"Tako je govorio sv. Josif Volocki"
«И ПРОКЛИЊАТИ И НАНОСИТИ ИМ РАНЕ…»
Пре свега разјаснимо речи божественог Златоуста, који говори: «не треба мрзети неког човека и творити му зло, чак и ако је нечастив и јеретик». Говорећи тако, велики Златоуст сведочи, да поступати тако треба до тада, док ми не задобијемо од таквих душевну штету. А тако раде и пастири: док их звери ничим не узнемиравају, они лежећи под храстом или под кедром, свирају на свирали, оставивши овце да пасу слободно; а када осете они приближавање вукова – тренутно бацају свиралу, узимају праћку и заборавивиши на свиралу, наоружавају се моткама и камењем ...
Тако треба да делујемо и ми. Ако пастири увиде неверног или јеретика, који не доноси вернима никакву душевну штету, тада нека поучавају такве са смирењем и кротошћу. А ако увиде да грешни јеретици, који су злобнији од свих вукова, хоће Христово стадо да погубе и разврате јеретичким јудејским учењима – тада треба да испоље сваку ревност и бригу о томе, да не буде отет зверима ни један јагањац из Христовог стада… Тада треба и не само мрзети или осуђивати, већ и проклињати, и наносити им ране, освештавајући тиме своју руку.
Овако наређује нама свети Златоуст: «ако чујеш, да неко хули на Владику Христа, пођи и запрети. Ако треба и бити њега, не одвраћај се – удари га по образу, сруши његова уста, освети руку своју раном. Нека знају и жиди, и погани јеретици, да су хришћани спаситељи државе, стројитељи, заступници и учитељи. Нека узнају необуздани и развраћени жиди и јеретици, да се имају бојати Божијих слугу. Ако зажеле они некад да говоре нешто неподобно – нека се у сенци тресу и плаше, чим чују хришћане»… Како се ми не можемо наситити љубављу ка Христу, тако се ни мржњом према врагу Његовом не можемо наситити. Јер сам Он говори: «Ко није са Мном, тај је против Мене» ( Мт. 12, 30 )…
Тако треба и ми да поступамо. Пошто су појавивши се сада јеретици нанели такву погибију душевну и штету и толике православне завели у жидовство, да се избројати не може – нека се сваки православни стара да распозна и искорени њихово лукавство, да би ми таквим образом постали причастници Небесног Царства.
«ПОДЛЕЖУ ОДСЕЦАЊУ ГЛАВЕ…»
Рецимо и о другим речима тог истог великог црквеног учитеља, светог Јована Златоуста: «не треба да убијамо јеретике, јер ако би ми убијали јеретике, тада би по васељени трајао беспрекидан рат». Светитељ говори то о епископима, свештеницима, монасима и о свом црквеном чину, а не о царевима или кнежевима, или судијама земним. О царевима, кнежевима и судијама говоре свети апостоли, – о томе, да су они добили власт од Господа Бога ради кажњавања преступника и блага оних који делају добро.
Могу рећи, да су свети апостоли и преподобни оци наредили властитељима да кажњавају убице, прељубнике, крадљивце, разбојнике, а јеретици и одступници се не помињу. Но у светим правилима (Номоканон, Синтагма), који се односе на грађанске законе, о неверним и јеретицима се говори овако: они, који су се удостојили светог Крштења, но одступише од православне вере и посташе јеретици, подлежу смртној казни. Ако се жид дрзне да разврати хришћанску веру, подлеже одсецању главе. А ако јеретици, који посташе хришћани, почну потом опет да поступају и расуђују по јеретички, да буду посечени мачем. Ако неки војвода или началник обштине сазна за јеретика и не преда њега суду – макар је он и сам началник и православни, он подлеже смртној казни.
А ако неко каже: «То су грађански закони, а не апостолски и не отачко писање», – тај нека послуша преподобног оца нашег Никона, који овако говори у својим богодуховним писмима: «Свети Дух Којему се клањамо, надахнуо је божествене оце на светим Саборима, и они су установили божествена правила – изложили надахнуте Светим Духом божествене законе… А божествена правила од давнине била су испреплетена са грађанским законима и одлукама. Тако је настала књига Номоканон, тојест правила закона».
Књига та, у којој су се божествена правила, заповеди Господње и изреке светих отаца испреплеле са грађанским законима, састављена је не случајно, но по Божјем Промислу… Тако ко ће се дрзнути да раздели и похули то, што је било поштовано од Светог Духа и светих отаца и слаже се са свим Свештеним Писањем ?». И велики Јован Златоуст пише: «царским судом и грађанским законима обуздава се воља безумних људи, који творе смртне грехе и погубљују душу и тело».
Велики међу пророцима Илија четиристо људи посекао је мачем, својом руком (3 Цар. 18 ). И свети апостол Павле речју је ослепио Еллиму-волхва. Следујући тим божественим пророчким и апостолским писмима и предањима, најблагочестивији православни цареви и светитељи слали су јеретике и одступнике у заточење и предавали љутим казнама.
Први велики цар, равноапостолни Константин, установио је у свем својем царству закон, да не верујући у Свету и Животворну Тројицу имају умрети најгором смрћу, а домови њихови да се дају на разграбљење. И свети оци Првог Васељенског Сабора нису забранили то.
Свети Александар, патријарх Константинопољски, молитвом својом учинио је тако, да се у Арија просула утроба. По речи великог чудотворца Епифанија Кипарског јеретик Аетије онемео је, а у седми дан био је предан смрти. Благочестиви цар Маркијан осудио је на смрт јеретика Диоскора, патријарха Александријског, и није га посекао мачем, већ га је послао на острво Ас, где нико није могао да проживи годину дана: сви су умирали љутом смрћу под дејством смртоносних ветрова. Ту су и Диоскор, и сви његови истомишљеници, испустили дух свој у ужасним мучењима. И свети оци Четвртог Васељенског Сабора нису се противили томе.
Благочестиви цареви Јустинијан и Тиверије одсекли су главу епарху Аддусу и војводи Елевферију, поборницима јереси. И велики чудотворац Евтихије, патријарх Цариграда, није се супротставио томе. А велики цар Ираклије наредио је да се убијају јудеји, који не желе да се крсте, и мноштво патријараха, светитеља, и преподобних, који живеше у то време, не супротставише се томе...
Свети пророци и праведници Старог Завета једне који одступише од Бога предаваше смрти молитвом и благодаћу, даним им од Бога, друге су убијали оружјем и предавали љутим казнама, – а у Новом Завету свети апостоли, божествени светитељи и преподобни и богоносни оци нису убијали јеретике и одступнике оружјем, већ су их предавали смрти и љутим казнама својим молитвама и силом, датој њима од свесилног и животворног Духа.
«СВИ ТРЕБА ДА ОСУЂУЈУ И ПРОКЛИЊУ
ЈЕРЕТИКЕ И ОДСТУПНИКЕ…»
Сада рецимо о још једном јеретичком мишљењу: ако, тобоже, и треба судити и осуђивати јеретике или одступнике, то приличи царевима, кнежевима, светитељима, и судијама светским, а не монасима, који се одрекоше од света и од свега, што је у свету, и којима приличи само да пазе на себе и никога да не осуђују – ни јеретика, ни одступника.
На то ми им одговарамо следеће:
Ако монасима не приличи осуђивати ни јеретика ни одступника,како их је онда Антоније Велики осуђивао ? Јер он је говорио, да су речи јеретика страшније од отрова змијског... Такође и Макарије Велики изађе из пустиње ради тога, да би осудио јеретика и прекинуо његову јерес, што је и урадио, (види. житија светих за 19 јануар). И преподобни Јефрем Сирин (28 јануара), чувши да се умножавају јеретичка мудровања Аполинаријева, остави пустињу и дође у Константинопољ, и не само да осуди Аполинарија, већ га и предаде злој смрти својим благорасудним искуством.
Дивни Исакије Далматски (30 маја) насели се у пустињи од раних дечијих година, али кад зачу, да Валент шири Аријеву јерес, он дође у Византију, и не само да осуди Валента, већ га и предаде огњу ...
Такође и кнежеви, и војводе, и прости људи, мушкарци и жене – сви православни хришћани – скупа са светитељима и свештеницима осуђивали су јеретике. На тај начин, савршено је јасно и разумљиво заиста, да свим хришћанима припада да осуђују и проклињу јеретике и одступнике, а царевима, кнежевима и световним судијама припада да их шаљу у заточење и предају љутим казнама.
... hvala Zazi 
.
Можда неће да ти да линк.
