Tadicu su partijski interesi vazniji od drzavnih?

Tadicu je najvaznija

  • njegova partija

  • drzava

  • i jedno i drugo

  • ni jedno ni drugo


Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.

gossca

Elita
Poruka
17.162
ИЗВЕШТАЈ КОЈИ БАЦА ДРУГАЧИЈЕ СВЕТЛО НА СРБИЈУ
22.12.2010.

view_image.php

Велика је одговорност међународне заједнице на неповратку Срба на Косово и Метохију, док су планови неких шефова УНМИК-а били такви да су вршили опструкцију и различитим регулама спречавали да се Срби врате на Косово

Председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница рекао је да извештај специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија о трговини органима на Косову, баца другачије светло на Србију и српски народ.
Према Коштуничиним речима, утврдило се да су темељи лажне државе Косово засновани на злочинима, као и да су поједини чиниоци из међународне заједнице то знали, па самим тим постајали саучесници злочина.

"Велика је одговорност међународне заједнице на неповратку Срба на Косово и Метохију", рекао је Коштуница у емисији "Око" Радио-телевизије Србије и истакао да су "сви планови неких шефова УНМИК-а били такви да су вршили опструкцију и различитим регулама спречавали да се Срби врате на Косово".

Председник ДСС сматра да је међународна заједница ћутала о злочинима, упркос томе што је, како је подсетио, преузела одговорност за безбедност Срба.
Говорећи о раду актуелне власти у Србији, у години на измаку, Коштуница је навео да је у државној политици потребан континуитет о битним државним питањима "Уместо такве политике, имали смо нешто што можемо назвати партијском политиком", рекао је председник ДСС, наводећи да су партијски конгреси, кадровање у партијама постали најважнији догађаји, "толико важни да партија стоји изнад државе, као у стара, лоша кумунистичка времена".

Један од примера партијске државе је када видите да се програм једне партије, водеће у садашњој Влади Србије, Демократске странке, о концепту развоја Србије у наредних десет година, налази на сајту једне државне институције, на сајту председника Републике, рекао је Коштуница.

Наводећи да је година 2010. "изгубљена", Коштуница је мишљења да су ванредни избори у наредној години заједнички циљ опозиције Србије.

Ако се ова власт одржи у 2011. онда ће на губитку бити Србија, а у случају ванредних избора биће добро за народ, рекао је Коштуница, пожелевши грађанима да у наредној години имају власт која ће, како је истакао, бринути о њима и неће их обмањивати.
 
ТЕХНИЧКОМ ОДЛУКОМ
НАМЕТНУТИ ДОБРОСУСЕДСКИ
ОДНОСИ

Војислав Коштуница оценио је да је
“техничком одлуком” шефова дипломатије ЕУ
о прослеђивању српске кандидатуре Европској
комисији “Србији наметнуто да мора да
успостави добросуседске односе са Косовом”.
“ЕУ је јуче донела закључак да је за даље
европске интеграције Србије неопходно
успостављање добросуседских односа између
Србије и Косова. Том одлуком је окончана
двогодишња пропаганда актуелне власти како
су ЕУ и Косово два одвојена питања”, казао је
Коштуница.

Лидер Д С С сматра да је садашња власт
уместо партнерског прихватила да са Унијом
успостави вазални однос и допустила да
Брисел условљава Србију одузимајући 15 одсто
територије.
“После потписивања ССП и прихватања
Еулекса, са усвајањем резолуције у УН
започиње трећа фаза у процесу постепеног
признавања постојања лажне државе Косово.
А та трећа фаза је отпочињање дијалога о
добросуседским односима, што је и потврђено
закључком ЕУ”, оценио је Коштуница.
Он је поновио да питање стварног уласка
Србије у ЕУ уопште није на дневном реду,
већ ће оно бити актуелно можда у далекој
будућности, те да су прави проблеми Србије
“безнађе, незапосленост и сиромаштво”.
 
vojislav-kostunica-1.jpg


Vi ste do 2008. godine bili za EU, parafirali ste sporazum SSP. To je nepobitno. Onda ste 2008. godine promenili svoj odnos prema EU. Zašto?


EU je ta koja je promenila i to radikalno odnos prema Srbiji 2008. godine.
Srbija je započela evropske integracije kao celovita država i onda je na pola puta tih integracija, uz neposrednu pomoć EU, Kosovo proglasilo jednostranu nezavisnost.

Posle tog jednostranog proglašenja secesije Brisel šalje svoju misiju na Kosovo da pravi nezavisnu državu, a sam nastavak evropskih integracija EU uslovljava uspostavljanjem dobrosusedske saradnje, zapravo međudržavnih odnosa između Srbije i Kosova.

Mi smo kao međunarodno priznata celovita država parafirali SSP i tu nema ničeg spornog.
Ali pre nego što je ovakav SSP potvrđen, Priština je proglasila jednostranu nezavisnost i zatim su 22 države EU priznale ovu lažnu državu.
Tako, ako se stvari gledaju iz ugla onih država koje su priznale Kosovo, ispada da su one sa jednom državom, celovitom Srbijom, parafirale SSP, a sa drugom državom, Srbijom bez Kosova, potvrdile ovaj sporazum.
To im je omogućila sadašnja vlast nerazumnom politikom da EU nema alternativu.

Ništa slično ovakvom pokušaju da se otme teritorija uz saglasnost države, kojoj se teritorija otima, nije nikada do sada viđeno.
Nisam ni po koju cenu bio spreman da budem saučesnik u ovakvom planu EU da Kosovo dobije nezavisnost, već sam se tome otvoreno suprotstavio i branio nacionalne i državne interese Srbije.
 
Poslednja izmena:
Коштуница је ОК политичар...национални демократа, човјек који жели паметном и мудром тактиком да дође до остварења националних и др. циљева.
Не галами превише, није екстреман...
Довољно националан да буде "патриота", довољно умјерен да не буде ултра-националиста...
волио бих га видјети у следећој власти.
 
Збогом оружје

мр Драган Крсмановић, члан Српскога либералнога савета
22. 12. 2010.

Изгласавањем измена и допуна закона о војној, радној и материјалној обавези у Скупштини Србије завршило се једно поглавље у њеној историји започето још давне 1815. године. Те године је Милош Обреновић од Марашли Али Паше, као султановог изасланика, добио одобрење да Срби могу држати оружје. У та времена право на одбрану сматрало се основним правом и залога слободе. Историја је то и потврдила, а век касније турска власт је управо оружјем протерана са већег дела Балкана.

1875520-vojska.jpg


Општа војна обавеза саставни је део формирања националних држава. Она није постојала од памтивека нити је обавезно да траје до „судњег дана“. Она има два своја аспекта, унутрашњи и спољни. У унутрашњом она је показатељ равноправности свих грађана. Сви имају обавезу према својој држави а она са друге стране гарантује хармоничан развој заједнице и права сваког појединца. Много јасније него пред судовима на бојном пољу се показивала једнакост свих грађана. Овакав приступ омогућавао је да се целокупно становништво, чак и оно које није било непосредно обухваћено војном обавезом укључи у рат, дајући му карактер општег сукоба у коме државе ангажују све своје потенцијале. Спољашњи аспект је мобилизација што моћније војне силе, кадре да обезбеди одбрану државе и њених интереса. Општа војна обавеза стварала је могућност да мале и по људском потенцијалу малобројне државе, ангажујући већи проценат становништва на свом тлу остваре повољан однос снага који ће им обезбедити коначну победу. Мали и слаби, борећи се на властитом тлу покушавали су да „надтрају и изнуре окупаторе и натерају их да дигну руке од ћорава посла“ и препусте окупирану земљу њеноим грађанима.

Времена су се променила, развој борбене технике са сложеним и скупим борбеним системима не допушта да њима управљају недовољно обучени регрути. Напросто обука је толико сложена и дуга да је немогуће непрестано обучавати нове и нове генерације војника. У томе су сви сагласни, вођење рата је постао толико озбиљан посао да се мора поверити професионалцима. Али није све то баш тако једноставно. Садашња власт се показала далеко вештијом у демонтажи и растурању него у изградњи и сабирању. Да ли су уз закон усвојене и мере за мотивацију младих људи за добровољно служење војног рока? Да ли им је обезбеђена новчана надокнада за време обуке, радни стаж, да ли су дефинисана места у државној управи за која је неопходни услов за заснивање радног односа претходно регулисана војна обавеза?

Процена народних посланика је, очито, да Србији више не прете никакве опасности! Али не само то, процена је и да опасности неће бити убудуће. Развој система одбране, чија је окосница војска, мора се вршити годинама унапред. Историчари памте заблуде из 1928. године када се поверовало да ратова неће бити а, некада познати а данас заборављени Бријак-Келогов пакт, прокламовао је одрицање од рата као средства за решавање спорова. Још се мастило на потписима није ни осушио а свет се нашао у вртлогу највеће касапнице у дотадашњој историји. Какве су то анализе довеле до тако оптимистичког расположења наших посланика? Као да нисмо видели престрављене војнике НАТО како у марту 2004.године уместо да бране српске светиње на Косову и Метохији беже у своје базе. Да неће можда они да се заклињу Србији да ће се за њу борити „не жалећи да у тој борби дају и свој живот“. Као да је једном до сада нагли обрт међународне ситуације распршио снове о стабилности и безбедности и као да су сви други распустили своје армије. Војници, посебно они у малим и безбедносно угроженим земљама, знају шта је рат и какве поразне последице он може имати. Знају и како се брзо међународна ситуација може преокренути од стабилне у конфликтну и какву цену ће платити они чије припреме за заштиту властитих интереса нису свеобухватне, темељите и дуге. Како одвратити не само војне претње већ и било какве притиске армијом у којој ће бити ангажовано 0,013% становништва.

Али не само ратови. Поглед на планету показује нам да су катастрофе и изазови разних врста достигли такве размере да им се не може супротставити нити једна изолована група људи ма како била опремљена и плаћена. Најмоћније земље, чије тајне службе троше десетине милијарди долара у борби против тероризма, позивају своје грађане на сарадњу. Јер, нема се шта додати оној изреци „Професионалци су направили Титаник, а Ноје је био само аматер“. Гледамо поплаве у налету, огромне пожаре, хиљаде људи затрпаних под рушевинама. Не мислите ли да би неки дан обуке или нека форма организовања могла мало да припомогне? Нема те професионалне организације која у тренуцима природне катастрофе или технолошког акцидента може одрадити све.

Садашња скупштина је под тепих гурнула многе конструктивне предлоге за промену система војне обавезе. Јасно је да је досадашњи начин регулисања војне обавезе превазиђен и обесмишљен тзв. „цивилним служењем војног рока.предлоге“. Управљање најсложенијим борбеним системима требају да врше професионалци, а наша деца имају паметнија посла од чишћења лишћа по полупразним касарнама. Она треба да се кратком, ефикасном и обавезном обуком оспособе за послове у области одбране, заштите и безбедности. Ко жели са оружјем онда са оружјем а и за остале има много простора да се оспособе за неку од делатности у тој области. Питање оспособљености за одбрану је више од одговорности према држави, оно је и питање личне слободе, право на побуну, права да се са оружјем супротставимо насиљу у тренутку кад закључимо да су сва друга средства исцрпљена.

Демонтажа система одбране је тако крупно питање које не сме да зависи од добре воље једног министра и тесне скупштинске већине. Одбрамбени систем, посебно овако нарушен као наш, може се демонтирати за пар година. У том периоду се отпушта „вишак кадрова“, обично они борбенији и способнији – логично јер „рата неће бити“. Затим се реформама смањује број јединица и измеша њихов распоред. Потом следе приче о вишку наоружања које се мора уништити (то наводно плаћају странци и нас наводно ништа не кошта) а што ће једног дана заменити неко (можда?) ново наоружање. И тако мало по мало пробудићемо се у земљи у којој ће свако радити свој посао. То значи да ће питање одране бити питање неколоко хиљада чиновника у министарству и десетак хиљада професионалних војника. Уколико не буду у штрајку или на привременом раду у Авганистан они ће по потреби ратовати. Ако њих неко победи то ће бити њихова ствар, па они су за то и плаћени.

Искрено речено, мислим да смо пљунули у бунар из кога смо пили пре него што смо ископали нови.
http://www.dverisrpske.com/tekst/1875518
 
Gde je kraj uslovljavanju Srbije od strane EU? Da li na dnevni red dolazi i „pitanje Sandžaka“ i promena Ustava Srbije?

Kada jedna država javno obznani da je njena politika da EU nama alternativu, onda je ta država unapred saopštila da je spremna da sve žrtvuje zarad tog cilja.
I tu kraja nema, zapravo kraj je kada se promeni ta naopaka politika.

Onako kako se danas sadašnja vlast i politika da EU nema alternativu odnosi prema Kosovu, a takođe i Vojvodini sa usvajanjem protivustavnog Statuta, sutra će se odnositi prema Raškoj.
Naravno, poseban im je problem Ustav koji je brana razbijanju celovitosti zemlje i pokušaće na sve načine ili da promene ili da zaobilaze Ustav. Srbija je danas jedina država na svetu koja ima vlast kojoj smeta teritorijalni integritet zemlje i Ustav koji ga brani.


Kostunica.
 
Kakav je odnos EU prema Srbiji?

Nažalost sadašnja vlast je obmanjivanje pretvorila u svoju politiku.
A jedna od možda najvećih obmana je nametanje teme o ulasku Srbije u EU, kao da je stvarno pitanje da li Srbija hoće ili neće da koliko sutra postane članica EU.

Obmana se sastoji u tome što to uopšte nije tema današnje Srbije, jer će se pitanje stvarnog ulaska ili neulaska Srbije u EU rešavati za deset, petnaest, dvadeset godina.
A realno je pitanje i da li će Srbija i posle tih deset ili dvadeset godina uopšte ući u EU.

S druge strane, ono što jeste prava tema i pravi problem današnje Srbije to je što EU podržava albanske secesioniste u pravljenju lažne države Kosovo.
Ovaj pravi problem se krije kao da ne postoji, i umesto njega se obmanom nameće pitanje o ulasku Srbije u EU. Pri tome niko i ne govori da raspravljamo o pitanju koje će na dnevni red doći u dalekoj budućnosti, ili možda nikada.

Dakle, ako treba da definišemo današnji odnos EU prema Srbiji, on se sastoji u delovanju Brisela u korist albanskih secesionista uz prećutnu i svesrdnu podršku i saučesništvo sadašnje vlasti.
To je odnos ucenjivanja od strane EU i samoponižavanja aktuelne vlasti. Iz takvog odnosa ne može da nastane ništa dobro, već se time sistematski obezvređuje i urušava Srbija i sve u Srbiji..

Kostunica.
 
Da li Srbija može da bude uspešna, stabilna i napredna država ako ne uđe u EU?

Ako jedna država kao samostalna zemlja ne može da bude uspešna, stabilna i napredna, već mora po svaku cenu da bude deo EU, onda je pravo pitanje da li takva država uopšte može da opstane i dalje postoji.

Srbija nije država od juče, ona nije avnojevska tvorevina, Srbija predstavlja staru evropsku državu.

Srbija je postojala vekovima i pre svake pomisli o postojanju EU i samim tim besmisleno je opstanak Srbije vezivati za bilo koju trenutnu međunarodnu organizaciju.

Srbija sasvim sigurno može da bude i uspešna i napredna država i kao takva treba da odluči da li joj je u interesu ili nije da bude članica EU. A taj interes se meri svakako i odnosom EU prema Srbiji, odnosno da li će nas u budućnosti uvažavati kao partnera i naravno kao celovitu zemlju.

Kostunica.
 
To je onda, kako kažu vaši oponenti, politika samoizolacije?


To uopšte nije tačno.


Pogledajte kako je Češka branila svoje interese prilikom usvajanja Lisabonskog sporazuma. Ili kako je to radila Irska.

Onog trenutka kada srpski narod stane iza svoje vlade koja brani legitimne i demokratske interese zagarantovane svakoj državi, niko se neće usuđivati da takvom jeftinom propagandom i takvim besmislicama, osporava legitimna prava koja sve države sveta brane.

Samo u ovakvoj Srbiji u kojoj vlast pristaje na sve diktate i ucene, moguća je takva propaganda koja podriva svaku borbu za državne i nacionalne interese.

Srbija ne može svoje državne i ekonomske interese jednostrano svesti samo na EU, već treba suprotno od svake pomisli na izolaciju da širi saradnju sa drugim uticajnim državama, a ne da je sužava samo na EU.

Kostunica.
 
DS pita šta je alternativa EU?


Alternativa je da Srbija sarađuje sa svim državama i na istoku i na zapadu, kako bi unapređivala svoje ekonomske interese i branila svoje državne interese.

Alternativa današnjem propadanju i beznađu do koga je dovela politika da EU nema alternativu, jeste bolji život i ekonomski oporavak zemlje kroz saradnju na ravnopravnim osnovama i u obostranom interesu sa svim državama.

Sam život će nametati različite alternative jer u doglednoj budućnosti pitanje ulaska Srbije u EU neće, osim u propagandi, biti stvarno na dnevnom redu. Kako će se stvari razvijati u narednih deset i petnaest godina nije do kraja predvidljivo.

Na pitanje hoće li sama EU imati interes da Srbija bude njena članica i da li će Srbija za deset godina imati interes da bude u EU, danas niko ne može sa sigurnošću da odgovori. Ali ono što Srbija mora da uradi jeste da bude stabilna država sa jakom privredom, kako bi saglasno našim interesima mogla da bira koji je najbolji put kojim treba ići.

Kostunica.
 
Европа има алтернативу!
Зато што чак и према прогнозама највећих
оптимиста Србија се чланству у Европској
унији не може надати пре 2020. године. Да ли
Србија треба да живи наредних десет година
или ћемо само да причамо како „Европа нема
алтернативу“ и како ће она да реши све наше
проблеме? Дакле, уместо празних парола
потребна је нова Влада која ће радити у интересу
Србије.
 

Back
Top