TAGORE

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]GRADINAR 46
[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da ću biti tužan, pretužan za tobom
i da ću u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe - vreme je kratko![/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.[/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leđa?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.[/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Dođite, moje kišne noći, pljuskajući nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
dođi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Dođi i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidadi srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.[/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.[/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oči k mojima.[/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko![/font]

​
 
Tužne su tvoje pronicljive oči. Ispituju dušu moju kao mesec kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj život pred očima tvojim od kraja do kraja, i ništa nisam sakrio ni zadržao. Zato me ne poznaješ.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotinu zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svež i malen i sladak, otkinuo bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.

Ali to je srce moje, dragana. Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznaješ međe toga kraljevstva i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radosti, on bi procvetao u laki osmejak, i ti bi ga mogla videti i čitati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio u sjajne suze, u kojima bi se ogledala njegova najdublja tajna, tajna bez reči.


Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena radost i bol bez granica, beskrajne su njene želje i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao život, pa ipak je ne možeš nikada potpuno poznati.
 
GRADINAR LXI

Miruj, miruj, srce moje, neka čas rastanka
bude sladak.
Neka ne bude smrt, nego savršenstvo.
Neka se ljubav istopi u uspomeni,
a bol u pesmi.
Neka se let kroz nebo završi sklapanjem
krila nad gnezdom.
Neka poslednji dodir tvojih ruku bude nežan
kao noćni cvet.
O, miruj, miruj, divni srvršetku, za trenutak samo,
i kaži svoju poslednju reč u ćutanju.
Klanjam se pred tobom i podižem uvis svetlilo svoje,
da ti osvetlim put tvoj.
 
Dan je mracan od kise.
Besne munje cepaju oblake
u dronjke, i suma je kao zatvoreni lav
koji ocajno trese grivom.
U takav dan, usred razularenih vetrova,
daj mi da se smirim
u tvome prisustvu.
Jer je zalosno nebo ispunilo senkom
moju samocu, i pod njim se tvoj
bozanski dodir utiskuje u moje srce.

Na ovome svetu zivimo
dokle ga volimo.
 
Ponosim se mocnom zidinom
i oblepljujem je prahom i peskom
da ne bi ostala ni najmanja
pukotina u njoj.
U svoj toj brizljivosti oko imena,
gubim iz ociju svoje pravo bice.
 
DRUGA BEZIMENA

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne uzimaš što bi trebalo.
 
ČETVRTA BEZIMENA

Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.
 
TREĆA BEZIMENA
Zavrsicu pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.
 
Moje srce, ptica divljine, naslo je svoje nebo u tvojim ocima. One su kolevka jutra, one su carstvo zvezda. Moje su pesme potonule u dubine njihove. Pusti me samo da se vinem u to nebo, u njegovo osamno bespuce. Pusti me samo da delim njegove oblake, da sirim krila u sjaju njegovog sunca.
 
Tužne su ispitivačke oči tvoje.
One bi da smisao moj dokuče kao što bi mesec da izmeri more.

Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s' kraja na kraj i ništa ne ostade ni skriveno ni prećutano.
I upravo me zato ne poznaješ.

Da je to barem dragulj, mogao bih ga zdrobiti u stotinu komadića i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.

Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i dno njegovo?
Ti ne poznaješ granice ovom kraljevstvu, pa ipak si kraljica njegova.

Da dodje samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh rascvetao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama, pa bi se u njima i bez reči odrazila unutrašnja tajna.

Ali, to je ljubav, ljubljena moja. Njena je radost i njena bol bezgranična i beskrajna je oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život tvoj, ali je nikada ne možeš sasvim upoznati.
 
41.


Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.
 
zelena_zabica:
41.


Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.
Kliknite za proširenje...
da........
 
Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da ću biti tužan, pretužan za tobom
i da ću u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe - vreme je kratko!

Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.

Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leđa?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.

Dođite, moje kišne noći, pljuskajući nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
dođi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Dođi i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidadi srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.

Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oči k mojima.

Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko!

Savrshena pesma, savrshenog pisca...
 
13.

Ne moljah ni za šta, stajah samo na ivici
šume, za drvetom.
Još uvek bejaše čežnje u očima praskozorja
i rose u vazduhu.
Lena para vlažne trave visila je nad zemljom
u tananoj magli.
Videh te pod smokvom gde muzeš kravu rukama
nežnim i svežim kao maslo.
I ja stadoh nem.

Ne izustih ni reči. Samo je ptica nevidljiva
pevala u ševru.
Mango je rastesao svoj cvet po drumu, i pčela
je za pčelom doletala.
Na drugoj obali jezera stajale su vratnice
hrama Šivinog širom otvorene, i pobožni ljudi
započeše svoje pesme.
Sa vedrom u krilu videh te gde muzeš kravu.
Ja sam još uvek čekao sa svojim praznim
krčagom.

Ne priđoh ti.
Nebo se probudi od jeke goča na hramu.
Prašina se podiže drumom pod kopitama
marve koju su gonili.
Žene se vraćahu s reke sa krčazima na bedru
u kojima je voda klokotala.
Tvoje su grivne zveketale, i krčag se u peni
prelivao.
I jutro minu, a ja ti ne priđoh.

:D
 
35.

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu
strana.
Da te ne bih pomešao sa mnogima, stojiš
odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikad ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev je veći od prohteva drugih, zato
ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje
darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.
:D
 
zelena_zabica:
41.


Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.
Kliknite za proširenje...

Davno je bilo kada sam prvi put čuo ove stihove.
Sad shvatam da je šteta što ih sebi nisam često ponavljao, jer sam siguran da nikada ne bih izgubio nešto što sam voleo!!! Svakako otvaraju srce i dušu svakome!!
 
Reci mi, je li sve to istina, dragane, reci
mi, je li sve to istina?
Kada ove oči sipaju munje, tamni oblaci u
grudima tvojim odgovaraju burom.
Je li istina da su moje usne slatke kao
razvijeni pupoljak prve ljubavi?
Oklevaju li uspomene minulih majskih noći
u mojim udovima?
Treperi li zemlja, kao harfa u pesmama, kada
je moja stopala dodirnu?
Je li istina da iz očiju noći kaplje rosa
kada se pokažem, i da se zora veseli kada obavije
moje telo?
Je li istina, je li istina da je tvoja ljubav
lutala kroz vekove i svetove tražeći mene?
I kada si me našao, da je tvoja duga čežnja
našla svoje krajnje spokojstvo u mom nećnom govoru,
u mojim očima i usnama, i mojoj bujnoj kosi?
Je li istina da je tajna beskonačnosti
ispisana na mom malom čelu?
Reci mi, o dragane, je li sve to istina?


2i23dkx.jpg
 
Zadrhtacu bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjasnjeg zivota.
Reci cu:
car tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala zarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Uvecala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan covek izmedju drugih,
koji plovi obicnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime vecnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleca.
Ljudi zurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opazajuci kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajuci da u sebi nosimtvoj poljubac
kao sto sunce nosi u svojoj lopti
vatru bozanskog dodira,
kojom sija vecito.
 
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu
Strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada nekažeš reč koju bi trebalo.
Tvoj prohtev je veći od prohteva drugih; zato
Ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje
Darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top