Uvek imam problema da započnem tekst... hehehe, kao pismeni iz srpskog... ali kada krenem onako kako mi se dopada, to onda ide, kao voda. I sada sam prvu rečenicu brisala nekoliko puta.
Jeste, to hoću da kažem, baš to, ali ne na taj način...
Evo, sada ću da škrabam onako kako mi dodje i neću da brišem uopšte. Slike iz duše ću da pretočim ovde, bez brisanja, bez cenzure, bez razmišljanja. Pitanje je da li ću i pravopisne i greške u kucanju da brišem
Elem, jednom davno sam i ja bila dete. 5-6 godina sam imala u vreme kada se ovo dogadjalo. Umela sam da čitam i ćirilicu i latinicu, samo štampana slova doduše. Svake srede mikijev, a svakog petka politikin zabavnik... pa ga isčitam od korica do korica za to popodne. Mama se bunila zbog onog stripa u sredini politikinog, smatrala je da stripovi loše utiču na decu. Ali je ipak u pitanju politikin zabavnik, pa ni Modesti Blejz, ni Korto Malteze, ni Rip Kirbi nisu bili štetni za osetljivu dečju psihu. Druga bi priča bila da se ti isti stripovi kupe na kiosku u okviru neke stripoteke ili nečeg sličnog, to je već štetno, to je strip... ovo je zabavnik, pa još politikin, edukativno štivo, ne mož' da ne valja...
U to doba, sada pokojni, ćalac je radio u jednoj velikoj gradjevinskoj firmi. Društvenoj, naravno. Bio je član sindikata. Preskočiću svinjske polutke, piliće i ostalo, nisu bitni za priču. Mada ih je bilo, nije da nije Bitno je to da je taj i takav sindikat naručivao novogodišnje paketiće za decu zaposlenih. Nisu to bili paketići kao ovi sada, neeeeee! To su bili Paketići sa velikim P! 
Igračke, knjige, kocke, plastelin, bojice.. i gomila slatkiša... Dobro, nije to sve bilo u jednom paketiću, ali bili su bogati... veliki, a dečje oči male, a puno vide...
Predstava u Domu Sindikata, slikanje sa bradonjom, i NJ. V. PAKETIĆ.
Ali, to nije sve.
Jel ćalac bio drug član ili nije? U ono vreme se naručivalo pakića, onako, domaćinski, da ne zafali. Po istom principu po kom je mama kuvala sarme... da ima, da bude, da ne pofali, da ne ostane neko gladan. Ono, jest', za sarme je bilo potrebno kupiti meso, a paketiće jok. Ne plaća drug član sindikata, zabole ga čuperak iznad uveta. Tamo nekog januara smo dobijali još paketića. Drugovi članovi podele medj' sobom višak paketića, pa na jedno dete prosečno dodje oko 4-5 paketića... aj dobro, možda 3-4... Što je jako dobra stvar kada su u pitanju kockice. Bila je neka vrsta kockica, valjda je to neka preteča Lego-kockica, pa je komplet imao prozore i vrata, crepove, točkiće i ostale acessorijuse. Ja sam od toga pravila kuću, sa crvenim krovom i svim po p.s-u, a mladji brat, naravno, puške...
Elem, jedne godine smo dobili neke knižice u paketićima. Biblioteka Dječja radost, izdavači IRO "Vuk Karadžić" i NIŠRO Varaždin, 1984. Neka druga država, neka druga realnost, neki drugi matrix... neki drugi život.... Knjige su bile Jež Bocko i zec Brzić, Začarani poni, Domaćin Mile i njegovi plavi konji i Kako su Šildjani kupovali kišu. Od svih njih, živa je samo ova o Šildjanima. Evo je, ispred mene, na stolu. Moj ludi brat je na koricama ispisao neki broj mobilnog, malo je izlepljena selotejpom, inače je u odličnom stanju. A pročitana je bar 1 000 puta. Mi, pa bratovi klinci, pa klinci iz komšiluka i sada moji klinci. A knjiga odoleva...
Ćalac i ja smo imali svoje trenutke. Zeleni dvosed u dečjoj sobi, to je bio moj krevet. Ćale sedi na njemu, a ja ćaletu u krilu. Pričao mi je šta su oni radili kada su bili mali ( bilo je tu bombardovanja nemačkih tenkova, tj. gadjanja automobila klikerima, pa koliba u šumi, pa kuvanja kojekakvih ručkova dok majke traže emajlirane šerpe po kući... neverovatno, i sada verujem u 90% tih priča, zaista mislim da su se tako desile ), pa od čega se pravi ovo i ono ( papir, cigla, vrata... sve moguće i nemoguće... a ćale se trudio da mi prilagodi priču, da razumem ono što mi priča, a da me ne slaže. Zaista mi je pričao istinu kako se šta pravi ), pa kako oni grade velike kuće na gradilištu... ili mi je čitao knjige.
Sećam se čitanja tih Šildjana i njihove kiše. Predivne je slike ima ta knjiga, sjajne, nije kao današnje instant knjižice... Sedela sam mu u krilu, on je držao knjižicu u ruci i kreće magija... potekle su reči nošene tatinim prijatnim glasom, melodično i ritmično, naglašeno ili prigušeno baš onda kada treba... u kritičnim trenucima priče skoro da se može čuti ona muzika, kao u trilerima... Oči razrogačene, usta širom otvorena, uši samo to čuju...
( a u peršun, počela sam da plačem )
Umela sam da čitam tada već. Pratila sam pogledom tekst i videh da piše tjednima i tjednima, a ćalac čita nedeljama i nedeljama. Pitam, a on će - to je to isto, samo ti pričam onako kako možeš da razumeš. Neće tebe tata da slaže, ne brini Čedomire ( čedo, jel, pa od reči čedo nastao čedomir ). Valjda su mi zbog toga upravo to čitanje i upravo ta knjiga ostali u tako živom sećanju. Verovala sam tati, verovala da čita sve kako treba, sve za moje dobro. Svako dete treba da ima takvog tatu i da veruje tati...
I... onda prodje vreme... odraste se... a neko i ostari i ode...
Odrasla sam. Moj tata nije ostario... ali jeste otišao, neka mu je laka zemlja...
Jutros, posle doručka, donosi moja ćerka knjigu i pita - tata, hoćeš li da mi pročitaš ovo? Ja pogledam - Šildjani...
Ebote, kako duša ume da boli i da peva u isto vreme.... neverovatno nešto...
Muž, tj, TATA, uzima knjigu sa osmehom, seda na dvosed ( crni, u našoj dnevnoj sobi, onaj moj zeleni odavno postoji samo na slikama... ), uzima svoje čedo u krilo i kreće da čita.. Nema baš dikciju kao onaj TATA, ali vrlo važno... ima dušu, ima srce, ima volju, ima nežne ruke i topao osmeh...
... očekujem, pažljivo slušam... jeste, naravno da jeste... čitao je nedeljama i nedeljama...
Pa kako bi drugačije... tata je
I... jesam li već spomenula kako duša može da vrišti i boli, i da se smeje i peva u isto vreme? Moja deca imaju dobrog tatu... kao što sam i ja imala... A Šildjani i njihova kiša su neprolazni.
Kao i tatina ljubav...
Jeste, to hoću da kažem, baš to, ali ne na taj način...
Evo, sada ću da škrabam onako kako mi dodje i neću da brišem uopšte. Slike iz duše ću da pretočim ovde, bez brisanja, bez cenzure, bez razmišljanja. Pitanje je da li ću i pravopisne i greške u kucanju da brišem
Elem, jednom davno sam i ja bila dete. 5-6 godina sam imala u vreme kada se ovo dogadjalo. Umela sam da čitam i ćirilicu i latinicu, samo štampana slova doduše. Svake srede mikijev, a svakog petka politikin zabavnik... pa ga isčitam od korica do korica za to popodne. Mama se bunila zbog onog stripa u sredini politikinog, smatrala je da stripovi loše utiču na decu. Ali je ipak u pitanju politikin zabavnik, pa ni Modesti Blejz, ni Korto Malteze, ni Rip Kirbi nisu bili štetni za osetljivu dečju psihu. Druga bi priča bila da se ti isti stripovi kupe na kiosku u okviru neke stripoteke ili nečeg sličnog, to je već štetno, to je strip... ovo je zabavnik, pa još politikin, edukativno štivo, ne mož' da ne valja...
U to doba, sada pokojni, ćalac je radio u jednoj velikoj gradjevinskoj firmi. Društvenoj, naravno. Bio je član sindikata. Preskočiću svinjske polutke, piliće i ostalo, nisu bitni za priču. Mada ih je bilo, nije da nije
Bitno je to da je taj i takav sindikat naručivao novogodišnje paketiće za decu zaposlenih. Nisu to bili paketići kao ovi sada, neeeeee! To su bili Paketići sa velikim P! Igračke, knjige, kocke, plastelin, bojice.. i gomila slatkiša... Dobro, nije to sve bilo u jednom paketiću, ali bili su bogati... veliki, a dečje oči male, a puno vide... Predstava u Domu Sindikata, slikanje sa bradonjom, i NJ. V. PAKETIĆ.
Ali, to nije sve.
Jel ćalac bio drug član ili nije? U ono vreme se naručivalo pakića, onako, domaćinski, da ne zafali. Po istom principu po kom je mama kuvala sarme... da ima, da bude, da ne pofali, da ne ostane neko gladan. Ono, jest', za sarme je bilo potrebno kupiti meso, a paketiće jok. Ne plaća drug član sindikata, zabole ga čuperak iznad uveta. Tamo nekog januara smo dobijali još paketića. Drugovi članovi podele medj' sobom višak paketića, pa na jedno dete prosečno dodje oko 4-5 paketića... aj dobro, možda 3-4...
Što je jako dobra stvar kada su u pitanju kockice. Bila je neka vrsta kockica, valjda je to neka preteča Lego-kockica, pa je komplet imao prozore i vrata, crepove, točkiće i ostale acessorijuse. Ja sam od toga pravila kuću, sa crvenim krovom i svim po p.s-u, a mladji brat, naravno, puške... Elem, jedne godine smo dobili neke knižice u paketićima. Biblioteka Dječja radost, izdavači IRO "Vuk Karadžić" i NIŠRO Varaždin, 1984. Neka druga država, neka druga realnost, neki drugi matrix... neki drugi život.... Knjige su bile Jež Bocko i zec Brzić, Začarani poni, Domaćin Mile i njegovi plavi konji i Kako su Šildjani kupovali kišu. Od svih njih, živa je samo ova o Šildjanima. Evo je, ispred mene, na stolu. Moj ludi brat je na koricama ispisao neki broj mobilnog, malo je izlepljena selotejpom, inače je u odličnom stanju. A pročitana je bar 1 000 puta. Mi, pa bratovi klinci, pa klinci iz komšiluka i sada moji klinci. A knjiga odoleva...
Ćalac i ja smo imali svoje trenutke. Zeleni dvosed u dečjoj sobi, to je bio moj krevet. Ćale sedi na njemu, a ja ćaletu u krilu. Pričao mi je šta su oni radili kada su bili mali ( bilo je tu bombardovanja nemačkih tenkova, tj. gadjanja automobila klikerima, pa koliba u šumi, pa kuvanja kojekakvih ručkova dok majke traže emajlirane šerpe po kući... neverovatno, i sada verujem u 90% tih priča, zaista mislim da su se tako desile ), pa od čega se pravi ovo i ono ( papir, cigla, vrata... sve moguće i nemoguće... a ćale se trudio da mi prilagodi priču, da razumem ono što mi priča, a da me ne slaže. Zaista mi je pričao istinu kako se šta pravi ), pa kako oni grade velike kuće na gradilištu... ili mi je čitao knjige.
Sećam se čitanja tih Šildjana i njihove kiše. Predivne je slike ima ta knjiga, sjajne, nije kao današnje instant knjižice... Sedela sam mu u krilu, on je držao knjižicu u ruci i kreće magija... potekle su reči nošene tatinim prijatnim glasom, melodično i ritmično, naglašeno ili prigušeno baš onda kada treba... u kritičnim trenucima priče skoro da se može čuti ona muzika, kao u trilerima... Oči razrogačene, usta širom otvorena, uši samo to čuju...
( a u peršun, počela sam da plačem )
Umela sam da čitam tada već. Pratila sam pogledom tekst i videh da piše tjednima i tjednima, a ćalac čita nedeljama i nedeljama. Pitam, a on će - to je to isto, samo ti pričam onako kako možeš da razumeš. Neće tebe tata da slaže, ne brini Čedomire ( čedo, jel, pa od reči čedo nastao čedomir
). Valjda su mi zbog toga upravo to čitanje i upravo ta knjiga ostali u tako živom sećanju. Verovala sam tati, verovala da čita sve kako treba, sve za moje dobro. Svako dete treba da ima takvog tatu i da veruje tati... I... onda prodje vreme... odraste se... a neko i ostari i ode...
Odrasla sam. Moj tata nije ostario... ali jeste otišao, neka mu je laka zemlja...
Jutros, posle doručka, donosi moja ćerka knjigu i pita - tata, hoćeš li da mi pročitaš ovo? Ja pogledam - Šildjani...
Ebote, kako duša ume da boli i da peva u isto vreme.... neverovatno nešto...
Muž, tj, TATA, uzima knjigu sa osmehom, seda na dvosed ( crni, u našoj dnevnoj sobi, onaj moj zeleni odavno postoji samo na slikama... ), uzima svoje čedo u krilo i kreće da čita.. Nema baš dikciju kao onaj TATA, ali vrlo važno... ima dušu, ima srce, ima volju, ima nežne ruke i topao osmeh...
... očekujem, pažljivo slušam... jeste, naravno da jeste... čitao je nedeljama i nedeljama...
Pa kako bi drugačije... tata je
I... jesam li već spomenula kako duša može da vrišti i boli, i da se smeje i peva u isto vreme? Moja deca imaju dobrog tatu... kao što sam i ja imala... A Šildjani i njihova kiša su neprolazni.
Kao i tatina ljubav...
