To nije bas nesto sto sam izabrao.
Takav sam po prirodi, tako da vrlo dobro podnosim.
Ne podnosim kad sam primoran da budem socijalan.
Krecem se u uskom i odabranom krugu prijatelja i rodbine, tako da mogu da kazem da nisam bas 100% izolovan od sveta.
Zelim da provodim vreme u tom drustvu i trudim se da ne izgubim taj krug. Ostatak sveta mi je uglavnom nebitan i apsolutno mi odgovara da izbegavam kontakt sa tim ostatkom.
Cinjenica je da sam u obavezi da imam interakciju sa spoljnim svetom, usled posla kojim se bavim i naravno raznih zivotnih obaveza.
Potrebno mi je bilo dugo vremena da shvatim da moja anksioznost potice od te socijalnosti. Veca socijalnost je dovodila do vece anksioznosti, bez obzira koliko se trudio da se opustim i promenim svoje ponasanje.
Vec nekoliko godina zivim u toj nekoj ravnotezi. Izbegavam socijalnost koja negativno utice na mene, dok cuvam pozitivne strane. Ostatak sveta "pustam" u moj zivot samo kroz uzak prolaz. Nisam sad bas ni neki idiot, koji odmah odbacuje sta mu se ne svidja, a prihvata samo dobro. Realni svet ne gleda kakav si ti. On dolazi na tvoja vrata, hteo ne hteo. Prilagodjavam se svemu, ali dobro znam sta mi odgovara, a sta ne.
Iskreno, sa takvim zivotnim stavom, osecam se odlicno. Godinama vec ne osecam tu anksioznost koju sam osecao pre.
Ukratko, odlicno podnosim i nista tu ne bih mnogo menjao.
