Mit dunavskih rusalki
Zainteresovan član
- Poruka
- 416
Деловање верских секти води ка разбаштињењу, а тиме и дехомогенизацији и уопште дестабилизацији једног народа
Једна од појава која се последњих година све више шири и све више узима данак у психичком здрављу све већег броја житеља Србије и Југославије, и која тиме разорно делује и на њихове породице, јесте појава верских група које себи дају различита имена и приписују различите епитете, а које ћу у даљем тексту звати верским сектама. Нису све те верске групе секте по дефиницији. Негде је то гуру покрет, негде психо - култ, негде заиста секта, али ћемо, ради лакше комуникације, користити код нас одомаћен назив "секта". Деловање верских секти води ка разбаштињењу, а тиме и дехомогенизацији и уопште дестабилизацији српског народа. Сличан проблем снашао је и друге европске државе - Немачку, Грчку, Француску - али и САД и Јапан, међутим, они су се са њима и те како ухватили у коштац, о чему ће посебно бити речи у даљем тексту. Морам истаћи да од деловања многих деструктивних верских група нису поштеђени ни припадници других народа који живе у Југославији (рецимо - Мађари). Овај текст није противрелигијски, нити је окренут против верских права и слобода. Овај текст треба да укаже на многе злоупотребе верских права и слобода које наш Устав нуди и гарантује. Наиме, просечно образован човек у нас забрињавајуће мало је упућен у религију. То га чини прилично подложним да прихвати, можда имајући најбоље намере, секташко учење и да уточиште за своје духовне потребе незазорно пронађе у некој секти, које то обилато користе.
Кажимо најпре да верске заједнице у начелу, а такође и оне новијег датума, умећу у свој назив оно што сматрају суштинским за себе, мада је то некад претенциозно и често нешто што се подразумева, па самим тим представља и својеврстан плеоназам. Примера такве претенциозности код верских секти има напретек. Немали број њих, на пример, назива себе црквом, мада се то апсолутно не уклапа у сам појам цркве, нити има везе са њеном јерархијом и њеним проповедима, те таква организација сама себи скаче у уста. Код верских секти, као и код политичких партија, наилазимо тако на чисту таутологију у називима. Традиционалне цркве давале су себи имена по принципу претежне припадности одређеној нацији. На пример: Српска православна црква, Румунска православна црква, или пак, по месту столовања Цариградска патријаршија, Римокатоличка црква, Московска патријаршија, а не по верско - догматским обележјима која се подразумевају. Шта значи ако нека верска заједница назива себе "Христовом духовном црквом" или "Хришћанском адвентистичком црквом"? све традиционалне хришћанске цркве јесу по својим учењима, догмама, "символима вере", као и по другим атрибутима, Христове, духовне и адвентистичке (очекују други долазак Исуса Христа). Дакле, и Српска православна црква је хришћанска, адвентистичка и духовна, али је црква, а не секта. Ево зашто:
ПОЈАМ ЦРКВЕ
1. Црква је продужетак (наставак) Христовог присуства на Земљи: "Црква је тело Христово чија је он глава".
2. Црква је апостолска - само одабраних дванаест апостола - Христових следбеника - добило је власт од Христа и било обдарено Светим Духом (на њих је сишао Дух Свети) да шире веру хришћанску, да крштавају, причешћују... Не стижући свугде, апостоли су ускоро рукоположили епископе, презвитере и ђаконе, а ови, опет, своје следбенике, и то је апостолско прејемство. Постоји посебна света тајна свештенства, непрекинута од Господа нашег Исуса Христа до данас, до данашњх епископа и свештеника. То је једина, аутентична и истинита веза и доказ присуства Божијег, то јест присуства Светог Духа у Цркви и доказ Христових речи: "Ја сам са вама у све дане до свршетка века". Само, дакле, овако хиротонисани, односно рукоположени, свештеници и епископи по претходно описаном следу апостолског прејемства, то јест непрекинуте сведуховне и еванђеоске везе са Господом, могу данас да чине и воде Цркву, да крштавају и врше друге црквене радње које им је оснивач Цркве, Исус Христос, оставио у наслеђе још пре две хиљаде година, а не пре 150 година.
Једна од појава која се последњих година све више шири и све више узима данак у психичком здрављу све већег броја житеља Србије и Југославије, и која тиме разорно делује и на њихове породице, јесте појава верских група које себи дају различита имена и приписују различите епитете, а које ћу у даљем тексту звати верским сектама. Нису све те верске групе секте по дефиницији. Негде је то гуру покрет, негде психо - култ, негде заиста секта, али ћемо, ради лакше комуникације, користити код нас одомаћен назив "секта". Деловање верских секти води ка разбаштињењу, а тиме и дехомогенизацији и уопште дестабилизацији српског народа. Сличан проблем снашао је и друге европске државе - Немачку, Грчку, Француску - али и САД и Јапан, међутим, они су се са њима и те како ухватили у коштац, о чему ће посебно бити речи у даљем тексту. Морам истаћи да од деловања многих деструктивних верских група нису поштеђени ни припадници других народа који живе у Југославији (рецимо - Мађари). Овај текст није противрелигијски, нити је окренут против верских права и слобода. Овај текст треба да укаже на многе злоупотребе верских права и слобода које наш Устав нуди и гарантује. Наиме, просечно образован човек у нас забрињавајуће мало је упућен у религију. То га чини прилично подложним да прихвати, можда имајући најбоље намере, секташко учење и да уточиште за своје духовне потребе незазорно пронађе у некој секти, које то обилато користе.
Кажимо најпре да верске заједнице у начелу, а такође и оне новијег датума, умећу у свој назив оно што сматрају суштинским за себе, мада је то некад претенциозно и често нешто што се подразумева, па самим тим представља и својеврстан плеоназам. Примера такве претенциозности код верских секти има напретек. Немали број њих, на пример, назива себе црквом, мада се то апсолутно не уклапа у сам појам цркве, нити има везе са њеном јерархијом и њеним проповедима, те таква организација сама себи скаче у уста. Код верских секти, као и код политичких партија, наилазимо тако на чисту таутологију у називима. Традиционалне цркве давале су себи имена по принципу претежне припадности одређеној нацији. На пример: Српска православна црква, Румунска православна црква, или пак, по месту столовања Цариградска патријаршија, Римокатоличка црква, Московска патријаршија, а не по верско - догматским обележјима која се подразумевају. Шта значи ако нека верска заједница назива себе "Христовом духовном црквом" или "Хришћанском адвентистичком црквом"? све традиционалне хришћанске цркве јесу по својим учењима, догмама, "символима вере", као и по другим атрибутима, Христове, духовне и адвентистичке (очекују други долазак Исуса Христа). Дакле, и Српска православна црква је хришћанска, адвентистичка и духовна, али је црква, а не секта. Ево зашто:
ПОЈАМ ЦРКВЕ
1. Црква је продужетак (наставак) Христовог присуства на Земљи: "Црква је тело Христово чија је он глава".
2. Црква је апостолска - само одабраних дванаест апостола - Христових следбеника - добило је власт од Христа и било обдарено Светим Духом (на њих је сишао Дух Свети) да шире веру хришћанску, да крштавају, причешћују... Не стижући свугде, апостоли су ускоро рукоположили епископе, презвитере и ђаконе, а ови, опет, своје следбенике, и то је апостолско прејемство. Постоји посебна света тајна свештенства, непрекинута од Господа нашег Исуса Христа до данас, до данашњх епископа и свештеника. То је једина, аутентична и истинита веза и доказ присуства Божијег, то јест присуства Светог Духа у Цркви и доказ Христових речи: "Ја сам са вама у све дане до свршетка века". Само, дакле, овако хиротонисани, односно рукоположени, свештеници и епископи по претходно описаном следу апостолског прејемства, то јест непрекинуте сведуховне и еванђеоске везе са Господом, могу данас да чине и воде Цркву, да крштавају и врше друге црквене радње које им је оснивач Цркве, Исус Христос, оставио у наслеђе још пре две хиљаде година, а не пре 150 година.