Тадић - Тачи и случај "Дикиликс"

bakonja

Buduća legenda
Poruka
43.531
"Тадић - Тачи и случај "Дикиликс"

Пише: Александар Павић


0

Тек што је у јавност исцурио „Дикиликс“ Специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија о некажњеној трговини људским органима, хероином и сличном „робом“ која више не познаје границе од стране садашњих господара самопроглашеног „Косова“, неки косовско-арбанашки политичари су изразили бојазан да ће поменути извештај подрити кредибилитет и положај њихове стране у неким будућим преговорима са Београдом.

Но, те бојазни су изречене пре него што је председник Србије галантно пожурио да умири све који су се понадали да ово може да буде чак и наговештај преокрета у суморној косовској реалности, која не оптерећује само Србе, већ и све житеље окупиране српске покрајине. У процесу, Тадић није пропустио прилику да подели још коју моралну лекцију јавности Србије, која тек што је почела да савладава неверицу на сам наговештај могућности да ће јој бити дозвољено да поентира на међународном плану, да можда ипак неће довека бити искључиво предмет западне сатанизације, поручујући јој да се случајно не нада неком преокрету, некој валоризацији понуђене предности, да случајно не сања да ће набачену лопту из Страсбура дочекати на волеј и распалити је у ракље противничке мреже, први пут у не зна се колико година.

„Немамо право на лични став када заступамо јавни интерес,“ изјавио је брзометно Тадић у свом уобичајеном подучавајућем тону, откривајући, за почетак, да је „спреман да разговара са Тачијем“, што је свакако било корисно у смислу распршивања илузија свих оних који су још увек били спремни да верују изјавама београдских званичника да ће се најављени разговори са Приштином водити о „техничким питањима“, на нижим нивоима, тако да се „ни имплицитно ни експлицитно не призна“ самопрокламована „косовска“ држава. Но, идући још даље, Тадић је рекао да је савршено спреман да разговара са једним од водећих мафијашких босова бар у овом делу Европе ако је он „легитимни представник албанског народа“. А „ако се те оптужбе докажу...“ – ни то само по себи неће спречити неумољивог председника да преговара са Тачијем, макар и на штакама – већ ће прво „међународна заједница морати да се одреди према томе“. Другим речима, чак и ако се оптужбе и формално докажу, ако се хиљадупостотно (уместо садашњих стопостотно) утврди да је Тачи злочинац у равни Менгелеа, а ако се тзв. међународна заједница ипак не „одреди“ (нпр. кад Тачи, као Туђман и Изетбеговић, умре природном смрћу), онда ће, разуме се, Србија да преговара и са Менгелеом. Тј. разговараће с њим већ сад ако икако може, јер тешко да би процес „одређивања“ у четвороуглу Брисел-Хаг-Приштина-Вашингтон могао тако брзо да се оконча (наравно, у одсуству неког „несрећног случаја“ који би решио целу ствар). Јер, ипак, Европа нема алтернативу, избори се ближе, а ако не почнемо да спроводимо „добросуседске односе“ у пракси где год можемо, не питајући за цену и не бавећи се злочинима док год се неко према њима „не одреди“, поготово што Хашки трибунал не прихвата чак ни таоце као гаранцију да ће Младић једног дана бити испоручен, онда Србија нема шансе да добије статус Кандидата за ЕУ, и – што би стварно био крај света, СПС и Демократска странка не би могли да „креирају будућност Србије“ у наредних десет година, а Борис Тадић не би чак, наравно опет као другопласирани, ушао ни у други круг следећих председничких избора, наравно, под условом да му новонастале објективне околности уопште дозволе могућност да се поново кандидује.

Пред неким појавама аргументи су немоћни, а анализа излишна, тако да пред оваквом моралном отупљеношћу какву показује још увек актуелни председник Србије не вреди помињати неке ноторне ствари које би могле утицати на разум носиоца највише државне функције и његовог окружења. Не вреди, на пример, помињати чињеницу да се целокупни западни „јавни интерес“ наспрам Србије током последње две деценије углавном спроводи управо на основу „личних ставова“, тј. оптужујућих тврдњи изнетих без фактографске утемељености, путем процеса који се популарно назива „сатанизацијом“, не вреди више изнова подсећати их на све епитете које су разни западни „државници“ користили када је реч о Србима и српском народу (почивши Холбрук нас је, на пример, назвао изразом који, буквално преведен у научну терминологију, значи „ректум“), не вреди цитирати чак ни самог Мартија, који се у свом извештају није либио да изнесе сасвим лични став „гађења“ према ономе што је сазнао током своје истраге о монструозним делатностима Тачија и његове клике. Не вреди говорити да, у свету којим доминирају мас-медији, лични ставови, када имају могућност да буду довољно убедљиво изнесени пред довољно великим аудиторијумом, постају важан инструмент вођења политике „другим средствима“. Не вреди говорити ни то да би непрестано позивање на тешке оптужбе из Мартијевог извештаја као довољан разлог да се са индивидуом као Тачи не седа за исти сто па макар и све горело заправо помогло да се приштинска политичка сцена бар мало гурне у правцу пристојности која је чека негде на далеком хоризонту, да би то дало ветар у леђа неким другим политичким чиниоцима у Приштини који, ако ништа друго, бар немају крв на својим рукама, да би то помогло да се тамошња политичка јавност додатно узбурка, па ако не могу из тога сами да се ишчупају кроз неко позитивно решење, а онда ће бар да остану паралисани, што је опет боље него да остану под чизмом Тачија и његовог лешинарског клана (што је поготово битно за тамошње Србе). Не вреди говорити ни колико би јасно изнесен српски став да са Тачијем нема никаквих преговора после Мартијевог Дикиликса увећао већ постигнути ефекат у светским медијима, терајући те исте медије, да изнова баце макар стидљиво светло на самопрокламовану „косовску“ државу, и колико би то све помогло нашим савезницима да додатно учврсте своју подршку нама, да имају још јаче аргументе наспрам оних који нам КиМ отимају. Не вреди говорити чак ни то да не може бити говора о „легитимним представницима“ не арбанашког него било ког другог народа који владају и добијају изборе у атмосфери „терора“ (још једна реч из Дикиликса) и владавине једне од најцрњих мафија на свету, у којој је слобода говора мисаона именица, а поштени избори нешто у шта још само Кејти Ештон верује. Нити вреди говорити о илузорности ефикасног доказног поступка у условима у којим се, према Дикиликсу, сведоци „елиминишу“, а они други умиру од страха на сам помен да ће неко да их о Тачијевим злочинима испитује, немајући „никакво поверење“ у било какве понуђене мере безбедности. Не вреди – јер председник Србије из другог круга (једино) српским сузама не верује – осим, наравно, ако се којим случајем „међународна заједница“ не би према њима „одредила“.

Ако има још неко иоле нормалан ко већ није схватио колико му се, као припаднику српског народа, отворено пљује у лице када председник државе, у својим периодичним ходочашћима у Поточаре, где клечи пред хиљадама жртава чија се меморија скрнави тако што се систематски фалсификују околности доброг броја њихових смрти – а ту има и Срба сахрањених као „жртве српског геноцида“, док у исто време потпуно игнорише српско гробље у Братунцу на само пар километара удаљености, вероватно неће схватити ни сад колики јаз влада између председника и народа, колико су светлосних година његови обзири и осећања удаљени од већинског народа у држави која му је, промислом који га је очигледно одабрао као најсигурнији пут до неког новог опште-српског прокључавања и катарзе, дата на управљање, колико му је и срцу и разуму ближа ЕУ-химера и свака додатна милисекунда власти коју она може да прибави од било каквог суштинског интереса народа с којим га изгледа понајвише везује „ић“ на крају презимена. Такви не схватају да историја ипак не чека да је било ко схвати, и да није, како је недавно проценио Вук Јеремић на чврстом московском тлу, само Тачи тај који више нема политичку будућност. Јер после најновије хитне интервенције председника Србије у циљу спасавања деценијске серије српских пораза из чељусти бар некакве, и најмање државне победе, јасно је да ће то пророчанство обухватити још једног човека чије презиме почиње са иста два слова. Јер, већ је речено, кога Бог хоће да уништи, прво му одузме памет. Нажалост, у том процесу, одузети су му и сви обзири према већинском народу у Србији.
]

Sa :
http://www.vidovdan.org/component/c...-ne-iskoristi-nijednu-priliku-u-korist-srbije

Ljudi se drza za rec , a politicari za ...(ostatak popunite po sopstvenom ukusu ).
 

Teodosije

Domaćin
Banovan
Poruka
4.932
дика мартија за председника
Он би био милина у односу на звер која хоће да постанемо робови Америке и ЕУ.

Samo, Diki liks znači "Q-rčić curi" na engleskom,
ali ovi ovčari sa Vidovdana to ne kapiraju pa su sa ponosom tako nazvali svoj krunski dosije.
Довољно је погледати како изгледа њихов форум и твој аватар и лудорије које пишеш и јасно је ко је накарадно перверзна звер а ко природан Српски националиста.
 

Top