"Najzad se pojavila jedna devojka, koja nije bila obucena u crno. Nosila je vrc na ramenu, a na glavi je imala veo, mada joj je lice bilo otkriveno. Mladic joj se priblizi da bi se raspitao o Alhemicaru.
A onda, kao da se vreme zaustavilo, i kao da se Dusa Sveta svom svojom snagom pojavila pred mladicem. Kada je pogledao u njene crne oci, njene usne koje su se dvoumile izmedju osmeha i cutanja, shvatio je najznacajniji i najmudriji deo Jezika kojim svet govori, i koji svi ljudi na svetu mogu da razumeju u svojim srcima. A to se zvalo Ljubav, nesto starije i od ljudi i od same pustinje, a sto je ipak svaki put sa istom snagom izbijalo bilo gde kada se sretnu dva pogleda, kao sto se to ovog puta desilo pored jednog bunara. Usne su se konacno odlucile na osmeh, a to je bio znak, znak koji je on, ne znajuci, ocekivao toliko vremena u svom zivotu, znak koji je trazio i medju ovcama i u knjigama, medju kristalima i u tisini pustinje.
Tako je izgledao susti jezik sveta, bez objasnjenja, jer Vaseljeni nisu bila potrebna objasnjenja da bi nastavila svoj put u prostoru bez kraja. Mladic je u tom trenutku jedino shvatao da se nalazi pred zenom svog zivota, a ni njoj nisu bile potrebne nikakve reci da bi isto to znala. U to je bio sigurniji nego u bilo sta na svetu, iako su njegovi roditelji i roditelji njegovih roditelja govorili da je potrebno zabavljati se, veriti se, upoznati osobu i imati para pre zenidbe. Taj koji je to govorio nikad nije upoznao univerzalni jezik, jer kad se covek u njega zagnjuri, onda mu je lako da shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili usred nekog velikog grada. I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi ukrste, sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj i samo postoji taj trenutak i ta neverovatna sigurnost da je sve stvari pod suncem ispisala jedna ista Ruka. Ruka koja budi Ljubav i koja je stvorila jednu dusu bliznakinju za svaku osobu koja radi, odmara se i trazi blago pod suncem. Jer bez toga nijedan san ljudske rase ne bi imao bilo kakvog smisla. "Maktub", pomisli mladic."
Mladic je svakog dana odlazio na bunar da saceka devojku. Ispricao joj je kako je ziveo kao pastir, zatim o kralju i prodavnici kristala. Postali su prijatelji i osim onih petnaest minuta koje je sa njom provodio, ostatak dana mu se cinio beskrajnim."
....nastavice se..
:grin:
