"Tajbele i njen demon"... premijera... i Singerova priča vama na dar...

[Soradze]

Jevrejski kulturni centar u Beogradu, Jevrejska 16, juče je ugostio glumce (i gledaoce)
koji su izveli premijeru komada "Tajbele i njen demon" u režiji Stefana Sablića, a rađene
po tekstu nobelovca Isaka Baševis Singera...

Predstava je bila na repertoaru Jevrejskog kulturnog centra i danas, a biće i u
subotu 10. o.m.

Žao mi je što nisam mogla da prisustvujem premijeri, niti reprizi ove predstave, jer me živo inretesuje kako je
mlada glumica Milena Radulović iznela lik Tajbele...Takođe očekujem krajnje prijatno iznenađenje za glumu
Dragana Petrovića i Vukašina Jovanoviča, profesora glume i furioznog, talentovanog mladog glumca...

Režiju ovog komada potpisuje Stefan Sablić, reditelj, inače sin naše čuvene glumice Seke Sablić...
Ono što krasi Stefana je činjenica da je rećiju završio na najprestižnijim fakultetima sveta, u Tel
Avivu i Njujorku.

Ljubiteljima pozorišta i književnog dela Isaka Singera predlažem da odvoje dvadesetak minuta i pročitaju
predivnu Singerovu priču "Tajbele i njen demon" po kojoj je i urađena predstava... Sigurna sam da ćete
uživati u priči i da će vam ostati u divnom sećanju, baš kao što je i meni...

 

[Soradze]

Lovers in the red sky
Marc Chagall


Tejbele i njen demon


U gradu Lašniku nedaleko od Lublina živeli su muž i žena.Njegovo ime beše Hajm Nosen, njeno Tejbele.Nisu imali dece.Ne baš da im je brak bio jalov; Tejbele je mužu rodila sina i dve kćeri, ali su sve troje umrli u ranom detinjstvu, jedno od hripavice, drugo od crvenog vetra, a treće od difterije. Posle toga Tejbelina se utroba zatvorila a da tu nije bilo pomoći ni molitvama, ni bajanjima, ni napicima. Žalost je naterala Hajma Nosena da se izopšti od sveta.Odvojio se i od svoje žene, prestao je da jede meso i umesto u kući, spavao je na klupi molitvenog doma. Tejbele je posedovala radnju sa pozamanterijom nasleđenu od roditelja pa je tamo sedela po vasceli dan sa štapom zdesna, makazama na levoj strani i molitvenikom za žene na jidišu ispred. Hajm Nosen, visok, štrkljast, crnih očiju i špicaste brade uvek je bio mrzovoljan, tih čovek čak i u najboljim vremenima. Tejbele je bila mala i plava, plavih očiju i ovalnog lica.Iako kažnjena od Svevišnjeg, još uvek se rado smešila,jamice su poigravale na njenim obrazima.Sad nije imala za koga da kuva, ali je ipak potpaljivala peć nameštajući tronožac, kuvala je za sebe kačamak ili supu. I štrikala je – ponekad čarape, onda prsluk ili bi nešto vezla na platnu.Nije joj bilo u prirodi da se prepusti sudbini i da utone u tugu.
Jednog dana Hajm Nosen je u torbu stavio molitveni šal i svitke, presvlaku i veknu hleba i napustio je kuću. Susedi su pitali kuda ide; odgovorio je: Kuda me moje oči vode.
Kada su ljudi obelodanili Tejbele da ju je muž napustio, uveliko je bilo kasno pronaći ga. Već je bio prešao reku. Otkrili su da je bio iznajmio zaprežna kola da ga odvezu u Lublin. Tajbele je poslala glasnika da ga potraži, ali ni muža ni glasnika nisu videli nikad više. U trideset trećoj Tajbele se obrela kao napuštena žena.
Posle vremena potrage, shvatila je da nema čemu da se nada. Bog joj je uzeo i decu i muža. Više neće moći ni da se uda; od sada pa nadalje moraće da živi sama. Sve što joj je preostalo bila je njena kuća, radnja i njene stvari. Varošani su je sažaljevali, jer je bila tiha žena, dobrog srca i poštena u svom poslu. Svako se pitao: Čime je zaslužila svu tu nesreću? Ali putevi su Božji skriveni od ljudi.
Tajbele je imala među varoškim gospođama nekoliko prijateljica koje su je znale od detinjstva. Po danu kućanice su bile zauzete svojim šerpama i loncima, ali su uveče tejbeline drugarice navraćale da ćaskaju. Leti bi sedela na klupi ispred kuce i pričale jedna drugoj priče.
Jedne letnje večeri bez mesečine kada je grad bio taman poput Egipta, Tajbele je sedela sa prijateljicama na klupi, pričajući im priču koju je pročitala u knjizi kupljenoj od uličnog prodavca.Govorilo se u njoj o mladoj Jevrejki i demonu koji ju je obljubio i živeo sa njom kao muž sa ženom. Tebele ju je potanko ispredala sa svim detaljima. Žene se još više žbiše sklopivši ruke, pljuckajući radi uroka i smejući se onim smehom koji dolazi iz straha.
Jedna od njih upita: “Zašto ga nije isterala nekom svetinjom?”
“Ne boji se svaki demon svetinje”, odgovorila je Tejbele.
“Zašto nije hodočastila do svetog rabina?”
“Demon ju je upozorio da će je udaviti samo ako oda tajnu.”
“Teško meni, neka nas Bog sačuva sličnih stvari”, uzviknula je jedna žena.
“Plašim se da sad idem kući”, rekla je druga.
“Ja ću te ispratiti”, obećala je treća.
Dok su one tako razgovaralezadesio se tuda Alhonon, pomoćnik učitelja, koji se nadao da će jednog dana postati ceremonijal majstor na vjenčanjima. Alhonona, već pet godina udovca, pratio je glas spadala i šaljivdžije, čovjeka pomalo udarenog mokrom čarapom. Nečujno je koračao zato što su mu pendžeta na cipelama bila potpuno izlizana pa je hodao bosim stopalima. Kada je čuo Tejbele kako priča, zaustavio se da je posluša. Pomrčina je bila tako gusta, a žene zaokupljene sablasnom skaskom da ga nisu primetile. Taj Alhonon baš beše badavadžija, pun prepredenih škakljivih štosova.Smesta je skovao obestan plan.
Pošto su žene otišle, Alhonon je preskočio u Tejbelino dvorište. Sakrio se iza drveta i virnuo kroz prozor. Kada je video kako Tejbele odlazi u krevet i gasi sveću, uvukao se u kuću. Tajbele nije zamandalila vrata; u gradu se nije znalo za lopove. Skinuo je u predsoblju otrcani mantil, pohabanu košulju, pantalone i ostao kao od majke rođen. Zatim se ušunjao u Tejbelin krevet. Već je skoro bila zaspala kada je iznenada ugledala nejasnu priliku u mraku. Toliko se prepala da nije od sebe pustila ni glasa.
“Ko je to?”, prošaputala je drhteći. Alhonon je odgovorio muklim glasom: “Nemoj da vrištiš Tejbele. Ako vikneš, upropastiću te. Ja sam demon Hurmiza, gospodar tame, kiše, grada, munje i svih beštija. Ja sam onaj zao duh koji se sljubio sa mladom ženom o kojoj si večeras pričala.

 

[Soradze]

I zato što si pričala sa takvim uživanjem, čuo sam te sa dna ponora i ispunio se požudom prema tvom telu. Ne pokušavaj da se odbraniš, jer one koji odbiju da se povinuju mojoj volji odvlačim čak iza Planine Tame-do brda Sair, u pustaru gde ljudska noga nije kročila, gde se ni živinče nije oglasilo, gdje je zemlja gvozdena, a nebo od bakra. Valjam ih po trnju i vatri, među guje i akrepe dok se svaka koščica u njihovom telu u prah ne pretvori, a oni se sami zauvek ne zagube u paklenim dubinama. Ali ako udovoljiš mojoj želji, neće ti nedostajati ni dlaka sa glave, već će ti se svaka pozlatiti…”
Počuvši ove reči Tejbele se skamenila kao u nesvestici. Srce joj je podrhtavalo kao da će stati. Pomislila je da joj je došao kraj. Ubrzo zatim smogla je snage i promrmljala; “Šta želiš od mene? Ja sam udata žena!”
“Tvoj muž je mrtav. Lično sam prisustvovao njegovoj sahrani”. Glas učiteljevog pomoćnika je zagrmeo.”Istina je da ne mogu da odem rabinu i posvedočim kako bih te razvezao da se ponovo udaš, jer rabini ne veruju našem soju. Osim toga, ne usuđujem se da prekoračim prag rabinove odaje-strah me Presvetih Svitaka.Ali ne lažem. Muž ti je umro od rednje, crvi su već izjeli njegov nos. Pa čak i da je živ, ne bi ti bilo zabranjeno da sa mnom ležiš, jer se zakoni Šulhan Aruha nas ne tiču.”
Hurmiza, učiteljev pomoćnik, nastavio je sa slatkim i prijatnim nagovaranjima. Prizivao je imena anđela, zloduhova, demonskih zveri i vampira. Zaklinjao se da je Asmodeus, kralj demona,njegov ujkica. Govorio je da je Lilit, kraljica zlih sila, samo za njega igrala na jednoj nozi i sve činila samo da mu udovolji. Đavolica Šeba, koja od žena otima bebe iz kolevke, pekla je za njega štrudle makovnjače u rernama pakla, kvasnuvši ih lojem od guštera i crnih pasa.Dugo je objašnjavao, navodeći vickaste pričice i poslovice, tako da Tebele na kraju nije imala drugenego da se osmehuje. Hurmiza se zaklinjao da već dugo voli Tejbele. Opisivao joj je haljine i šalove koje je nosila ove i prošle godine;odavao joj je tajne misli koje su joj dolazile kad je mesila testo pripremajući jelo za Šabat, dok se prala u kupatilu, kad je išla u nabavku.Takođe ju je podsetio na jutro kad se probudila sa crnom i modrom masnicom na grudima. Mislila je da je to ugriz demona. a to je zaista bio trag poljupca Hurmizinih usana, rekao je.
Odmah posle toga, demon je legao u Tejbelin krevet i obljubio je.Rekao joj je da će je odsad posećivati dvaput nedeljno, sredom i uveče na Šabat, jer to su noći kad zlodusi lutaju svetom. Upozorio ju je ipak da nikom živom ne zucne šta joj se zbilo, niti da ikome natukne o stradanju u strahotnoj kazni: on će joj počupati svu kosu sa glave, iskopaće joj oči i progristi pupak.Odvući će je u nepojamnu divljinu gde se hleb pravi od balege a voda je od krvi, i gde se Zalmavetove jadikovke čuju po vasceli dan i noć. naredio je Tejbele da se zakune kostima svoje mame da će tajnu čuvati do groba. Tejbele je uvidjela da joj nema druge. Stavila mu je ruku na bedro i zaklela se, uradula je sve što joj je čudovište naložilo.
Pre nego što je Hurmiza otišao, ljubio ju je dugo i požudno, pa iako je bio demon, a ne čovjek, Tejbele mu je uzvraćala poljupcima vlažeći mu bradu suzama. mada beše zao duh, nežno je sa njom postupao…

 

[Soradze]

Kada je Hurmiza otišao, Tejbele je jecala u jastuk sve do svitanja.

Hurmiza je dolazio svake srede i večeri na Šabat. Tejbele je strahovala da će zatrudneti i roditi nekog akrepa sa repom i roščićima-patuljka ili neku benu- Ali je Hurmiza obećao da će je poštedeti sramote. Tejbele je priupitala da li treba da ide na ritualno pranje da se očisti za vreme ženskih dana, ali joj je Hurmiza odgovorio da zakoni koji se tiču menstruacije ne važe za one koji se sparuju sa nečistom silom.
I kao što priča kaže, neka nas Bog sačuva od svega onoga na šta možemo da sa naviknemo. Tako bi i sa Tejbele.U početku se plašila da bi joj noćni posetilac mogao naneti zlo napravivši joj guke ili kepece, da bi mogao da je primorava da laje kao pas ili da pije mokraću, ponizivši je. Ali Hurmiza je nije ni pipnuo ni štipnuo. Naprotiv, pazio ju je, šaputao nežnosti, smišljao zagonetke i pesmice za nju. Ponekad je izvodio takve šašavluke i blebetao nepojamne gluposti da je morala da se nasmeje.Draškao joj je resicu na uhu i grickao za rame, a ujutru je pronalazila otiske njegovih zuba na koži.Ubedio ju je da ispod perike pusti kosu koju je umotao u pletenice. Podučavao ju je bajanjima i čaranjima, pričao joj o svojoj noćnoj bratiji, demonima sa kojima je obletao ruševine i polja sa otrovnim pečurkama, slane močvare Sodome i smrznute pustopoljine Ledenog mora. Nije odricao da ima i drugih žena, ali su sve one bile đavolice;Tejbele je bila jedina žena koju je posedovao. Kada ga je Tejbele upitala za imena njegovih žena, on ih je nabrojao: Nama, Mahla, Afa, Hilda, Zluha, Nafka i Hejma. Ukupno sedam.
Ispričao joj je da je Nama crna kao katran i puna jeda.Kada se sa njim svađala siktala je otrov i sukljala vatru izbacujući je kroz nozdrve.
Mahla je imala lice pijavice, a oni koje bi taknila jezikom bili su zauvek žigosani.
Afa je volela da se kiti srebrom, smaragdima i dijamantima. Njene pletenice su bile od žeženog zlata. Oko zglavka nosila je zvončiće i narukvice; kada je igrala, zvonilo je i zveketalo po pustopoljinama.
Hilda je imala obličje mačke. Mjaukala je umjesto da govori. Oči su joj bile zelene kao ogrozdi. Kada se sparivala, uvek je žvakala medveđu dzigericu.
Zluha je bila neprijatelj nevesta. Otimala je ženike u snazi. Ako bi nevesta izašla sama usred noći za vreme Sedam svadbenih blagoslova, Zluhs bi pred njom zaigrala, a ova bi gubila moć govora ili bi se oduzela.

 

[Soradze]

Nafka je bila pohotljiva, uvek ga je varala sa drugim demonima. Ostvarivala je svoje sklonosti sramnim i oholim obraćanjem, koje joj je uveseljavalo srce.
Hejma bi trebalo da bude, sudeći po njenom imenu, isto toliko pokvarena kao što bi Nama trebalo da bude blaga, ali je istina obrnuta: Hejma je bila đavolica bez jeda. Uvek je činila dobročinstva, mesila testo domaćicama kada su ove bile bolesne, ili bi u siromašne domove donosila hleb.
Tako je Hurmiza opisao svoje žene, pričajući Tejbele kako se sa njima zabavljao viseći po krovovima i uživajući u svakakvom blesavljenju. Obično je žena ljubomorna kada se njen čovek viđa sa drugim ženama,ali kako da ljudsko biće bude ljubomorno na đavolicu? Naprotiv, Hurizmine priče zabavljale su Tejbele, pa ga je uvek obasipala pitanjima. Ponekad joj je otkrivao tajne koje smrtnik ne bi trebalo da zna-o Bogu, njegovim anđelima i serafinama, njegovim nebeskim staništima i o sedam nebesa.Takođe joj je pričao kako grešnici, muški i ženski, ispaštaju u kotlovima sa smolom i kazanima sa užarenim ugljevljem, na krevetima okovanim ekserima, u snežnim jamama, i kako crni anđeli šibaju tela grešnika vatrenim bičevima.
Najgora kazna u paklu, rekao je Hurmiza, bilo je golicanje. U paklu je boravio akrep po imenu Lekiš. Kada bi Lekiš golicao neku preljubnicu po tabanima ili ispod pazuha, njen siloviti smeh odjekiva bi čak do ostrva Madagaskara.
Tako je Hurmiza zabavljao Tejbele čitavu noć te je uskoro, kada nije bio sa njom, počeo da joj nedostaje. Letnje noći činile su joj se tako kratke, jer je Hurmiza morao da ide odmah posle prvih petlova. Ni zimske noći nisu bile dovoljno duge. Istina je bila u tome da je zavolela Hurmizu, pa iako je znala da žena ne sme da žudi za demonom, čeznula je za njim danonoćno.
iako je Alhonon već godinama bio udovac, provodadzije su još uvek pokušavale da ga ožene.Devojke koje su predlagali bile su iz dobrih kuća, udovice i raspuštenice, jer je učiteljev pomoćnik skromno zarađivao, osim toga Alhonona je bio glas da je nespretnjaković. Alhonon je odbijao ponude raznim izvinjenjima: Ova žena je isuviše ružna, ova ima budalast jezik, treća je aljkavuša. Provodadzije su se čudile: kako je moguće da učiteljev pomoćnik koji zarađuje deset groša nedeljno bude takva cepidlaka i probirač? I koliko dugo jedan muškarac može da živi sam? Ali niko se silom ne može odvući do bračnog baldahina. Alhonon je bazao gradom-visok, štrkljast, dronjav i riđe razbarušene brade, u izgužvanoj košulji, sa istaknutom Adamovom jabučicom koja je poskakivala. Čekao je da ceremonijal majstor Reb Zekele umre pa da preuzme njegov posao. Ali rebu Zekeleu se nije žurilo sa umiranjem; još uvek je uveseljavao na venčanjima neiscrpnim vrelom šala i pesmica, kao u svojim mladićkim danima. Alhonon je pokušao da zarađuje kao učitelj za početnike, ali niko od dobrostojećih nije hteo da mu poveri dete. jutrima i večerima dečake je dovodio i odvodio iz hedara. Po danu je sedeo u dvorištu učitelja Reba Ičelea,lenjo rezbareći drvene štapove ili isecajući papirne ukrase koji su se upotrebljavali jednom godišnje za Petodnev, ili je pravio figurice od gline.Nedaleko od Tejbeline radnje nalazio se bunar i Alhonon je išao tamo nekoliko puta dnevno da donese vedro sa vodom ili da se sam napije posipajući vodu po riđoj bradi. Tada bi brzim pogledom okrznuo Tejbele. Tejbele ga je sažaljevala: zašto se ovaj čovjek, tako usamljen, smuca okolo? A Alhonon bi svaki put rekao u sebi: jao Tejbele, kad bi samo znala!

 

[Soradze]

Alhonon je živeo na mansardi, u kući neke stare udovice, gluve i poluslepe. Krezuba baba često ga je korila zato što ne ide u sinagogu da se moli kao ostali Jevreji.Čim bi decu odveo kucama Alhonon bi brzo izgovarao večernju molitvu i odlazio u krevet.Ponekad bi starica umišljala da čuje učiteljevog pomagača kako ustaje usred noći i nekud odlazi. Pitala ga je kuda to luta po noći, ali joj je Alhonon odgovarao da je sigurno sanjala. Žene koje su večerom sedele na klupama, štrikajući čarape i ogovarajući,raspredale su kako se Alhonon posle ponoći pretvara u vukodlaka. neke žene su govorile da opšti sa vešticama.U protivnom, kako bi muškarac tolike godine mogao da izdrži bez žene?Imućni ljudi više nisu hteli da mu povere svoju decu. Sada je jedino ispraćao decu siromašnih, retko je jeo nešto kuvano već se zadovoljavao suvim ogriscima.
Alhonon je postajao sve mršaviji i mršaviji, ali su mu noge kao nikad hitale. Svojim štrkljastim nogama hodao je ulicom kao na štulama. Mora da ga je mučila stalna žeđ, jer je često silazio do bunara. Ponekad je pomagao nekom seljaku ili trgovcu da napoji konja. Jednog dana, kada je Tejbele izdaleka primetila kako mu je ogrtač dronjav i u rojtama, pozvala ga je u radnju. Prestrašeno ju je pogledao i prebledeo. “Vidim da ti je ogrtač iscepan”, rekla je Tejbele. “Ako želiš daću ti na veresiju nekoliko metara štofa. Možeš da platiš kasnije, pet novčića nedeljno.”
“Ne.”
“Zašto nećeš?”, upitala je Tejbele začuđeno. “neću da prijavljujem rabinu ako izostaneš.Platićeš kad možeš.”
“Ne.” Hitro je izašao iz radnje strahujući da može da mu prepozna glas.
Leti je bilo lako da posećuje Tejbele usred noći. Alhonon je dolaziosa baštenske strane, omotavši ogrtačem nago telo. Zimi, oblačenje i svlačenje u Tejbelinom hladnom predsoblju bilo je do zla boga nepodnošljivo. A najgore od svega bile su noći sa sveže napadalim snegom. Alhonon je brinuo da bi Tejbele ili neko od suseda mogli da primete njegove stope.Prehladio se i počeo da kašlje.Jedne noći ušao je u Tejbelin krevet cvokoćuči; nije zadugo mogao da se ugrije.Uplašen da bi mogla da otkrije njegovu prevaru, smišljao je objašnjenja i izvinjenja. Ali Tejbele nije ispitivala niti je želela da potanko istražuje.Odavno je već otkrila da demon ima običaje i slabosti baš kao i čovek.Hurmiza se znojio,kijao, štucao, zevao. Nekad mu je dah mirisao na beli, nekad na crni luk. Telo mu je bilo kao i telo njenog muža, koščato i maljavo, sa Adamovom jabučicom i pupkom. Nekad je Hurmiza bio veselo raspoložen, ponekad je iz njega probijao uzdah. Stopala mu nisu bila guščija već ljudska, sa noktima i plikovima. Jednom ga je Tejbele zamolila da joj sve to objasni, a Hurmiza je rekao:
“Kad neko od nas opšti sa ženom, on dobija obličje čoveka. U protivnom ona bi umrla ili poludela.”
Da, Tejbele se na njega navikla i zavolela ga. Nije se više plašila ni njega niti njegovih luckastih lakrdija. Priče su mu bile bez kraja i konca, ali je Tejbele u njima otkrivala nedoslednosti. Kao svi lažljivci, imao je kratko pamćenje.Prvo joj je rekao da su demoni besmrtni. A onda je jedne noći upitao: “Šta ćeš da uradiš ako umrem?”
“Ali demoni ne umiru!”
“Odvode ih do najnižih bezdana…”

 

[Soradze]

Te zime gradom je zavladala rednja. Zimski vetrovi dolazili su sa reke, iz šum ai sa pustara.Ne samo decu već je i odrasle kosila groznica. Padali su i kiša i grad.Poplave su probile rečnu branu.Oluje su poharale krilo na vetrenjači.U sredu naveče, kada je hurmiza došao u Tejbelin krevet, primetila je da mu telo gori, a da su mu noge ledene. Drhtao je i ječao. Pokušavao je da je zabavi pričama o vešticama, o tome kako siluju mladiće, kako opšte sa drugim demonima,kako se prskaju pri ritualnom kupanju, upliću đavolke u bradu staraca, ali je bio preslab da je ima.Nikad ga nije videla u tako jadnom stanju.Srce joj se ispunilo zlom slutnjom.Upitala je:”Da ti donesem malina sa mlekom?”
Hurmiza je odgovorio: “Takve špecije nisu za naš soj.”
“Šta radite kad se razbolite?”
“Stružemo se i češemo…”
Posle toga je malo govorio.Kada je poljubio Tejbele, dah mu je bio nakiseo. Tejbele je ležala u tišini osluškujući komešanje u predsoblju. Zaklinjao joj se da izleće kroz prozor čak i kad je zatvoren i zabravljen, ali je čula kako su se vrata zalupila. Tejbele je znala da je greh ako se moli za demona, da ga treba proklinjati i iz pameti isterivati psovkom; ipak se molila Bogu za Hurmizu.
Bolno je zaječala:”ima toliko mnogo demona, neka ga i ovaj…”
Sledećeg Šabata Tejbele je uzalud čekala Hurmizu do zore; nije došao.Dozivala ga je u sebi i izgovarala čini kojima ju je naučio, ali je predsoblje ostalo tiho.Tejbele je ukočeno ležala. Hurmiza se jednom hvalisao da je plesao samom Tublajkanu i Enohu, da je sedeo nakronu Noeve barke, lizao so iz nozdrva Lotove žene i čupkao Ahasvera za bradu.Prorekao joj je da će se ponovo roditi za sto godina kao princeza, a da će je on, Hurmiza, oteti iz pomoć robova Hitima i Tahima, da će je preneti u palatu Bašebe, žene Isine.Ali sada on sigurno leži negde bolestan, bespomoćni demon, samotno siroče bez oca i majke, bez odane žene da se o njemu brine. Tejbele se prisećala kako mu je, kad je poslednji put bio kod nje, dah bio oštar kao testera; kada je tresao nos, u uvetu mu je zviždalo. Od nedelje do srede Tejbele je tumarala kao u snu. u sredu je jedva sačekala da sat otkuca ponoć, ali noć je prošla, a Hurmiza se nije pojavio. tejbele se okrenula prema zidu. Osvanuo je dan, taman poput noći. Sitna snežna prašina padala je iz tmurnog neba.Dim nije uspevao da se uzdigne iz dimnjaka;visio je po krovovima kao dronjci.Vrane su zlokobno graktale. Psi su lajali.Posle jedne noći, Tejbele nije imala snage da ode do radnje. Ipak se obukla i izašla. Ugledala je četvoricu sprovodnika kako nose nosila.Ispod pokrova okvašenog snegom provirivala je modra noga leša.jedino je grobar bio u pokojnikovoj pratnji.Tejbele je upitala ko je to, a grobar je odgovorio:
“Alhonon, učiteljev pomoćnik.”

 

[Soradze]

Čudna misao padne Tejbeli-da isprati Alhonona, jadnička koji je živeo i umro sam, na njegovo poslednje putovanje. Ko bi pa danas došao u radnju?A i šta je briga za posao? Tejbele je sve izgubila. Na kraju krajeva, učiniće jedno dobro delo. Ispratiće pokojnika dugim putem do groblja.Tamo je sačekala da grobar razgrne sneg i u ledenoj zemlji iskopa grob. Umotali su Alhonona, učiteljevog pomoćnika, u molitveni šal i kapuljaču, stavili kamičke na njegove oči i zadenuli mu među prste grančicu mirte da bi mogao da pronađe put do Svete zemlje kada dođe Mesija. Onda su grob zatvorili, a grobar je izgovorio molitvu za mrtve.Tejbeli se oteo jecaj.Ovaj Alhonon živeo je samotnjačkim životom baš kao i ona.Kao ni ona, nije ostavio naslednika.Da, Alhonon, pomoćnik učiteljev igrao je svoju poslednju igru. Iz Hurmizinih skaski Tejbele je saznala da mrtvi ne idu pravo na nebesa. Svaki se greh pretvara u demona, a ti su demoni čovekova deca posle njegove smrti.Oni dolaze po svoje.Nazivaju pokojnika ocem i kovitlaju se sa njim po šumi i divljini sve dok se ne ispuni mera njegove kazne da bi se pripremio za čišćenje u paklu…
Od tada, Tejbele je ostala sama, dvostruko napuštena-od isposnika i od demona.Brzo je ostarila.Ništa joj od prošlosti nije preostalo do tajne koju nije smela da ispriča i u koju niko ne bi poverovao. Postoje tajne, koje srce ne može da pošalje do usana. One se nose u grob. O njima šapuću vrbe, vrane ih grakću, grobni spomenici tiho ih premeću na keziku kamenja.mrtvi će jednog dana ustati, ali će njihove tajne ostati kod Svevišnjeg sve do strašnog suda i do kraja sveta

 

[Black_star]

Hava Nagila !