Tehnofeudalizam (Šta je ubilo kapitalizam) - Yannis Varoufakis

[Banovic_Strahinja]

Tehnofeudalizam (Šta je ubilo kapitalizam) Yannis Varoufakis
(prevod clanka koji se bavi gore navedenom knjigo



Zakup nad profitom

Tradicionalni kapitalisti su ljudi koji mogu koristiti kapital - definisan kao "sve što se može koristiti za proizvodnju prodajnih dobara" (kao što su fabrike, mašine, sirovine, novac) - da prisile radnike i generišu prihod u obliku profita. Takvi kapitalisti očigledno i dalje cvetaju, ali Varufakis tvrdi da više ne pokreću ekonomiju na način na koji su to nekada činili.
"U ranom 19. veku", piše on,mnogi feudalni odnosi su ostali netaknuti, ali su kapitalistički odnosi počeli da dominiraju. Danas, kapitalistički odnosi ostaju netaknuti, ali tehnofeudalni odnosi su počeli da ih preuzimaju.

Tradicionalni kapitalisti, kako on predlaže, postali su "vazalni kapitalisti". Oni su podređeni i zavisni od nove vrste "gospodara" - velikih tehnoloških kompanija - koje generišu ogromno bogatstvo putem novih digitalnih platformi. Evoluirao je novi oblik algoritamskog kapitala - što Varufakis naziva "oblak kapital" - i on je zamenio "dva stuba kapitalizma: tržišta i profite".
Tržišta su "zamenjena digitalnim trgovačkim platformama koje izgledaju kao, ali nisu, tržišta". Trenutkom kada uđete na amazon.com "izlazite iz kapitalizma" i ulazite u nešto što podseća na "feudalni fejd": digitalni svet koji pripada jednom čoveku i njegovom algoritmu, koji određuje koje proizvode ćete videti, a koje nećete.

Ako ste prodavac, platforma će odrediti kako možete prodavati i kojim kupcima možete pristupiti. Uslovi pod kojima interagujete, delite informacije i trgujete su diktirani "algo" koji "radi za [Jeff Bezosovu] krajnju liniju".
Kapitalisti koji se oslanjaju na ovaj način prodaje dobijaju pristup digitalnom imanju od strane njegovih virtuelnih zemljoposednika, velikih tehnoloških kompanija. A ako "vazalni kapitalisti" ne poštuju zakone imanja, oni su izbačeni - uklonjeni iz Appleove App Store ili Googleovog indeksa pretrage - sa katastrofalnim posledicama za njihov posao.

Pristup "digitalnom fejdu" dolazi po ceni enormnih zakupa. Varufakis primećuje da, na primer, mnogi trećepartijski razvijači na Apple prodavnici plaćaju 30% "na sve svoje prihode", dok Amazon naplaćuje svojim prodavcima "35% prihoda". To, kako on tvrdi, je kao da srednjovekovni feudalni gospodar šalje šerifa da sakupi veliki deo proizvoda svojih kmetova jer on poseduje imanje i sve unutar njega.
Ovo nije izvlačenje profita kroz proizvodnju ili pružanje dobara i usluga, jer ove platforme nisu "usluga" u smislu u kojem se termin koristi u ekonomiji. Oni izvlače zakup u obliku ogromnih odbitaka koje uzimaju od kapitalista na svojim platformama.

Ovde "nema nezainteresovane nevidljive ruke tržišta". Velike tehnološke platforme su izuzete od slobodne tržišne konkurencije. Njihovi vlasnici - "oblakalisti" - povećavaju svoje bogatstvo i moć vrtoglavom brzinom sa svakim klikom, iskorišćavajući novi oblik rentijerskog traženja omogućenog novim algoritamski strukturiranim digitalnim platformama. Parazitski na kapitalističkoj proizvodnji, sada je dominiraju.
Oblak kmetovi

Ali dogodilo se nešto još transformativnije, tvrdi Varufakis.

Iako većina nas redovno interaguje sa kapitalistima i zarađuje plate preko našeg rada, sada, prvi put u istoriji, svi mi doprinosimo "bogatstvu i moći nove vladajuće klase" kroz naš "neplaćeni rad".

Svaki put kada koristimo naše uređaje povezane sa oblakom - pametne telefone, laptopove, Alexu, Google Assistant, Siri - obnavljamo kapital velikih tehnoloških oblakalista. To zauzvrat povećava njihovu sposobnost da generišu još više bogatstva. Kako? Treniramo njihove algoritme, koji treniraju nas, da treniramo njih, i tako dalje, u povratnoj petlji čiji je cilj oblikovanje naših želja i ponašanja. Oni "prodaju stvari nama dok prodaju našu pažnju drugima".

Ova interakcija, insistira Varufakis, ne odvija se kao bilo kakva tržišna razmena, kao što su plate koje kapitalista plaća grupi radnika. U ovoj interakciji, svi smo mi visokotehnološki "oblak kmetovi".
Janis Varufakis nakon ostavke na mesto ministra finansija, Atina, 6. jul 2015. Petros Karadjias/AAP

Novi oglašivači posleratnog sveta, prikazani u seriji Mad Men (Janis je očigledno fan), mislili su da je televizija neverovatna zbog svoje moći da dostavi publiku oglašivačima. Mogli su da inoviraju "privlačenje pažnje" načine "proizvodnje" potrošačkih želja - i to je bilo dostavljeno besplatno u etar!

Ali, Varufakis naglašava, oglašivači prošlog veka nikada nisu mogli zamisliti razvoj nečega poput Amazonove Alexe: digitalne mreže koja uči "brzinom munje", preko unosa miliona ljudi, kako da nas trenira. Oblikuje naše želje i ponašanja u procesu stalnog pojačavanja. Naše iskustvo i stvarnost su sve više algoritamski kustosirani. I zbog neverovatne jednostavnosti i korisnosti, informacije su sve slobodno date.

Dakle, "oblak kapital" koji stalno generišemo za njih povećava njihovu sposobnost da generišu još više bogatstva, i time povećava njihovu moć - nešto što smo tek počeli da shvatamo. Približno 80% prihoda tradicionalnih kapitalističkih konglomerata ide na plate i zarade, prema Varufakisu, dok radnici velikih tehnoloških kompanija, za razliku od toga, prikupljaju "manje od 1% prihoda svojih firmi".
Kvantitativno popuštanje

Kako se dogodio ovaj distopijski obrt a da mi stvarno nismo primetili promenu? Priča Varufakisa je detaljna, ali on naglašava dva glavna pokretača.

Prvo, "internet zajednica" Web 1.0 transformisala se u Web 2.0, privatizovan od strane američkih i kineskih velikih tehnoloških kompanija.

Drugo, ogromne sume novca centralnih banaka koje su trebale da ponovo pokrenu naše ekonomije nakon Globalne finansijske krize (GFC-eng. global financial crisis) iz 2008. godine - proces poznat kao "kvantitativno popuštanje" - bile su pozajmljene velikom biznisu. U kombinaciji sa "štedljivom" ekonomijom za mnoge, to je "ubilo investicije" i dovelo do onoga što Varufakis naziva "pozlaćenom stagnacijom".

Mnogo novca centralnih banaka, posebno nakon još jedne runde kvantitativnog popuštanja tokom COVID pandemije, našlo je put do velikih tehnoloških kompanija. Njihove akcije su skočile na astronomske nivoe.

"Svet novca" je odvojen od "stvarne ekonomije" u kojoj većina nas živi i radi. U okruženju gde je profit postao "opcion", kompanije velike tehnologije koje posluju sa gubitkom, vođene od strane "intrepidnih i talentovanih preduzetnika", izabrale su da izgrade svoj oblak kapital.

Tako su, pored tržišta koja su postepeno zamenjena digitalnim platformama, novac centralnih banaka zamenio privatne profite kao gorivo koje "pali motor globalne ekonomije". Namenjeno od strane centralnih bankara G7 i njihovih predsednika i premijera da "spase kapitalizam", nenamerno je pomoglo finansiranje pojave novog oblika kapitala (oblak kapital) i "nove vladajuće klase".
'Svet finansija', tvrdi Janis Varufakis, odvojio se od 'stvarne ekonomije'


GFC: prekretnica

Zašto je GFC bio tako ključna tačka? Varufakis ima mnogo toga da kaže. Evo kratkog pregleda. (Strpite se sa mnom!)

Ključne promene su se dogodile u našim ekonomijama od kako su velike korporacije u industriji i bankarstvu, koje su postajale sve veće tokom 20. veka, na kraju postale globalne.

Međunarodni finansijski sistem Bretton Woods - dizajniran da spreči "pohlepu koja je dovela do nesmotrenosti" koja je dovela do kraha 1929. godine, Velike depresije i svetskog rata - je ukinut 1971. godine. Od 1970-ih, ekonomije su postepeno deregulisane i politike slobodnog tržišta su sve entuzijastičnije praktikovane, što je dovelo do nove "finansijalizovane" verzije kapitalizma.

To je bilo olakšano potiskivanjem plata radnika i moći pregovaranja. Slabljena država je postepeno bila zarobljena od strane lobista za interese velikog biznisa. A hegemonija američkog dolara u globalnom sistemu dovela je do "cunamija" dolara koji se vraćaju u američka tržišta iz Evrope, Japana, a kasnije i Kine, "[obogaćujući] američku vladajuću klasu, uprkos njenom [velikom trgovinskom] deficitu".

Do novog milenijuma, to je dovelo do orgije spekulacija i, do 2007. godine, finansijeri, koristeći "kompjuterski generisanu kompleksnost" da zamagle "gargantuanske rizike", su "postavili opklade vredne deset puta više od ukupnog prihoda čovečanstva".

Nova verzija kapitalizma je propadala. Ali je narasla do takvih razmera i na tako složen, integrisan "globalizovan" način da su banke i osiguravajuće kompanije bile "prevelike da bi propale". Njihov kolaps u 2008. godini bi oborio američki bankarski sistem, i ostatak sveta sa njim. Njihova oholost je tako "nagrađena masivnim državnim spasavanjima".

Ono što se moglo dogoditi, kao u Švedskoj 1990-ih, bilo je da se "izbace" bankari, nacionalizuju banke, postave novi direktori i, godinama kasnije, prodaju ih novim vlasnicima - čime se spasavaju banke, ali ne i bankari.

Umesto toga, bankari, kojima su dodeljeni veliki paketi pomoći, nisu usmerili novac tamo gde je bio najpotrebniji. Ni kažnjeni ni ukoreni, poslali su ga direktno na Wall Street. I tamo je ostao. Kombinovano sa profitima poslatim na Wall Street iz ostatka sveta, na kraju je izazvalo "sveopšti rast" koji je trajao više od decenije.

To je na kraju pomoglo da se podstakne razvoj oblak kapitala koji je pretekao kapitalizam. I svaki put kada koristimo naše uređaje, doprinosimo njegovoj vrednosti. Što više trgujemo preko platformi, dalje se udaljavamo od ekonomskog sistema koji je primarno vođen tržištima i profitima, i moć se koncentriše "u rukama još manjeg broja pojedinaca" - "male grupe multimilijardera koji uglavnom žive u Kaliforniji ili Šangaju".

Tehnološki vođena ekonomska revolucija

Varufakis sugeriše da njegova teorija pomaže da bolje razumemo ekstremne nejednakosti u bogatstvu, "atrofirane demokratije" i "otrovnu politiku" Zapada, geopolitiku (on tumači Sjedinjene Države i Kinu kao dva suparnička "super oblak feuda"), zastoj u revoluciji zelene energije, i još mnogo toga.

Za Varufakisa, mi ne živimo samo kroz tehnološku revoluciju, već kroz tehnološki vođenu ekonomsku revoluciju. On nas izaziva da se suočimo sa onim što se dogodilo našim ekonomijama - i našim društvima - u eri Velike Tehnologije i Velikih Finansija.

Prve decenije 21. veka su donele izazove sa kojima se još uvek borimo da se izborimo. Jedno je sigurno - nemamo nade da poboljšamo stvari bez pravilnog razumevanja naše situacije.

Ova knjiga je dobrodošao doprinos tom zadatku. Tehnofeudalno doba, kako Varufakis tvrdi, nije neizbežno. Uprkos teškoćama sa kojima se suočavamo, imamo moć da odbacimo "tehno distopiju" i strukturiramo naše institucije na načine koji značajnije utelovljuju slobodu i demokratiju.

Prema kraju "Tehnofeudalizma", Varufakis iznosi neke predloge, izvučene iz njegove ranije knjige "Drugi Sada" (2020), kako da se pozabavimo ovim problemima. To uključuje okončanje lažnog modela "besplatne usluge" oblakalista i zamenu istog sa univerzalnim mikro-platnim modelom, ustanovljavanje Zakona o digitalnim pravima, i korišćenje digitalne tehnologije za "demokratizaciju kompanija" (sa odlukama koje kolektivno donose "zaposleni-akcionari").

Varufakis takođe predlaže da se "demokratizuje novac". Ovaj plan bi uključivao centralne banke koje izdaju digitalne novčanike, univerzalni osnovni dohodak, rekonfigurisanje "knjige centralne banke" u pravcu "zajedničkog sistema plaćanja i štednje", i ukidanje trenutne sposobnosti privatnih banaka da "kreiraju novac".
Predlozi su prilično radikalni, ali mislim da bi Varufakis rekao da su oni radikalni koliko i vremena zahtevaju da budu.

https://theconversation.com/is-capitalism-dead-yan.....-it-213992

 

[Black_star]

Ima li bitkoin koje šanse protiv toga?

 

[Banovic_Strahinja]

Ima li bitkoin koje šanse protiv toga?

Ovde se ne spominje bitcoin, ali se secam Varoufakis je rekao par puta da ce bitcoin eventualno izgubiti vaznost i "propasti".
Ono sto ovde naglasava jeste da se sadasnji sistem koji on cesto naziva i "cloud capitalism" sve vise licni na feudalizam nego na kapitalizam- jer kapitalizam pociva na ideji slobodnog trzista- dok na internetu ne vlada slobodno trziste jer npr kad kupujes preko amazona ti ustvari kupujes ono sto amazonu odgovara, ti kad pretrazujes dobijas rezultate u kojima je lagoritam na strani amazona tj dobijas proizvode na kojima amazon ima najvise profita (iako to mozda ne deluje tako)- sami proizvodjaci nemaju mnogo profita vec najveci deo ide zapravo amazonu- tako da se amazon (i drugi) de fact ponasa kao feudalni vlastelin.
A obicno je registrovan u drzavama s malim porezom pa ne placaju ni mnogo poreza tako da drzave (a samim tim i socijalni programi) imaju manje prihoda, dok se amazon i drugi "cloud kapitalisti sve vise bogate.

 

[Banovic_Strahinja]

Tehnofeudalizam (Šta je ubilo kapitalizam) recenzija knjige Yannis Varoufakis-a od strane Wick Welker-a (pisac) tekst je pisan 2024:


Hajde da počnemo sa ekonomijom posle Drugog svetskog rata. Amerika je imala sve zlato pružajući resurse za rat Evropi i imala je prednost u posleratnoj ekonomiji. Konferencija u Breton Vudsu je napravila globalni plan gde bi SAD izvozile svoje izuzetno dinamične i robustne proizvode za proizvodnju Zapadnoj Evropi i Japanu. Dok su SAD održavale ogroman suficit, osigurale su da se dolar koristi za sve ove globalne transakcije sa garancijom konvertibilnosti u zlatne poluge. Ali onda… SAD su izgubile svoj suficit zbog masivnih vojnih troškova, posebno tokom globalne borbe protiv komunizma. Autor tvrdi da je LBJ-ova Velika društvena zajednica takođe izgubila američki suficit dovodeći više robe u zemlju umesto izvoza. Velika ironija je da su SAD uspele da urade nešto veoma slično onome što je pokušavao SSSR: da uspostave globalnu kontrolu sa centralno planiranom ekonomijom. Da. SAD u eri Breton Vudsa su bile veoma centralno planirana ekonomija sa kontrolom cena i saradnjom sa korporativnim oligarsima da drže Vol Strit pod kontrolom sa kontrolama kapitala. Breton Vuds je bio period tehnokratskog kapitalizma gde su profiti pravljeni od zarade radnika, oglašivači su postali izuzetno dobri u kreiranju nostalgičnih proizvoda i prodaji slike srednje klase.

A onda, Šok Niksona.

Evo šta se desilo: jednom kada su SAD počele da troše više nego što imaju, nisu mogle nastaviti sa Bretton Woods sporazumom jer je bio zavisan od toga da druge zemlje upijaju njihov uvoz i osiguravaju razmenu zlata i dolara. Samo što više nisu imale višak gotovine jer je proizvodnja počela da opada, monetarna inflacija je porasla od strane Federalnih rezervi i javni dug se naglo povećao. To je stvorilo probleme za sistem Bretton Woods jer je bio zavisan od poverenja da SAD mogu pretvoriti bilo koji globalni dolar u zlato. Pa šta je Nikson uradio? Jednostavno je otkazao celu stvar. Da. U suštini, Nikson je jednostrano rekao “više nećemo pretvarati dolare u zlato” efektivno čineći dolar slobodno plutajućom fiat valutom. Šok Niksona je preko noći pretvorio dolar iz veoma pouzdanog IOU koji se menja za zlato u spekulativnu valutu. Da bi održao moć nakon Bretton Woodsa, dolar je bio savršeno pozicioniran kao međunarodna rezervna valuta, zamenjujući zlatni standard. SAD su onda uživale u prednostima monopola nad rezervnom valutom sveta. To je kao da posedujete rudnik zlata ako bi još uvek postojao zlatni standard. Umesto izvoza robe, SAD su počele da izvoze svoj dolar za nemački, japanski i azijski uvoz. A onda je strana elita uzela te iste dolare i investirala ih nazad u Wallstreet. To je pokrenulo doba finansijskog neoliberalizma gde su egzotični finansijski proizvodi, američka nekretnina i vlasništvo nad firmama postali ponor za strane investicione dolare da se vrate u njihovu američku domovinu. To je ono što Varufakis naziva Globalnim Minotaurom: međunarodni fondovi se vraćaju u SAD kao počast hegemoniji. Kina se na kraju pridružila Globalnom Minotauru kao deo “Tamnog dogovora” gde je američka potrošnja otvorena za Kinu da podstakne njihovu ekonomiju dokle god Kina intenzivno investira nazad u Wall Street i američke državne obveznice. To je jedan od osnovnih razloga zašto je Kina imala tako ubrzanu industrijalizaciju.

Sada hajde da skočimo na uspon tehnoloških divova na trenutak. Apple je izmislio revolucionarni iPhone koji odjednom svi imaju i otvorili su ga za aplikacije trećih strana, ili druge firme da se izlože kupcima. A onda je Apple jednostavno naplaćivao aplikacijama trećih strana oko 30% provizije za kupovine. Razmislite o tome na trenutak. 30. Procenat. Ono što Apple radi nije kapitalizam, koji traži profit u otvorenoj tržišnoj konkurenciji. Ne, ono što Apple radi je naplata rente. Google radi istu stvar sa Android telefonima. Amazon, Facebook, Youtube i Tiktok takođe rade istu stvar. Svi su oni rentijeri. Stvaraju tehnološki oblak zarobljene pažnje kupaca i iznajmljuju tu pažnju kapitalistima. Dakle, tehnološki divovi uopšte nisu kapitalisti - oni su oblakalisti. Evo pravog izopačenog dela: feudalni gospodari imaju zemljišnu rentu gde čine da kmetovi obrađuju zemlju a zatim uzimaju veliki deo njihovog proizvoda. Sa oblakalistima, oni navlače milijarde ljudi sa algoritmima koji menjaju ponašanje i privlače ih da stvaraju sadržaj koji zatim privlači više korisnika i više pogleda, a zatim naplaćuju rentu za pristup firmama. Dakle, oblakalisti imaju kmetove oblaka, ali oni svoj proizvod pružaju oblaku besplatno. Nikada se ništa slično nije desilo pre. To je tehnofeudalizam i to je trijumf rente nad profitom. Profit je ranjiv na tržišta - renta nije. Renta dolazi od privilegovanog pristupa stvarima u fiksnoj ponudi. Mnogi rentijeri “peru profit” svoje rente da bi izgledalo kao da imaju povrat na svoje investicije ali oni nisu zainteresovani za profit - to je igra kapitalista. Oblakalisti cvetaju na vrednosti akcija čak i u lice negativnih profita poput Amazona.

Elon Musk je pokazao svoje namere nekoliko meseci nakon što je kupio Twitter. Da, pričao je o apsolutnoj slobodi govora bla bla bla ali verovatno ga je kupio jer je kao najbogatiji čovek
Biti najbogatiji čovek na svetu nije bilo dovoljno: on želi da bude oblakalista, slobodan od okova kapitalizma i države. Bilo je jasno koje su mu namere kada je hteo da Twitter pretvori u “sve-u-jednom aplikaciju” kao što su mnoge uspešne oblakaliste platforme u Kini.

To nas dovodi do ovde i sada u 2024. godini. Bajden je zaustavio slanje naprednih čipova i alata za izradu čipova u Kinu, Rusiju i Iran i stavio na crnu listu kineske dizajnere čipova. Cilj je ograničiti pristup Kine “naprednim poluprovodnicima koji bi mogli da podstaknu proboje u veštačkoj inteligenciji i sofisticiranim računarima koji su ključni za (kineske) vojne primene” prema rečima sekretara Ministarstva trgovine Džine Rejmondo. Pod izgovorom zaštite nacionalne bezbednosti od komunizma, SAD bi veoma volele da zaustave tehnološki napredak Kine, ali ne zbog komunizma. Prema Varufakisu, Bajden je započeo Hladni rat sa Kinom ovim potezom jer Kina jasno ima prednost sa svojom oblakalističkom dominacijom.

Sada živimo veoma, veoma čudan život. U Americi imamo dve političke stranke: alt-Desnicu i Centar. Umesto klasne borbe, imamo politiku identiteta gde je radnička klasa sada podeljena na političke identitete koji se međusobno mrze. Imate levicu koja je u građanskom ratu opsednuta definicijom pola, kritikuje privilegije i fetišizira hijerarhiju ugnjetavanja. Sve je to veoma, veoma čudno i kontraproduktivno. Na vrh toga, većina ljudi je sada podstaknuta, manipulisana i iskorišćena od strane oblakalista da konzumiraju našu pažnju i pružaju besplatan sadržaj za njihovu mašinu. Ovo razbijanje sebe uzima ogroman danak na mentalno zdravlje, posebno mladih. Naše zajednice su razbijene, naše porodice su razbijene i čak je i naša ličnost atomizovana u čudnu parodiju samobrendiranja da bismo imali na digitalnom prikazu.

Varufakis ne veruje da će stara stvar klasne borbe raditi. Organizovanje rada itd. može da funkcioniše na kapitalistima, ali ne funkcioniše na oblakalistima. Oni su previše moćni i udaljeni da bi štrajkovi i organizacija imali veliki uticaj. On nudi neke prilično nejasne fraze o korišćenju samog oblaka za mobilizaciju akcije. Zamislite da svi radnici Amazona nisu došli na posao i da svi kupci nisu otvorili aplikaciju 12 sati. Uticaj bi bio ogroman i jeziv. Jednostavno ne mogu da zamislim da se nešto ovako ikada desi.

Ima još mnogo toga za reći, ali ostaviću to na tome. Ova knjiga nudi jezivu naraciju za našu trenutnu stvarnost za koju ne mislim da je previše daleko.