Tajne uspeha japanskog obrazovanja

Lagerta

Elita
Supermoderator
Poruka
20.718
Јапанци су познати у свету као изузетно интелигентан народ, a њихов образовни систем и уопштено однос према школи и образовању издвајају их од остатка света. Јапанци, наиме, децу од малих ногу уче правим вредностима.

Манири пре знања

У Јапану, деца немају озбиљније провере знања пре него што напуне 10 година. Они верују да прве три године школе ђаци требају да уче манире и да развијају личност. Деца се уче да поштују друге људе и да буду нежни према животињама и природи. Њих такође уче и да буду великодушни и солидарни, а развијају им и особине попут самоконтроле и емпатије.

Школска година почиње у априлу
И док бројне школе у свету почињу са радом у септембру или октобру, у Јапану оне почињу у априлу. Један од разлога је и тај што тада цвета чувена јапанска вишња. Њима је настава подељена у три семестра од 1. априла до 20. јула, затим од 1. септембра до 26. децембра, а потом од 7. јануара до 25. марта.

Ученици обављају послове домара
У јапанским школама, ђаци сами чисте учионице, кафетерије, па чак и тоалете. Они су подељени у мале групе и њихова задужења се ротирају током целе године. Њихов образовни систем верује да се деца тако уче тимском раду, али и да им то помаже да више цене и свој и туђи рад.

Ручак се једе у учионицама
Њима је свакодневно на менију здрава храна, искључиво од природних састојака, а једе се у учионицама. Они једу заједно са учитељима, чиме учвршћују везу са њима.

Ваннаставне активности су популарне

Већина деце након школе похађа и разне курсеве како би се уписали на што боље факултете или средње школе. Осим што проводе по осам сати у школи, на ваннаставне активности потроше још четири сата.

Не запостављају своју историју
Осим што уче традиционалне предмете, Јапанци често откривају чари поезије својој деци, док је и њихово писмо веома заступљено у школама. Тако се уче да чувају своју културу и поштују туђу.

Сви носе униформе
Готово све основне и средње школе у Јапану имају обавезну одећу коју ђаци носе. Верују да на тај начин отклањају друштвене баријере. У школи су сви исти.

Редовност је на завидном нивоу
У Јапану готово нико не изостаје из школе, па је тако проценат доласка на часове невероватних 99,99 одсто! Више од 91 одсто испитаника у Јапану је изјавило да никада нису бежали са часова.Један тест им открива „будућност“

На крају средње школе, сви ђаци полажу тест како би се лакше одлучили за избор факултета. Они изаберу на који факултет желе да иду, а ако тест каже да баш и нису за ту професију онда обично одустају од ње. Међутим, чак 76 одсто студената упише факултет који су желели.
 
Uniforme - moze se reci da ubijaju individualizam, nisu udobne, ne stoje svima lepo pa bi se i po osnovu toga javila diskriminacija...
Domarske aktivnosti - ponizavajuce i deluje kao neka vrsta prisilnog, neplacenog rada, za to postoje domari i tetkice, zapravo sam ovde i za ukidanje redarske duznosti
Poenta garderobe u školi i nije da se u njoj izgleda ''prelepo'' već praktično i udobno. To što se novokomponovani roditelji utrkuju sa količinom novca koje će njihovo dete poneti na sebi, nimalo ne liči na razvoj individualizma, već nečeg drugog. Nisi prvi koji je rad u školi komentarisao kao prisilan rad, ne razumem čemu toliki otpor sticanju navika o urednosti i higijeni na ovaj način? Kada vide da to nimalo nije lako, možda bi neko i ovde više cenio rad i tih ljudi...
 
Poenta garderobe u školi i nije da se u njoj izgleda ''prelepo'' već praktično i udobno. To što se novokomponovani roditelji utrkuju sa količinom novca koje će njihovo dete poneti na sebi, nimalo ne liči na razvoj individualizma, već nečeg drugog. Nisi prvi koji je rad u školi komentarisao kao prisilan rad, ne razumem čemu toliki otpor sticanju navika o urednosti i higijeni na ovaj način? Kada vide da to nimalo nije lako, možda bi neko i ovde više cenio rad i tih ljudi...
Garderoba hteli, ne hteli da priznamo ima i estetsku funkciju, gojaznija deca ili ona cudnije gradje se nece osecati samopouzdano niti prijatno u kosuljama, kravati, sakou, suknji, kao ona genetski lepsa deca koja mogu da izgledaju dobro u vecini stilova... btw uniforme nisu najudobnije svima u svim delovima godine, mene su licno kosulje gusile i jedva sam cekao da ih skinem u tim godinama...

Sto se rada u skoli tice mislim da skole nisu nuzno mesto za sticanje takvog vaspitanja, nek dolaze od kuce, a ko ne ceni rad tetkice, domara, urnise skolsku imovinu nek ga rebnu po dzepu... il eto neka po kazni obavlja te duznosti neko vreme i nema da fali
 
Đačka uniforma, kuta ili školska kecelja se nosila u osnovnim (a ponegdje i srednjim) jugoslovenskim školama sve do sredine 1980-ih godina. Bila je jednostavnog kroja, tamno plave boje (sporadično i u bordo varijanti), sa dva – tri džepića.
Možda ćete pomisliti da se i nemate baš čega sjetiti jer – sve su kecelje bile više manje iste, ali one nam ipak vraćaju uspomene na prve dane u klupama! Jer, kada bi nas drugi vidjeli u njima, znali su da nismo samo djeca – postali smo i školarci!
Šta god o njoj danas (neki) mislili, imala je svoje dobre strane. Bila je jako praktična — mogli ste znati da su djeca na nastavi ili na putu do ili od škole, a i učenici su manje prljali svoju odjeću, na čemu su mame bile posebno zahvalne. Sa svoje socijalne strane — keceljom su se u odjevanju djece bar donekle mogle prikriti i socijalne razlike na čemu se u SFRJ kao socijalističkom društvu naravno insistiralo.

Iz vremena djetinjstva mnogih generacija ostala su sjećanja na gužve po radnjama sa konfekcijom, koje su trajale pred početak svake školske godine. Kecelje su se ispočetka šivale u kućnim šnajderajima i glavna roditeljska briga je bila da li će dijete “prerasti” kecelju tokom školske godine. Poslije su tekstilni kombinati (obzirom na potražnju) počeli sa masovnijom proizvodnjom tako da ste ih mogli kupiti u bilo kojoj bolje snabdjevenoj prodavnici odjeće npr. Jugoplastici.
Iako su po izgledu bile jednoobrazne, ipak je svaka od njih imala neke svoje individualne dodatke npr. dugmiće u nekoj drugoj boji ili heklane bijele kragnice koje su im davale poseban ton.
Zbog svega navedenog, neke osnovne škole (u nekadašnjoj SFRJ) su unazad nekoliko godina ponovo počele da (u dogovoru sa roditeljima) uvode kecelje kao obavezan dio školske odjeće. Čini se da su prevagnuli neki dobri razlozi u korist djece.
Ono po čemu još pamtimo odjevanje u školi je bila i oprema za fizičko vaspitanje. Za djevojčice – crni triko, za dječake crni šorc i bijela atletska majica. Bez toga i para čistih patika nije bilo ulaska u fiskulturnu salu!
.
 
Uniforme - moze se reci da ubijaju individualizam, nisu udobne, ne stoje svima lepo pa bi se i po osnovu toga javila diskriminacija...
Domarske aktivnosti - ponizavajuce i deluje kao neka vrsta prisilnog, neplacenog rada, za to postoje domari i tetkice, zapravo sam ovde i za ukidanje redarske duznosti
Uniforme su i kod nas obavezne, smatram da jesu odličan izbor, manje vidjljive socijalne razlike među djecom, svi su jednaki!
 
Garderoba hteli, ne hteli da priznamo ima i estetsku funkciju, gojaznija deca ili ona cudnije gradje se nece osecati samopouzdano niti prijatno u kosuljama, kravati, sakou, suknji, kao ona genetski lepsa deca koja mogu da izgledaju dobro u vecini stilova... btw uniforme nisu najudobnije svima u svim delovima godine, mene su licno kosulje gusile i jedva sam cekao da ih skinem u tim godinama...

Sto se rada u skoli tice mislim da skole nisu nuzno mesto za sticanje takvog vaspitanja, nek dolaze od kuce, a ko ne ceni rad tetkice, domara, urnise skolsku imovinu nek ga rebnu po dzepu... il eto neka po kazni obavlja te duznosti neko vreme i nema da fali
Joj tebe, mislim na kecelju-mantilić. Kod nas roditelji dobiju spisak krojačkih salona gdje se mogu javiti, odu, uzmu djetetu mjeru, ne biraju, svaka škola ima iste za svoje učenike.
Što se rada u školama tiče, ja sam za! U moje doba smo čistili dvorište, svi metle u ruke i akcija.
 

Back
Top