decembra 1864. godine izric(e prokletstvo nad „onima koji brane slobodu savesti i vere kao i nad svima onima koji podupiru mišljenje da crkva ne sme upotrebljavati silu".

Miroljubivi ton Rima u Srbiji nikako ne znac(i promenu duha. Rim je tolerantan kada je nemoc'an. Biskup O'Konor kaže: „Sloboda veroispovesti samo se trpi dok se ne može drukc(ije postupati bez opasnosti po katolic(ki svet."

Nadbiskup Sv. Luja rekao je jednom prilikom: „Krivoverstvo i neverovanje su zloc(ini, i u hrišc'anskim zemljama, kao na primer u Italiji i Španiji, gde je c(itavo stanovništvo katolic(ko i gde je katolic(ka religija bitni deo državnih zakona, oni se kažnjavaju kao svaki drugi prestup".

Svaki kardinal, nadbiskup i biskup u katolic(koj crkvi polaže papi zakletvu vernosti, koja sadrži ove rec(i: „Obec'avem da c'u progoniti svim svojim silama krivoverce, otpadnike, i buntovnike protiv naše gore imenovanog gospodara (pape) ili njegovih pomenutih naslednika i da c'u im se najenergic(nije suprotstavljati."

 

[Glasnik.]

NASTAVAK:
- - - - - - - - - -

Papstvo prevarilo i poštene katolike

Istina je da i u rimokatolic(koj crkvi ima pravih hrišc'ana. Hiljade njih služe Bogu prema svetlosti koju imaju. Njima nije dopušteno da c(itaju Božju rec(, i zato ne mogu upoznati istinu. Oni nisu nikada uoc(ili razliku izme?u službe srca i niza uobic(ajenih formi i obreda. Bog gleda sa nežnim saosec'anjem na ove duše koje su odgajane u veri koja je puna obmana i koja ne može zadovoljiti dušu. On c'e uc(initi da zraci svetlosti prodru kroz gustu tamu koja ih okružuje. Otkric'e im istinu kakva je Isusu, i mnogi c'e se još prikljuc(iti njegovom narodu.

Katolicizam kao verski sistem nije ni danas bliži Hristovom jevan?elju nego što je bio ma u kome ranijem odseku svoje istorije. Pravoslavne crkve su u velikoj tami, jer bi inac(e primetile znake vremena. Rimska crkva ima dalekosežne planove. Ona se služi svim sredstvima da proširi svoj uticaj i povec'a svoju silu; ona se priprema za žestoku i odluc(nu borbu da ponovo zadobije prevlast u svetu, da opet uvede progonstvo i da sruši sve što je pravoslavlje sagradilo.

Katolicizam zadobija teren na sve strane. Pogledajte na sve vec'i broj njegovih crkava i kapela u pravoslavnim zemljama. Ovo treba da uznemiri sve one koji cene c(ista nac(ela jevan?elja.

Pravoslavci nesvesni opasnosti

Pravoslavci su stupili u vezu sa papstvom i štite ga. Uc(inili su sporazume i ustupke koji iznena?uju i same katolike, koji to ne mogu da shvate. Zatvaraju oc(i pred pravim karakterom rimske ckrve i opasnostima koje im prete od njene prevlasti. Narod naše zemlje treba da ustane i da se odupre jac(anju ovog najopasneg neprijatelja gra?anskih i verskih sloboda.

Mnogi pravoslavci misle da je katolic(ka religija bez privlac(nosti i da je njeno bogosluženje dosadna i besmislena cermonija. Oni se varaju. Iako je katolicizam osnovan na obmanama, prevara nije sasvim gruba i nevešta. Bogosluženje rimske crkve, svojim ceremonijama, ostavlja najdublji utisak. Njena blistava raskoš i svec(ani obredi oc(aravaju c(ula i uc'utkavaju glas razuma i svesti. Oko je oc(arano. Raskošni hramovi, velic(anstvene procesije, zlatni oltari, dragim kamenjem ukrašeni kovc(ezi sa relikvijama svetaca, odabrane slike, i umetnic(ki kipovi, sve to probu?uje estetsko c(uvstvo. I uho je oc(arano. Muzika je nenadmašiva. Kada zazvuc(e bogati tonovi orgulja, pomešani sa melodijama mnogih glasova, i odjeknu kroz visoke kupole i kolonade velic(anstvenih katedrala, c(ovek se ispunjava strahom i poštovanjem.

Ovaj spoljašnji sjaj, raskoš i ceremonije, koje samo obmanjuju težnju duša opterec'enih grehom, dokaz su unutrašnje pokvarenosti. Hristovoj veri nije potrebna ovakva raskoš da bi joj služila kao preporuka. U svetlosti koja sija sa krsta, pravo hrišc'anstvo izgleda tako c(isto i privlac(no da nikakva spoljašnja ukrašavanja ne mogu povec'ati njegovu pravu vrednost. Krotki i mirni duh, koji je pred Bogom mnogo cenjen, jeste ona sveta lepota.

 

[Glasnik.]

NASTAVAK

Živeti samo za ovaj svet

Sjajni stil nije neophodan znak c(istih i uzvišenih misli. Smisao za umetnost i prefinjen ukus c(esto mogu biti i u jednoj zemaljskoj i c(ulnoj duši. Sotona se c(esto time služi da navede ljude da zaborave na potrebe svoje duše, da izgube iz vida buduc'i, vec(ni život, da se odvrate od svoga moc'nog Pomagac(a i da žive iskljuc(ivo za ovaj svet.

Religija puna ceremonija i spoljašnjeg sjaja privlac(na je za nepreporo?eno srce. Raskoš i ceremonije katolic(kog bogosluženja imaju zavodnu, oc(aravajuc'u silu, koja je mnoge prevarila, tako da gledaju na katolic(ku crkvu kao na prava nebeska vrata. Samo oni koji c(vrsto stoje na temeljima istine, c(ija su srca obnovljena Božjim Duhom, zaštic'eni su od njenog uticaja. Hiljade onih koji nemaju živog iskustva sa Hristom bic'e zavedeni da prihvate oblic(je pobožnosti koje je bez ikakve sile. Takva religija je upravo ono što mnogi žele.


Pošto crkva tvrdi da ima pravo da oprašta grehe, mnogi katolici smatraju da mogu slobodno da greše. Ispovest, bez koje crkva ne daje oproštenje, tako?e mnogo pomažu zlu. Onaj koji priklanja svoja koljena pred grešnim c(ovekom, i u ispovesti mu otkriva svoje tajne misli i pobude srca, ponižava svoje ljudsko dostojanstvo i izopac(ava svako plemenito osec'anje svoje duše. Otkrivajuc'i svoje grehe svešteniku, grešnom i smrtnom c(oveku, koji se c(esto odaje pic'u i porocima, c(ovek slabi i kvari svoj karakter.

Njegovo shvatanje o Bogu svedeno je na lik palog c(oveka je tajni izvor iz koga izlaze mnoga zla koja pogane svet i pripremaju ga za konac(no uništenje. Ali, onome koji je popustljiv prema samome sebi ugodnije je da se ispovedi smrtnom c(oveku nego da svoje srce otvori Bogu. Ljudskoj prirodi više odgovara da c(ini pokoru nego da se odrekne greha. Lakše je muc(iti svoje telo koprivama i oštrim lancima nego razapeti telesne želje. Telesno srce više voli da nosi teške okove nego da primi Hristov jaram.

Forma bez suštine

Postoji upadljiva slic(nost izme?u rimske crkve i jevrejske crkve u vreme Hristovog prvog dolaska. Dok su mnogi Jevreji onog vremena tajno gazili svako nac(elo Božjeg zakona, spolja su bili vrlo strogi u pogledu držanja njegovih propisa. Narod su opterec'ivali raznim propisima i predanjima koja su c(inila poslušnost muc(nom i dosadnom. Kao što su neki Jevreji tvrdili da obožavaju zakon, tako i katolici tvrde da obožavaju krst. Oni uzdižu simbol Hristovih muka, a u svome životu se odric(u Onoga koga taj krst predstavlja.

Katolici stavljaju krst na svoje crkve, na oltare i sveštenic(ka odela. Svuda se vide krstovi koji se javno poštuju i uzdižu, ali Hristova nauka je sahranjena pod mnoštvom besmislenih predanja, lažnih tumac(enja i strogih propisa. Hristove rec(i upuc'ene fanatic(nim Jevrejima mogu se još više primeniti na vo?e rimokatolic(ke crkve: „Oni vežu bremena teška za nošenje." (Matej 23, 4).

Savesne duše u krilu katolic(ke crkve stalno strahuju bojec'i se gneva jednog osvetnic(kog Boga, dok mnogi dostojanstvenici ove crkve žive u raskoši i c(ulnim zadovoljstvima.

Slobodno grešite i mrzite Boga

Sotona se stalno trudi da pogrešno predstavi Božji karakter, prirodu greha i pravi ishod velike borbe. Njegove izmišljotine slabe osec'anje obaveze prema božanskom zakonu i dopuštaju ljudima da greše. U isto vreme Sotona im pomaže da gaje pogrešna shvatanja o Bogu, tako da gledaju na Boga više sa strahom i mržnjom nego sa ljubavlju.

Okrutnost, koja je svojstvena njegovom karakteru, Sotona pripisuje Stvoritelju. Ta okrutnost je utelovljena u verskim sistemima i ogleda se u nac(inu bogosluženja. Tako ljudske duše postaju pomrac(ene, i Sotona ih upotrebljava kao svoja oru?a da ratuje protiv Boga. Zbog izopac(enih pojmova o božanskim osobinama, mnogobožac(ki narodi su bili navedeni da veruju da su ljudske žrtve potrebne za sticanje naklonosti božanstva. Tako su poc(injene strašne surovosti od strane idolopoklonstva u raznim njegovim oblicima.

--------------------------------------------------------------------

 

[Glasnik.]

NASTAVAK:
Zloc(ini u „božje" ime

Rimokatolic(ka crkva koja je sjedinila mnogoboštvo sa hrišc'anstvom i slic(no mnogoboštvu pogrešno predstavila Božji karakter, pribegavala je tako?e okrutnim i strašnim postupcima. U vreme prevlasti papskog Rima postojala su razna sredstva za muc(enje, pomoc'u kojih su ljudi bili prinu?avani da se slože sa njegovim naukama. Oni koji se nisu saglasili sa njegovim zahtevima osu?eni su bili na lomac(u. Bilo je mnogo pokolja o kojima se za neke nec'e nikada doznati, dok ne budu otkriveni na dan suda. Dostojanstvenici crkve nauc(ili su od Sotone, svog uc(itelja, da izmisle takva sredstva koja c'e prouzrokovati najvec'e muke, a da pri tome njihove žrtve ipak ostanu u životu. U mnogim sluc(ajevima pakleni postupak se ponavljao do krajnje granice c(ovekove izdržljivosti, sve dok ljudska priroda nije popustila u borbi, a muc(enik pozdravljao smrt kao dragog osloboditelja.

Takav je bio udes onih koji se opirali Rimu. Na svoje pristalice Rim je primenjivao po potrebi strogost bic(a, gladovanje i sve moguc'e telesne kazne. Da bi stekli naklonost neba, pokajnici su, prekršavajuc'i prirodne zakone, kršili Božje zakone. Bili su pouc(avani da raskinu veze koje je Bog dao c(oveku da bi ulepšao i blagoslovio njegov život na zemlji. Po grobljima se nalaze milioni žrtava koje su provele svoje živote u uzaludnom nastojanju da uguše svoje prirodne težnje, da potisnu, kao nešto grešno pred Bogom, sve misli i osec'anja naklonosti prema svojim bližnjima.

Ako želimo da razumemo strašnu Sotoninu surovost, koja je jasno otkrivala vekovima, i to ne me?u onima koji nisu nikada c(uli o Bogu, nego u samoj sredini hrišc'anstva, treba samo da c(itamo istoriju katolic(ke crkve. Pomoc'u svog velikog sistema obmane, knez zla je ostvario svoju nameru kako se on uspeva prerušiti i ostvariti svoj cilj preko vo?a ove crkve, onda možemo bolje da razumemo zašto on ima tako veliku odvratnost prema Bibliji. Onome koji c(ita Bibliju, Bog c'e otkriti svoju milost i ljubav. On c'e videti da Bog ne stavlja na ljude nijedan od ovih teških tereta. Sve što On traži jeste smerno i ponizno srce, skrušen i poslušan duh.

Hristos nam u svome životu nije dao primer da ljudi treba samo da se zatvore u samostane da bi se tako osposobili za nebo. Nikada nije uc(io da ljubav i saosec'anja treba da se ugušuju. Spasiteljevo srce je bilo puno ljubavi. Što se c(ovek više približi moralnom savršenstvu, to su njegova osec'anja jac(a, njegovo zapažanje greha oštrije, a njegovo sauc(ešc'e prema nevoljnima dublje.

Isus nije bio inkvizitor

Papa tvrdi da je Hristov zamenik, ali kako se njegov karakter može uporediti sa karakterom našeg Spasitelja? Da li je Hristos ikada osu?ivao ljude na zatvor ili muc(enje zato što ga nisu hteli poštovati kao nebeskog cara? Da li je on ikada zahtevao da se osude na smrt oni koji ga nisu primili? Kad su stanovnici jednog samaric'anskog sela odbili da prime Isusa, apostol Jovan, pun gneva, upitao ga je: »Gospode! Hoc'eš li da rec(emo da oganj si?e s neba i da ih istrebi, kao i Ilija što uc(ini?« Isus je sažaljivo pogledao na svog uc(enika i ukrotio je njegov nemilostiv duh, rekavši: „Sin c(ovec(ji nije došao da pogubi duše c(ovec(je, nego da ih sac(uva." (Luka 9, 54-56) Kakve li razlike izme?u duha koji je pokazao Hristos i duha njegovog samozvanog zamenika?

Vreme se menja, ali ne i papstvo

Rimska crkva se sada prikazuje svetu kao miroljubiva; ona pokušava da opravda izveštaj o svojim surovostima. Obukla se u oblic(je pobožnosti, ali se nije promenila. Svako nac(elo kojim se papstvo rukovodilo u prošlim vekovima postoji i danas. Ono se još uvek drži nauke koja je uvedena u mrac(nom srednjem veku. Neka se niko ne vara! Papstvo, koje su pravoslavci sada spremni da poštuju, je ono isto koje je vladalo svetom u srednjem veku. Ono se odlikuje ohološc'u i drskim zahtevom da vlada nad carevima i knezovima, i prisvaja prava koja ima samo Bog. Njegov duh je isto tako surov i despotski sada kao kad je gazio ljudsku slobodu i predavao na smrt svece Višnjega.

Papstvo je upravo ono što je proroštvo objavilo da c'e biti: otpad poslednjeg vremena. (2. Solunjanima 2, 3-4) Njegov je plan da pokaže prirodu koja c'e najbolje odgovarati njegovom cilju. Ali, pod raznim izgledom kameleona, ono uvek zadržava nepromenljiv otrov zmije. Da li c'e se ova sila, c(ija se istorija u toku hiljadu godina pisala krvlju svetaca, sada priznati kao deo Hristove crkve?

Ne istic(e se bez razloga u pravoslavnim zemljama da se sada katolicizam ne razlikuje toliko od pravoslavlja kao u ranijim vremenima. Dogodila se promena, ali ne u papstvu. Katolicizam je, u stvari, vrlo slic(an današnjem pravoslavlju, zato što se ono veoma izopac(io od vremena kada je bilo odano Biblijskim istinama.

 

[Glasnik.]

NASTAVAK:
Zamka za pravoslavlje

Pošto pravoslavne crkve traže naklonost sveta, njihove oc(i zaslepljuje lažno c(ovekoljublje. Zašto ne bi bilo dobro, govore one, da se veruje da iz svakoga zla može izac'i dobro? I, kao neizostavna posledica toga, one napokon poc(inju da zakljuc(uju da iz svakog dobrog izlazi zlo. Umesto da brane veru „koja je jednom data svetima", oni se sada gotovo izvinjavaju pred Rimom zbog svog nepovoljnog mišljenja o njemu i mole za oproštenje zbog svoje slepe revnosti.

Veliki broj ljudi, c(ak i onih koji nemaju povoljno mišljenje o papstvu, ne boje se njegove sile i uticaja. Mnogi istic(u da je duhovna i moralna tama, koja je vladala za vreme srednjeg veka, povoljno uticala na širenje njegovih dogmi, njegovih sujeverja i ugnjetavanja, i da vec'a prosvec'enost novoga doba, sveopšta raširenost znanja i sve vec'a sloboda u verskim stvarima c(ine nemoguc'im da ponovo zavlada netrpeljivost i tiranija. Sama pomisao da bi se ovakvo stanje moglo opet vratiti izlaže se podsmehu. Istina je da ovom pokoljenju svetli velika duhovna, moralna i verska svetlost. Sa otvorenih stranica svete Božje rec(i izliva se na zemlju nebeska svetlost. Ali ne treba zaboraviti da što je vec'a svetlost, to je vec'a i tama onih koji je izopac(uju ili odbacuju.

Prouc(avanje Biblije uz molitvu pokazalo bi pravoslavcima pravi karakter papstva, i to bi uc(inilo da se zgražaju nad njim i da ga izbegavaju. Ali mnogi se smatraju tako mudrima da ne osec'aju potrebu da ponizno traže od Boga da ih vodi u istinu. Iako se hvale svojom prosvec'enošc'u, ipak ne poznaju ni Svetog pisma ni sile Božje. Želec'i da nec(im umire svoju savest, oni traže ono što je najmanje duhovno i što iziskuje najmanje poniženja. Ono što oni žele jeste da zaborave Boga, ali da izgleda kao da ga se još sec'aju.

Papstvo je vrlo pogodno da zadovolji želje takvih ljudi. Ono odgovara težnjama dveju grupa ljudi koji obuhvataju skoro ceo svet: 1) onima koji žele da budu spaseni svojim lic(nim zaslugama i 2) onima koji hoc'e da budu spaseni u svojim gresima! Tu je tajna njegove moc'i.

Istorija dokazuje da je vreme velike duhovne tame bilo povoljno za uspeh papstva. Ali buduc'nost c'e pokazati da je vreme velike duhovne svetlosti isto tako povoljno za njegov uspeh. U prošlim vekovima, kada su ljudi bili bez Božje Rec(i i bez poznavanja njegove istine, njihove oc(i su bile zaslepljene, i hiljade njih su pali u mreže, jer nisu videli zamke koje su im bile postavljene. U ovome pokoljenju ima mnogo njih c(ije su oc(i zaslepljene bljeskom ljudskih teorija i lažnim znanjem. Oni ne opažaju zamku, i padaju u nju kao da su zaslepljeni. Bog hoc'e da umne sposobnosti smatramo Stvoriteljevim darom i da ih upotrebljavamo u službi pravde i istine.

Ali kada se gaje oholost i c(astoljublje, i kad ljudi uzdižu svoje lic(ne teorije iznad Božje rec(i, onda razum može da uc(ini vec'u štetu nego neznanje. Tako c'e se lažna nauka našeg doba, koja potkopava veru u Bibliju, pokazati vrlo uspešna u pripremanju puta za prihvatanje papstva, sa svim njegovim privlac(nim ceremonijama, kao što je ogranic(avanje znanja u srednjem veku doprinelo njegovom uzdizanju.

U pokretima koji se razvijaju u naše vreme u Republici Srbiji, a koji nastoje da ustanove da crkveni obic(aji dobiju potporu države, pravoslavci idu stopama katolika. Šta više, oni otvaraju vrata papstvu da bi ono u pravoslavnoj Srbiji zadobilo vrhovnu vlast.

Zavet poslušnosti Rimu

Rimska crkva, sa svojim ograncima po celom svetu, sac(injava ogromnu organizaciju, koja se nalazi pod nadzorom papske stolice i treba da služi njenom interesu. Milioni njenih c(lanova u svim zemljama sveta pouc(avaju se da su dužni da pokažu podanic(ku pokornost papi. Ma kojoj narodnosti pripadali i ma kakav bio oblik njihove vlade, oni treba da smatraju autotritet crkve vec'im od svakog drugog. Iako se zaklinju državi na vernost, ipak iznad svega stoji zavet poslušnosti Rimu, koji ih osloba?a svake obaveze koja nije u saglasnosti sa interesima Rima.

Istorija nam svedoc(i o veštim i upornim naporima papstva da se uvuc(e u poslove država i, zadobivši oslonac, da radi na ostvarenju svojih ciljeva, c(ak po ceni propasti princ(eva i naroda. Godine 1204. godine papa Inocentije III je iznudio od Petra II, kralja Aragonskog, da položi ovu neobic(nu zakletvu. „Ja, Petar, car Aragonski, priznajem i obec'avam mome gospodaru, papi Inocentiju, njegovim katolic(kim naslednicima i rimskoj crkvi stalnu vernost i poslušnost. verno c'u c(uvati svoje carstvo u poslušnosti prema njemu, skupocenu veru c'u braniti, a krivoversku pokvarenost goniti." Ovo se slaže sa tvrdnjama u pogledu moc'i rimskog prvosveštenika da on ima „zakonsko pravo da obara careve" i da „može da oslobodi podanike od njihove zakletve vernosti prema nepravednim vladarima."

 

[Glasnik.]

Svi (grešni) putevi zaista vode u Rim

Neka se ne zaboravi da se Rim hvali upravo time što se nikada ne menja. Principi Grgura VII i Inocentija III su još uvek principi rimokatlic(ke crkve. Kada bi imala silu, crkva bi te principe sprovodila istom energijom kojoj je to c(inila u prošlim vekovima. Pravoslavci malo znaju šta rade kada prihvataju pomoc' Rima. Dok oni gledaju da postignu svoj cilj, Rim teži da uc(vrsti svoju silu da bi povratio svoju izgubljenu vlast. Neka Srbija usvoji princip po kome crkva može da kontroliše državu; neka se verski propisi namec'u od strane gra?anskih zakona; ukratko, neka autoritet crkve i države ima vlast nad savešc'u i pobeda Rima u ovoj zemlji bic'e osigurana.

Božja rec( je upozorila na neposrednu opasnost koja se približava; ako se ova opomena odbaci, pravoslavna Srbija c'e iskusiti kakve su stvarne namere Rima, ali onda c'e biti prekasno da se izbegne njegova zamka. Moc' Rima neprimetno raste. Njegova uc(enja imaju veliki uticaj na zakonodavne skupštine, na crkve i na ljudska srca. On podiže svoje visoke i ogromne gra?evine, u c(ijim c'e se tajnim podzemnim prostorijama ponoviti njegova pre?ašnja progonstva. Tajno i neprimetno uc(vršc'uje on svoje snage da bi ostvario svoje ciljeve i izvršio napad kad do?e odluc(ni c(as. Sve što on želi jeste da ima pogodniji položaj, a taj mu se vec' pruža. Mi c'emo uskoro videti i osetiti šta je namera Rima. Ko bude hteo da veruje i da bude poslušan Božjim rec(ima, navuc'i c'e time na sebe ruganje i progonstvo.

Autor: Marko Brankovic'