Silvija Plat (1932-1963)

Conversation Among the Ruins

"Through portico of my elegant house you stalk
With your wild furies, disturbing garlands of fruit
And the fabulous lutes and peacocks, rending the net
Of all decorum which holds the whirlwind back.
Now, rich order of walls is fallen; rooks croak
Above the appalling ruin; in bleak light
Of your stormy eye, magic takes flight
Like a daunted witch, quitting castle when real days break.

Fractured pillars frame prospects of rock;
While you stand heroic in coat and tie, I sit
Composed in Grecian tunic and psyche-knot,
Rooted to your black look, the play turned tragic:
Which such blight wrought on our bankrupt estate,
What ceremony of words can patch the havoc?"
 
Jako dobar intervju sa Silvijom Plat iz '62 god.....ko bi rekao da ce samo godinu dana posle njega da izvrsi samoubistvo, deluje sasvim trezveno i veoma odmereno i pametno. Evo jednog malog dela:

Da li to znači da smatrate da je savremena engleska poezija zaostala u odnosu na američku?

Ne, ali jeste ograničena na određen način, ako tako mogu reći. Pomenula bih jedan esej britanskog kritičara Alvareza: u tom eseju pisao je o opasnosti od visokog formalizma u engleskoj književnosti koji je veoma prisutan, veoma naglašen. Moram reći da moj pjesnički izraz nije takav i da osjećam da me formalizam u pjesničkoj formi guši: urednost, besprjekornost, koja je tako evidentna u Engleskoj i možda opasnija nego što se na površini čini.
Kliknite za proširenje...

http://hiperboreja.blogspot.com/2014/07/intervju-sa-silvijom-plat-piter-or.html

@ tema

Jos da dodam, da cenim sto se u takvoj konstelaciji "knjizevnih velicina" ali i tadasnje kritike usudila uopste da pise, to treba pozdraviti, medjutim, smatram da su je feministkinje itekako iskoristile za svoje ciljeve kasnije.
Zena je prosto volela svog muza i nije mogla da podnese nejgovo neverstvo, nema tu nikakvog "bunta" osim zelje i ambicije da bude spisatljica koja joj se nazalost nije u celosti ostvarila.

edit: Narocito u tom smislu nije lose procitati intervju sa njenom cerkom, Fridom Hjuz:

http://www.blic.rs/stara_arhiva/kultura/73995/Ponovno-umiranje-Silvije-Plat
 
Poslednja izmena:
Admonition

"If you dissect a bird
To diagram the tongue
You'll cut the chord
Articulating song.

If you flay a beast
To marvel at the mane
You'll wreck the rest
From which the fur began.

If you pluck out the heart
To find what makes it move,
You'll halt the clock
That syncopates our love. "
 
Aquatic Nocturne

"deep in liquid
turquoise slivers
of dilute light

quiver in thin streaks
of bright tinfoil
on mobile jet:

pale flounder
waver by
tilting silver:

in the shallows
agile minnows
flicker gilt:

grapeblue mussels
dilate lithe and
pliant valves:

dull lunar globes
of blubous jellyfish
glow milkgreen:

eels twirl
in wily spirals
on elusive tails:

adroir lobsters
amble darkly olive
on shrewd claws:

down where sound
comes blunt and wan
like the bronze tone
of a sunken gong."
 
Mad Girl's Love Song

"I shut my eyes and all the world drops dead;
I lift my lids and all is born again.
(I think I made you up inside my head.)

The stars go waltzing out in blue and red,
And arbitrary blackness gallops in:
I shut my eyes and all the world drops dead.

I dreamed that you bewitched me into bed
And sung me moon-struck, kissed me quite insane.
(I think I made you up inside my head.)

God topples from the sky, hell's fires fade:
Exit seraphim and Satan's men:
I shut my eyes and all the world drops dead.

I fancied you'd return the way you said,
But I grow old and I forget your name.
(I think I made you up inside my head.)

I should have loved a thunderbird instead;
At least when spring comes they roar back again.
I shut my eyes and all the world drops dead.
(I think I made you up inside my head.)"
 
Insomniac

"The night is only a sort of carbon paper,
Blueblack, with the much-poked periods of stars
Letting in the light, peephole after peephole ---
A bonewhite light, like death, behind all things.
Under the eyes of the stars and the moon's rictus
He suffers his desert pillow, sleeplessness
Stretching its fine, irritating sand in all directions.

Over and over the old, granular movie
Exposes embarrassments--the mizzling days
Of childhood and adolescence, sticky with dreams,
Parental faces on tall stalks, alternately stern and tearful,
A garden of buggy rose that made him cry.
His forehead is bumpy as a sack of rocks.
Memories jostle each other for face-room like obsolete film stars.

He is immune to pills: red, purple, blue ---
How they lit the tedium of the protracted evening!
Those sugary planets whose influence won for him
A life baptized in no-life for a while,
And the sweet, drugged waking of a forgetful baby.
Now the pills are worn-out and silly, like classical gods.
Their poppy-sleepy colors do him no good.

His head is a little interior of grey mirrors.
Each gesture flees immediately down an alley
Of diminishing perspectives, and its significance
Drains like water out the hole at the far end.
He lives without privacy in a lidless room,
The bald slots of his eyes stiffened wide-open
On the incessant heat-lightning flicker of situations.

Nightlong, in the granite yard, invisible cats
Have been howling like women, or damaged instruments.
Already he can feel daylight, his white disease,
Creeping up with her hatful of trivial repetitions.
The city is a map of cheerful twitters now,
And everywhere people, eyes mica-silver and blank,
Are riding to work in rows, as if recently brainwashed."
 
KOLOS

Nikad neću uspjeti da te sastavim sasvim,
Spojen, slijepljen, i ispravno uzglobljen.
Revanje mule, roktanje svinje, bludno kokodakanje
I dalje izlaze iz tvojih velikih usta.
To je gore no seosko dvorište.
Možda sebe smatraš proročištem,
Govornikom u ime mrtvih, ili nekog od bogova.
Već trideset godina se trudim
Da ti mulj izvadim iz grla.
Ništa nisam pametnija.
Penjući se malim ljestvama s loncima ljepila
I vjedrima lizola milim kao mrav u koroti
Preko zakorovljenih jutara tvoje obrve
Da popravim goleme ploče lobanje i očistim
Ćelave, bijele humke tvojih očiju.
Plavo nebo iz Orestije
Izvija se lučno nad nama. O, oče, sav po sebi
Jedar si i povijesan kao Rimski forum.
Otvaram svoj ručak na briješku crnih čempresa.
Tvoje izbrazdane kosti i akantska1 kosa su razbacani
U svojoj staroj anarhiji sve do zrenika.
Trebalo bi nešto više od udarca munje
Da se stvori takva ruševina.
Noćima, čučim u rogu obilja
Tvog lijevog uha, izvan vjetra,
Brojeći crvene zvijezde i one boje šljive.
Sunce se diže ispod stupa tvog jezika.
Moji su sati sa sjenkom vjenčani.
Ne osluškujem više struganje kilja
Po bijelom kamenju pristaništa.

Silvija Plat
 
Zenski Lazar

Opet sam to izvela.
Jednom u svakih deset leta
To mi uspeva -

Neka vrsta pokretnog cuda, moja put
Sjajna ko nacisticki abazur,
Moje desno stopalo

Pritiskac za hartiju,
Moje lice bezlicno, fino
Jevrejsko rublje.

Salvet u kut,
O, moj neprijatelju.
Jesam li uzasna?

Nos, ocne duplje, svi zubi
Neprijatni zadah
Nestace za dan.

Ubrzo, ubrzo ce meso
sto grobna ga raka pojede
Kod kuce na meni da bude

A ja nasmejana zena.
Meni je tek trideseta.
I ko macka mogu devet puta da mrem.

Ovo je Treci Put.
Koliko djubreta
Za unistenje svake decenije.

Koliki milion niti.
Gomila sto krcka kikiriki
Gura se da vidi

Kako mi odvijaju ruku, nogu -
Veliko svlacenje.
Gospodo, dame,

Ovo su moje ruke,
moja kolena.
Moguce da sam kost i koza,

Pa ipak, ista sam, identicna zena.
Prvi put se desilo kad mi je bilo deset godina.
Nesrecan slucaj.

Drugi put sam mislila
Da istrajem i da se vise ne vracam tu.
Njihala sam se sklopljena

Ko morska skoljka.
Morali su da me zovu i zovu
I crve s mene da skidaju ko biserje lepljivo.

Umiranje je
Vestina, ko i sve ostalo,
Ja to izvodim maestralno.

Izvodim tako da izgleda pakleno.
Izvodim tako da izgleda stvarno.
Moglo bi se reci rodjena sam za to.

Lako je to izvesti u grobnici.
Lako je to izvesti i ostati gde si.
Ovo je teatralni

Povratak usred bela dana
Istom mestu, istom liku, istom zverskom
Poviku iznenadjenja:

"Cudo!"
Koji me obara.
Placa se

Razgledanje mojih oziljaka, placa se
Slusanje mog srca -
Stvarno kuca.

I placa se, mnogo se placa,
Za rec il dodir
Il kaplju krvi

Pramen mje kose il mog odela.
Zato, zato Herr Doktor
Zato Herr Neprijatelj -

Ja sam vase delo,
Ja sam vase blago,
Cedo od suva zlata

Sto se u vrisak istapa.
Vrtim se i gorim.
Ne mislite da vasu veliku brigu sporim.

Pepeo, pepeo -
Dzarate i mesate.
Meso, kost, niceg tu nema -

Parce sapuna,
Burma sa vencanja,
Plomba zlatna.

Herr Bog, Herr Lucifer,
Oprez
Oprez.

Iz pepela
Ustajem s kosama crvenim
I muskarce ko zrak tamanim.
 
BRANJE KUPINA

Nikog na stazi, i ničeg, ničeg osim kupina,
Kupine s obje strane, mada uglavnom na desnoj,
Aleja kupina, što slazi u zavijucima, i more
Što se, negdje na njenom kraju, talasa. Kupine
Velike kao jagodica mog palca, i nijeme kao oči
Crne u živici, tuste od
Plavocrvenih sokova. Rasipaju ih po mojim prstima.
Nisam tražila to krvno posestrimstvo; one mora
da me vole.
Da se prilagode mojoj boci za mlijeko, spljosnule se.
Iznad nas idu čavke u crnim, kakofoničnim jatima –
Parčići izgorjele hartije koji se vrte u vjetrovitu nebu.
Samo njihov glas protestuje, protestuje.
Ne vjerujem da će se more ikako pojaviti.
U visini, zelene livade sjaje kao da su iznutra obasjane.
Prilazim žbunu kupina tako zrelih da je to žbun muva,
Što s plavozelenim trbusima i staklastim
krilima vise kao kineski paravan,
Medena svetkovina kupina ih je
ošamutila; one vjeruju u raj.
Još jedan zvijutak, i kupinama i žbunju je kraj.

Jedino što sada dolazi to je more.
Između dva brda vjetar se ulijevči put mene
Bacajući mi utvarno rublje u lice.
Ovi su brežuljci odveć zeleni i blagi a da bi okusili so.
Slijedim ovčiju stazu među njima. Posljednji
zavijutak me dovodi
Do sjeverne strane brežuljka, a to je narandžasta stijena
Što gleda u ništa, ništa do velikog prostora
Bijele kalajne svjetlosti i buke kao da kovači srebra
Biju i biju u nepopustljiv metal.

Silvija Plat
 
Ulična pesma

(Street Song, 1956)

Suludim slučajem hodam netaknuta
Među uobičajenom gomilom
Preplavljen pločnik, ulica,
I žamorenje radnji;
Niko ni da trepne, da zausti
Da vikne da ovo sirovo meso
Zaudara sa mesarske satare,
Njegovo srce i utroba okačeni
I okrvavljeni dok goveđi tranširani obris
Pakuju ubice u belim mantilima.

Oh ne, jer ja se pravim pametna
Kao upravo odbegli idiot,
Kupujući vino, hleb,
Žuto krunisane hrizanteme –
Naoružavajući se najprikladnijim artiklima
Da odagnam, po svaku cenu, sumnje
Kojima prete trnovite ruke, stopala, glava
I ta ogromna rana
Rasipnički crvena
Sa oderane slabine.

Dok svaki moj unakaženi nervni završetak
Urliče svoj bol
Izvan dosega uha prozaičnih šetača,
Tako da, možda jedino ja, zloslutno obamrla tvojim odsustvom,
Jedina mogu da čujem
Isušujući vrisak Sunca,
Svaki pad i tresak
Progutane zvezde,
I, gluplja od svake guske,
Neprekidno blebetanje i šištanje ovog napuklog sveta
 
Probadanje

(The Goring, 1956)

Prašina arene zaprljana do tupog crvenila krvlju četiri bika,
Popodne na krivoj nozi pod okrutnošću gomile,
Ritualna smrt svaki put tek sklepana među spuštenim ogrtačima, neodmerenim ubodima,
Najjača volja činila se volja za ceremonijom. Ugojen, tamnog
Lica u svojoj lažnoj pozlati, resama, širitima, rojtama, pikador je

Uzjahao ka petom biku podižući koplje i polako ga spuštajući
Duboko u pognuti vrat bika. Dosadna rutina, daleko od umetnosti.
Instinkt za lepotom probudio se tek sa rogom bika koji je u uzdah
Gomile podigao zgužvan ljudski oblik. Čitav čin formalan, tečan kao ples.
Besprekorno puštena krv iskupila je dosadnjikavu atmosferu, neotesanost zemlje.

*Preveo Vladimir Arsenić
 
Flertovanje sa strašću i smrću


Piše: Dijana Knežević
Silvija (Sylvia Plath) je pisala čistom strašću – onom strašću koju nije stigla do kraja da odživi oduzevši sebi život rano, u trideset i prvoj godini. U pesmama nailazimo na maestralno očijukanje sa smrću i na glavu ubačenu u rernu. Naizgled simbolično, jer tako je i skončala

Platova je prva spisateljica kojoj je Pulicerova nagrada dodeljena posthumno. Rođena je 1932. godine, a čitavog života patila je od manične depresije. Rani gubitak oca (zbog raka pluća) ostavio je snažan ožiljak – što kroz njeno pisanje postaje i sasvim osetno.

Sa osam godina objavljuje prvu pesmu, da bi ubrzo počela da piše i za poznate američke magazine. Posle završene druge godine studija, Silvija pokušava da izvrši samoubistvo pilulama za spavanje, te je nalaze u stanu nakon tri dana i uspevaju da joj spasu život. To blisko iskustvo sa smrću, opisala je u jedinom objavljenom romanu “Stakleno zvono” (The bell jar). Po povratku sa rehabilitacije nastavlja studije i ubrzo upoznaje budućeg supruga – pesnika Teda Hjuza (Ted Hughes). Njeno celokupno stvaranje karakteriše i snažan erotizam, a u skladu sa svojom strastvenom prirodom, Silvija je ljubav često “palila” ljubomorom. Ne bez razloga, doduše, jer je Tedovo neverstvo i bilo ono što je Platovu u određenim trenucima “lomilo” – ali i osnaživalo njeno pisanje.

Svakako da je površno reći kako je opsednutost smrću u životu i pisanju Platove posledica ogromnog erotskog naboja, no činjenica je da u njenoj poeziji nailazimo na opise smrti kao erotskog čina, a biti u vlasti erotizma znači, istovremeno, ne znati za granice, prevazilaziti ih i ispitivati, te naposletku stići do smrti – kao smisla i mogućnosti ponovnog rađanja. Silvija je gotovo zajedljivim, izazivačkim tonom i sa specifičnim ponosom, pisala o oduzimanju života samoj sebi, svesna da povlači konce sopstvene sudbine i da bi jednom morala u tome uspeti.

Iako je spoljašnja struktura njene poezije bila potpuno “sređena”, unutrašnja nije bila ni približno takva. Naprotiv, pesme su pune neverovatnih, emocionalnih obrta, mesta na kojima se osećaj egzistencijalne samoće pretapa sa željom za slobodom, te mesta na kojima žudnja za nepostojanjem očijuka sa žudnjom za životom u kom će se disati punim plućima, bez stega obzirnosti.
 
U pesmi “Ženski Lazar” Silvija se bavi omiljenim temama.



aa.jpg



Photo: tumblr.com

“Opet sam to izvela
Jednom u svakih deset leta
To mi uspeva –
Neka vrsta pokretnog čuda, moja put
Sjajna kao nacistički abažur,
Moje desno stopalo
Pritiskač za hartiju,
Moje lice bezlično, fino
Jevrejsko rublje.
Salvet u kut.
O, moj neprijatelju.
Jesam li užasna?
Nos, očne duplje, svi zubi?
Neprijatni zadah
Nestaće za dan.
Ubrzo, ubrzo će meso
Što grobna ga raka pojede
Kod kuće na meni da bude
A ja nasmejana žena.
Meni je tek trideseta
I kao mačka mogu devet puta da mrem.
Ovo je Treći Put.
Koliko đubreta
Za uništenje svake decenije.”


Ona opisuje ženskog Lazara kao “ženu koja ima veliki i strašan dar da se ponovo rodi. Jedini problem je u tome što prvo mora umreti. Ona je feniks, razvratni duh, šta god hoćete. Ona je i dobra, jednostavna, veoma dovitljiva žena”.

Uopšte uzev, žena u Silvijinim delima je snažna, iako mučena unutrašnjim neredom. Majka je čija se majčinska uloga kreće od užasne do sasvim brižne (u pesmi “Ivica” žena privija nazad decu u telo, kao latice “Svila ih je/ opet u svoje telo”). Ona je i zavodljiva ženka koja čas izjeda mužjaka, kao bogomoljka posle parenja, čas mu stoji otvorena – iznutra – potpuno na raspolaganju. (U “Ženskom Lazaru” kaže: “Iz pepela/ ustajem s kosama crvenim/ i muškarce kao zrak tamanim.”)

Silvijin unutrašnji nered bio je ono što joj je unosilo red u stvaranje. Poslednja zbirka pesama “Ariel” odiše gotovo istovetnom strukturnom uređenošću, najsličnijom onoj koja se u “Ženskom Lazaru” može sresti.

Osim što je, pre svega, pisala krvlju, pisala je u slikama, pa su i motivi u pesmi “Svakodnevica” zapravo istinska slika iz njenog života.



Plat-01-S.jpg

Diane Middlebrook, autorka knjige „Her Husband: Hughes and Plath – A Marriage“, objavljene 2003. godine, piše da je ova fotografija nastala u trenutku kada je par imao raspravu, pa je rezultat prekinutih čarki kojima je prisustvovao fotograf Hans Beacham. Snimljena je 25. jula 1960. godine, u okviru projekta za portfolio koji je trebalo da predstavi savremene britanske autore.

Photo: Hans Beacham

“Umorna od prstenja
Umorna od glasova u glavi
Koji joj kažu – pišu, umri
Ona stavlja glavu u pećnicu
Dobro zagrejanu, netom opranu
Da napravi svoj poslednji ručak
Za muža kojeg nema
Za decu koju neće videti kako odrastaju,
Čak i za suseda u
Stanu iznad njenog stana,
Jedinstven, originalan ručak
Po njenom receptu,
Ne osobito sladak,
Ručak koji je već i pre spremala
Ali joj nikad nije uspeo,
Ručak koji će sama pojesti…”


Platova nije tetošila “ruske tuge”. Pisala je živim, pulsirajućim bolom. Čvrsto mu je gledala u oči. Nije pokušavala da mu uzmakne, već se kačila za njega kao za jedini istinski izvor svog stvaranja.

U pesmi “Tatice” (iz poslednje zbirke) gde kaže: “Tatice, tatice skote, ja sam na slobodi”, čini se da je i dodirnula bar verbalni oblik slobode za kojom je žudela. Platova, naime, nije uspevala da ocu oprosti taj rani odlazak. Pitanje je koliko je opraštala ikome osim sebi. Jer Silvija je ostajala verna dubokoj sebičnosti koja je, ujedno, i sama bila ključna tema pesama.

Rekla je da je “umiranje veština, kao i sve ostalo”. Dobro je to izvela. Ostala je da živi i posle. Godinama posle.
 
Ja sam okomita

No ja bih radije bila vodoravna.
Ja nisam drvo s korijenom u zemlji
Što siše minerale i majčinsku ljubav
Kako bih svakog ožujka mogla svjetlucati u lišću,
Niti sam ja ljepota vrtne ljehe
Što privlači svoj dio uzvika "Ah", živopisno obojena,
Nesvjesna da će uskoro morati izgubiti latice.
U usporedbi sa mnom, drvo je besmrtno
A vrtna gredica nije visoka, no to više iznenađuje.
I ja želim dug vijek prvoga i izazovnost potonje.

Noćas, u jedva zamjetnoj svjetlosti zvijezda,
Drveće i cvijeće rasiplje svoje prohladne mirise.
Šećem među njima, no nijedno od njih me ne zamjećuje.
Katkada mislim da kada spavam
Mora da sam im najsavršenije nalik -
Misli su postale nejasnim.
Prirodnije je za me da ležim.
Tad smo nebo i ja u otvorenom razgovoru,
A bit ću korisna kad konačno legnem:
Tad će me drveće moći već jednom dotaći i cvjetovi naći vremena za me.​
 
Rub

Žena je dovršena.
Njeno mrtvo

Telo nosi osmeh ispunjenja,
Privid grčke nužnosti

Teče naborima njene toge,
Njene bose

Noge kao da vele:
Daleko dogurasmo, gotovo je.

Po jedno mrtvo smotano čedo, bela guja,
Na svakom od malih

Vrčeva mleka, sad praznih.
Svila ih je

Nazad u svoje telo kao što latice
Ruža zatvara kad vrt

Zamire a mirisi prokrvare
Iz slatkih, dubokih grla noćnog cveća.

Luna nema zbog čega da bude tužna,
Dok iz svoje koštane kapuljače zuri.

Navikla je na ovakve stvari.
Njena se crnina povlači i pucketa.​
 
SVAKODNEVICA

Umorna od prstenja
Umorna od glasova u glavi
koji joj kažu - piši, umri
ona stavlja glavu u pećnicu
dobro zagrejanu, netom opranu
da napravi svoj poslednji ručak
za muža kojeg nema,
za decu koju neće videti kako odrastaju,
čak i za suseda u
stanu iznad njenog stana,
jedinstven, originalan ručak
po njenom receptu,
ne osobito sladak,
ručak koji je već i pre spremala
ali joj nikad nije uspeo,
ručak koji će sama pojesti...
 
GROZNICA 41


Čisto? Šta je to?
Jezici pakla su
mlitavi, mlitavi k'o trostruki

Jezici mlitavog, debelog Kerbera
što na ulazu dahće. Nemoćan
lizanjem da očisti

Grozničavu tetivu, greh, greh.
Zapomaže fitilj.
Neuništivi vonj

Ugašene sveće!
Ljubav, ljubav, niski pramenovi dima se viju
oko mene k'o Isidorini šalovi, bojim se

Zakačiće se jedan i u tačku zaglaviti.
Takvi sumorno žuti pramenovi dima
sopstveni element tvore. Neće se razići,

Već će oko Zemlje kružiti
gušeći staro i nejako,
bolešljivo

U kolevci odojče nežno,
grozna orhideja
viseći svoj vrt u zraku veša,

Djavolji leopard!
Izbeli njega radijacija
i ubija začas.

Tela preljubnika pomazujući
k'o pepeo Hirošimu i razjedajući.
Greh. Greh.

Dragi, svu noć
gasih se i palih, gasih se i palih.
Preteški postaju čaršavi k'o bludnikov poljubac.

Tri dana. Tri noći.
Limunova voda, pileća
voda, gadi mi se voda.

Prečista sam za tebe il' bilo koga.
Telo me tvoje
ranjava kao što svet ranjava Boga. Svetiljka sam -

Moja glava mesec
od japanske hartije, moja od zlata iskovana koža
beskrajno fina i beskrajno skupa.

Zar te ne užasava moja vrelina? I moja svetlost.
Celom sobom kamelija sam neizmerna
što žari se i ljeska, blesak do bleska.

Mislim da se dižem,
mislim da ću se uzneti...
Late brojanice od vrelog metala, i ja, ljubavi ja

Čista sam acetilenska
Devica,
opervažena ružama

Poljupcima, kerubinima,
svim onim što te ružičaste trice znače.
Ni tebi, ni njemu

Ni njemu, ni njemu
(moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje) -
Raju.​
 
Luna i tisovo stablo

Svetlost uma je to, hladna i planetarna.
Stabla uma su crna. Svetlost je plava.
Na moja stopala, ko da sam Gospod, trave polažu svoje jade,
Članke mi peckaju i o prolaznosti mrmore.
Dimne, utvarne magle nastanjuju to mesto
Od moje kuće odeljeno nizom nadgrobnih ploča.
Prosto ne mogu da nazrem kuda se stiže.

Luna nije izlaz. I sama je lice,
Belo ko zglob i strašno uznemireno.
More za sobom vuče, ko mračno zlodelo; ćuti
Sa O-zevom potpunog očaja. Tu ja živim.
Dvaput nedeljom, zvona izbezume nebo –
Osam velikih jezika obznanjuju Vaskrsenje.
Na kraju, trezveno odbiju svoja imena.

Uvis stremi tisovo stablo. Gotskog je oblika.
Oči ga slede i lunu pronalaze.
Luna je moja mati. Nije ona mila ko Marija.
Iz njene odore plave mali šišmiši ispadaju i sove.
Kako bih volela da u nežnost verujem –
Lice kipa, svećama umekšano
Skreće, baš k meni, svoje blage oči.

Nisko sam pala. Cvetaju oblaci
Plavi i tajnoviti ponad lica zvezda.
U crkvi, potpuno će pomodreti sveci
Lebdeći na osetljivim stopalima iznad hladnih klecala.

Lica i ruku ukrućenih od svetosti.
Luna ne vidi ništa od toga. Gola je ona i divlja.
A poruka tisovog stabla je tmina – tmina i tišina.​
 
Silvija Plat kao ćerka postmoderne ere

Čak i nakon 54 godina, prisustvo Silvije Plat je svuda, kao i njeno odsustvo. Od njene smrti 1963. godine, pojavljivali su se ljudi ili novine sa novim otkrićima o tome ko je ona bila, ili o njenom mužu, pesniku Tedu Hjuzu.

Pisci pišu romane od njene priče, čitaoci, stručnjaci i psihoanalitičari pažljivo i temeljno analiziraju njen život i rad.

Tragični život Silvije Plat

Silvija Plat predstavlja za nas tragičnu figuru uključenu u tragičnu akciju, i upravo je njena tragedija nama predstavljena kroz njenu umetnost (zbirka pesama Kolos, Arijel, roman Stakleno zvono).


Pesnikinja od malena, rano je ostala bez oca i većinu svog života se borila protiv kliničke depresije. Ambiciozna, obećavala je kao umetnik, ali već na studijama je imala posrnuća. Hospitalizovana je zbog pokušaja samoubistva, zbog čega se podvrgla i elektrokonvulzivnoj terapiji.

Silvija Plat
Silvija Plat

Njen brak sa engleskim pesnikom Tedom Hjuzom najviše je intrigirao javnost. Od prvog susreta kao ambiciozni mladi umetnici, njihov odnos bio je nabijen erotskom silom podstaknutom nasiljem. Posle dvoje dece i zlostavljanja, kako je kasnije otkriveno (nakon fizičkog zlostavljanja od strane muža Silvija je imala spontani pobačaj), ta priča se završava tragično.

Ted Hjuz je imao aferu i ostavio porodicu, nakon čega se Silvija Plat ubila, gurnuvši glavu u rernu, dok su deca spavala.

Posthumno je dobila Pulicerovu nagradu.

Silvija Plat i njena uloga u konfesionalnoj poeziji

Konfesionalni stil u poeziji se javio u Americi neposredno posle Drugog svetskog rata. Rad Roberta Louela je incirao pojavu stila, profesor kod koga su Silvija Plat i En Sekston slušale predavanja. Javio se kao reakcija na depersonalizovanu, akademsku poeziju pisaca (poput T. S. Eliota), koji su stvarali 20-ih i 30-ih godina. Oni su verovali da je poezija odvojena od svog tvorca, i da u njoj nema mesta za Ja.

Ispovedni pesnici se nisu baš pridržavali ove perspektive – pišu iz duboko ličnog ugla i ispunjavaju dela intimnim i kontroverznim detaljima iz svog privatnog života.

Ovi pesnici nisu samo prenosili svoje emocije na papir; veština i konstrukcija imale su značajnu ulogu. Iako je njihovo tretiranje poetičnog samog sebe bilo inovativno i šokantno za neke čitaoce, održavali su visok nivo umetnosti kroz pažljivu upotrebu prozodije. Privatna iskustva i osećanja u vezi sa smrću, traumom, depresijom i odnosima u ovoj poeziji apostrofirani su često na autobiografski način.

Silvija Plat se obično smatra ispovednom pesnikinjom, iako neki kritičari osporavaju njenu poziciju unutar ovog pokreta, tvrdeći da je njen rad univerzalniji nego što se obično pretpostavlja. Ipak, Arijel, objavljeno posthumno 1965. godine, bavi se vrlo ličnim problemima – samoubistvom, seksom, decom, i najdramatičnije, komplikovanim odnosom sa preminulim ocem.

Pesme kao što su Tatica i Ženski Lazar zapanjujuće su u svojoj originalnosti i brutalnosti.

Ćerka postmoderne ere

Njene Izabrane pesme objavio je Ted Hjuz 1985. U tim pesmama, njeni demoni su je nadživeli. Pokazala ih je upravo u pesmi Tatica. Slike viktimizacije – Nacisti, svastika, bodljikava žica, fašiste, đavoli i vampiri – toliko su mahnite, impozantne i prekorne, da pesma izgleda više van kontrole nego što zapravo jeste. Kada slušate njen glas koji izgovara stihove, može se osetiti da je nivo besa zapanjujući. Način na koji naglašava reči i pravi pauze između stihova, zapravo kao da oduzima moć svojim (navodnim) mučiteljima.

Međutim, psihološka kontrola samog sebe u ovoj pesmi nije tako jednostavna. Kompulsivna upotreba vokala u neizbežno privlači čitatelja na you i do koji se rimuju već u prvom stihu. Sveprisutna rima se ponavlja više od 60 puta. Neki kritičari su smatrali ovaj verbalni tik znakom poremećene psihe. Drugi su smatrali da jezik pesme neizvesno stoji na ivici verbalnog ponora – predstavljen jezivim, žalosnim u zvukom na kraju većine stihova.

I baš kao što bi kolac u vampirovo mesnato crno srce samo sprečio dalje nanošenje patnje, tako i pesnikinja, sa sećanjima na navodnu viktimizaciju koja odjekuje u svakoj slomljenoj rimi, može postići samo delimičnu pobedu nad muškarcem koji joj je pregrizao lepo rumeno srce na pola.

Ovu pesmu, Silvija Plat je napisala 12. oktobra 1962. godine – četiri meseca pre samoubistva; 15 dana pre tridesetog rođendana; na dvadesetogodišnjicu amputacije noge njenog oca (aludira se u pesmi); na dan kada je saznala da će joj Ted, navodni vampir koji joj je pio krv sedam godina, dati razvod.

Njena pobeda, kao i njen život, bili su kratkog daha. Platova je živela na krajnjoj ivici decentralizovanog postmodernog sveta u kojem ništa nije bilo apsolutno, nije bilo istinito – ništa sem bola i muke koje je otkrila u svojim fragmentiranim, zlobnim i tragično razigranim pesmama.

Na ovaj način, ona je zaista bila ćerka postmoderne ere.

Feminizam i poezija

Feminizam se odnosi na pokrete u cilju uspostavljanja i odbrane jednakih političkih, ekonomskih i socijalnih prava, kao i jednakih mogućnosti za žene. Uglavnom se fokusira na ženska pitanja, ali feminizam traži rodnu ravnopravnost.

Stoga, mnoge feministkinje tvrde da je oslobađanje muškaraca neophodan deo feminizma, pa da i njih oštećuju seksizam i rodne uloge. Suprotstavljaju se nasilju u porodici, seksualnom uznemiravanju i napadu. Feministički pokret od 1960 – 1980. godine bavio se zakonskim nejednakostima, kulturnim nejednakostima i ulogom žena u društvu. U ekonomiji zalagalo se za prava na radnom mestu, uključujući jednake plate, mogućnosti za karijeru i započinjanje biznisa.

U ovoj zagušujućoj atmosferi, žene koje postaju pesnici ili pisci bilo je veliko dostignuće.

Neki njeni radovi direktno su povezani sa pitanjima koja su se razvijala u društvu. Kao žena, ona se uvek zalagala za ženska prava. Nakon rata, oslobođenje žena bilo je jedno od mnogih problema koji su zahtevali promene. Pesma The Applicant pokazuje koliko je ona lično osećala prava žena, posebno se baveći muškom dominacijom u braku.

Kada je objavljena njena zbirka Arijel u Americi 1966. godine, žene su primetile. Ne samo žene koje inače čitaju poeziju nego i domaćice i majke. Kritika je primetila njen glas i odala joj priznanje.

To je bila žena, vrhunski vešta u svom radu, čije su poslednje pesme prikazivale ženski bes, ambivalenciju i tugu, glasom sa kojim su se mnoge žene identifikovale. A u ovom novom kontekstu, Silvija Plat više nije izolovana žrtva nego božanska učiteljica nove ženske književne svesti.

Lady Lazarus

Pišući u postmodernom društvu, stvorila je svoju poeziju da predstavlja vremenski period koji podržava oslobađanje žena. Povezujući se i sa Drugim svetskim ratom i Holokaustom dokazala se kao izuzetna ispovedna pesnikinja tog vremena.

Upravo u pesmi Ženski Lazar ona se fokusira na različite elemente svoje stvarnosti, izlažući ih na subjektivan način uz vlastita iskustva. Ovaj dramatični monolog može se fokusirati na različite delove njenog života. Na taj način, ovom pesmom ona okuplja svoja iskustva i kao postmoderni umetnik i kao ženski pesnik. Na osnovu istorijskog događaja ona ne samo da izražava svoju represiju, već se i direktno upućuje na njenu savremenu stvarnost.

Upravo kao postmodernista, Silvija Plat doživljava svet kao izdeljeno mesto, gde gubitak vrednosti i dehumanizovana stvarnost uzrokuju dezorjentaciju.

Kao dominantnu temu u pesmi bira smrt – možda jer je za nju smrt bila eksperiment, iskustvo i stanje koje je želela živeti. A kako se ovo ne može odvojiti od autobiografskog, ona ovde opisuje svoj lični odnos prema smrti.

Pesma takođe uključuje i pitanje pola. Kao ženski pesnik ona iskazuje svoju zabrinutost sa feminističkog stanovišta i njen pol izgleda da utiče na stihove. Krug smrti i ponovno rođenje takođe može biti aluzija na ciljeve ženskih postmodernista:

Oprez
Oprez.
Iz pepela
Ustajem s kosama crvenim
I muškarce kao zrak tamanim.
Kliknite za proširenje...
Na osnovu obrasca smrti i ponovnog rođenja, prisustvo žena je snažnije, uspevajući tako da nađu svoje mesto u postmodernom svetu.

U smrti je život
Iako se Platova ubila, pokušavajući da pobegne ugnjetavanju kroz smrt i ponovno rođenje, ona je izazvala važne brige svog vremena. Njena poezija je smrtonosna jer je besprekorna; opčinjava nas verovatno isto koliko je i nju opčinila. Kao um u krizi, čini se da se suočava sa mentalnim slomom povezujući ga sa krizom koju svet oko nje doživljava.

Ona smrt smatra rešenjem, na šta se ne gleda kao na beznadežno nego na sredstvo za sticanje novog i intenzivnijeg postojanja. Iako je ispričala svoja lična iskustva u pesmama, u njima se ogleda vreme u kojem je živela i koje je zauzvrat potvrđuje kao postmodernistu.

Vesna Jovanović
 
Roj

U našem gradu neko na nešto puca...
Muklo bum, bum, bum na nedeljnoj ulici.
Ljubomora može krv da pusti.
Može crne ruže da stvori.
Na koga li pucaju?

Na tebe su to noževi isukani
Na Vaterlou, Vaterlou, Napoleone,
Elbina grba ti na kratkom trupu,
I sneg, što razmešta svoj blistavi escajg
Hrpu po hrpu, govoreći: Pst!

Pst! Sa šahovskim narodom se igraš,
S nepomičnim figurama od slonove kosti.
Blato se ugiba od grkljana,
Kamen oslonaca francuskih čizama.
Zlatne i ružičaste kupole Rusije tale se i tope

U pećnicama pohlepe. Oblaka, oblaka!
Tako se roj sklupčava i odmeće
Sedamdeset stopa gore, u drvo crnog bora.
Pucnjem mora biti oboren dole. Bum! Bum!
Tako je glup da misli meci su grom.

Misli da oni su Božji glas
Što prašta kljunu, kandži, keženju psa
Žutih slabina, čoporu pasa,
Što se nad koskom od slonovače kezi
Kao čopor, čopor, kao svi.

Daleko se vinuše pčele. Sedamdeset stopa gore!
Rusija, Poljska i Nemačka!
Blagi brežuljci, ista stara grimizna
Polja smanjena poput bakrenjaka
Upredena u reku, predenu reku.

Pčele se svađaju, u svojoj crnoj lopti,
Leteći jež, sav u bodljama.
Čovek sivih ruku stoji nad mednim saćem
Iz njihovih snova, košnicom-stanicom
Gde vozovi, verni svojim čeličnim osama,

Odlaze i dolaze, a zemlji nema kraja.
Bum! Bum! Padaju one
Raskomadane, na žbun bršljana.
Toliko o kočijašima, prethodnici, Velikoj armiji!
Crvenom dronjku, Napoleonu!
Poslednjem pobedničkom simbolu!

Roj je do nogu potučen slamom.
Elba, Elba, mehurić mora!
Bela poprsja maršala, admirala, generala
Greju se u nišama.

Kako je to poučno!
Tupa, ujedinjena telesa
Što idu u sigurnu smrt drapirana dekoracijom Majčice Francuske
U novi mauzolej,
Palatu od slonovače, račve bora.

Čovek sivih ruku se smeje –
Osmeh poslovnog čoveka, silno praktičan.
To uopšte nisu ruke
Već azbestne posude.
Bum! Bum! ,,Mene su htele da ubiju."

Žaoke velike kao rajsnedle!
Izgleda da pčele imaju osećaj časti,
Crni, neukrotivi um.
Napoleon je zadovoljan, sasvim zadovoljan.
O, Evropo! O, tono meda!

Silvija Plat

Ciklus pesama o pčeli iz zbirke Rani odlazak (izabrane pesme)

prevod Ljiljana Đurđić

7. oktobar 1962.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top