"Teatar je jedna velika kurwa"

Soradze

Veoma poznat
Moderator
Poruka
10.920
“-Ti si paranoik, stari moj – reče neko jednom ludaku, na šta mu ovaj odgovori:

-Možda, ali to ne sprečava ljude da budu protiv mene…”

Ovo je napisao Sol Belou u romanu “Planeta gospodina Samlera”



DA LI POZORIŠTE IMA RAZLOGA ZA STRAH?

-Ne mogu ti reći koliko često mislim na Rumkovskog – govori glumac I reditelj RALE MILENKOVIĆ… -onog ludog jevrejskog kralja Lođa. Na čoveka koji je silom prilika postao važan u Lođu.

“Došavši u Poljsku, Nemci su mu dali vlast u ruke. Bio je to propali poslovni čovek. Postariji. Nametljiv, pokvaren, upravnik nekog sirotišta, zelenaš, licemer, omraženi predmet ismejavanja jevrejskog stanovništva. Čovek koji je silno želeo daodigra svoju ulogu, poput mnogih modernih individualaca. Nacisti su ga imenovali “Judeneltesterom”, ogradili grad žicom, pa se geto pretvorio u radni logor.
Oduzimali su decu I odvodili u logore za istrebljenje. Javila se glad…. Mrtve su iznosili na pločnik I ostavljali ih da leže I čekaju sabirna kola…”

-Razloga za strah je mnogo, ali, ipak, pozorišta neće zaćutati, jer svaki vid kulture u okruženju onih kojima pozorište nije potrebno, je – subverzivan, a trenutna vlast počiva upravo na mentalitetu nekulture … misli MIlenković.

“Na čelu svega toga stajao je Rumkovski – kralj. Imao je vlastiti dvor. Štampao je novac I poštanske marke sa vlastitim likom. Sebi u čast organizovao je svečane povorke I predstave. Za neke svečanosti oblačio je kraljevsko ruho I vozio se u otrcanoj kočiji iz proščog veka, pozlaćenoj, bogato ukrašenoj starudiji koju je vukla neka polucrknuta bela raga”…



MOŽE LI POZORIŠTE DA OPSTANE U STRAHU PRED SOPSTVENOM SUDBINOM?

JAGOŠ MARKOVIĆ, pozorišni reditelj, se ne boji za pozorište, pa kaže: -Teatra će uvek biti, jer je to “jedna velika *****…”

PETAR ZEC, režiser, teatrolog, književnik, kaže: -Ne strahujem za teatar… Verujem da je rad u teatru, rad na predstavama - vrsta otpora haosu I bezumlju otrovanog Balkana.

“Jednom prilikom ipak je skupio hrabrost da se pobuni protiv hapšenja I deportacija. Jednostavno rečeno – ubijanja svojih podanika. Zbog toga su ga prebili I bacilli na ulicu. No, Rumkovski je bio strah I trepet Jevreja iz Lođa. Bio je njihov jevrejski kralj. Parodija nad parodijama – ludi jevrejski kralj koji je upravljao smrću pola miliona ljudi.”



BRANISLAV JAKOVLJEVIĆ, dramaturg I novinar kaže: - Pozorište I strah imaju višeznačan odnos – teatar ima koren u strahu, racionalizuje ga I pretvara u kvalitet druge vrste. Očekujem mnogo dobrog pozorišta, osim ako ne prevlada nešto što se naziva “glupom sigurnošću”… Mediokriteti se ne plaše, oni se ograđuju glupom, samouverenom bezbednošću koja dovodi do kiča. Priznajem da se plašim. I, ako budem kao novinar morao da se opredelim tako što ću pisati o pozorištu da bi afirmisao neke druge stvari – neću raditi…

“Taj je čovek možda bio lud od rođenja, a šok ga je zacelo opametio, jer se na kraju dobrovoljno utrpao u voz za Aušvic. Eto, to sam hteo da kažem kad sam govorio o uživanju koljača (nacista) u poniženju putem parodije – o Rumkovskom, kralju prnja I govv.ana, Rumkovskom vladaru nad leševima I to je ono što me zanima u tatralnosti slučaja Rumkovski…” Sol Belou “Planeta gospodina Samlera”




IMA LI IZLAZA IZ ZAČARANOG KRUGA STRAHA I BORBE PROTIV NJEGA?

MILORAD MILINKOVIĆ, režiser, scenarista I pisac, kaže: - Zamislimo da smo u zatvoru I da imamo tri izlaza: da organizujemo oružanu pobunu gde su velike šanse da izginemao; da pokušamo bekstvo – uhvatiće nas; da radimo sklekove, pa kad sve prođe – da budemo najjači…

E, da, dodao je da on sam radi sklekove…



Ni najprimitivnije društvo ne može bez teatra – prosto mimičko podražavanje u biti je čoveka, pa gde god da se našao u civilizacijskom razvoju pravio je kojekakve varijacije na nešto što danas poznajemo kao teatar. Međutim, pozorište je svojevrsni barometer zdravlja jednog društva. I otkad je države I pozorišta, uvek je sistem želeo da kontroliše te neobuzdane lude, histrione, pozorištnike, a oni su mu se istovremeno dodvoravali I ismevali ga. Postoji dvorsko I ulično pozorište, ono po sobama, ili ono po dvorištima I parkovima, postoji I siromašno I spektakularno pozorište. Ali, ne postoji teatar koji strahuje od sopstvene sudbine. Pozorište, po svojim pravilima, mesto je od reda I zakona, makar se u njemu I red I zakon pljuvali. Teatar je mesto za političke govore, za ljubavne drame, tragične sudbine I komične naravi. Ali uvek u određenom poretku I određenim konvencijama. Kada se pravila I poredak, red I način pozorišne igre ukinu, histrionici mogu da spakuju svoje iluzije u dva kofera I da odu nekud gde će za dva groša poštovati njihov zanat makar toliko koliko predstava traje.

Ako zaista spakujemo teatar u dva kofera, šta nam ostaje? Upravnici, ministarstva I vlade, gužve I štrajkovi, otpuštanja I glad. Ostaje sve – sem iluzije… A, vredi li bez nje živeti?

Screenshot_46.png
 
Da biste mogli da otvarate nove teme i trajno koristite svoje ime - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.