Svi hrvatski zlocini za vreme rata u SFRJ

[Heavy Knight]

Evo ovde bi mogli da se stavljaju svi ustaski zlocini pocevsi od onih iz Drugog Svetskog rata,ali i ranije pa do dana danasnjeg(jer to jos traje).



Zlocini u Medackom Dzepu

U akciji je poginulo ili nestalo 88 Srba - 46 vojnika, šest milicionera i 36 civila, od kojih 26 starijih od 60 godina. Prema podacima Dokumentaciono informacionog centra Veritas, među njima je bilo i 17 žena. Hrvatska strana je po završenoj akciji predala srpskoj strani 52 leša, a pripadnici UNPROFOR-a pronašli su naknadno još 18 leševa.

Hrvatska vojska je 9. septembra 1993. godine iznenada napala podvelebitska sela u okolini Gospića koja su bila već 18 meseci pod zaštitom snaga UN.

U maju 2000. istražioci su pronašli još 11 leševa skrivenih u septičkoj jami u nekadašnjem srpskom delu Gospića, od kojih je šest identifikovano DNK metodom, naveo je "Veritas".

Na spisku nestalih i neidentifikovanih još se nalazi 12 osoba.

Za zločine u Medačkom džepu Haški tribunal podigao je optužnice protiv trojice generala hrvatske vojske - Janka Bobetka, Rahima Ademija i Mirka Norca, koji su se teretili za zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja rata.

Prema optužnici, snage hrvatske vojske su pod njihovom komandom tokom ofanzive na Medački džep "potpuno uništile selo, lišavajući srpsko civilno stanovništvo kuća i domaćinstava".

Do suđenja pred Haškim tribunalom, ipak, nije došlo, pošto je, u septembru 2005. godine, Veće za prosleđivanje toga suda "slučaj Ademi i Norac" prebacilo u nadelžnost hrvatskog pravosuđa, koje je 22. novembra 2006. godine preko nadležnog tužilaštva, podiglo "domaću" optužnicu protiv njih.

Navedenom optužnicom Ademi, "kao visoki oficir HV s činom brigadira i na položaju vršioca dužnosti zapovednika Zbornog podurčja Gospić", a Norac "kao oficir HV s činom pukovnika i na položaju zapovjednika Sektora, odnosno grupe formirane upravo za potrebe operacije 'Džep '93'" terete se da su počinili krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava.

Oni se, naime, terete za dva krivična dela - ratni zločin protiv civilnog stanovništva i krivično delo ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika.

U junu 2007. godine započeo je glavni pretres u ovom predmetu pred Županijskim sudom u Zagrebu, koji je završio 31. maja ove godine usmenim objavljivanjem nepravosnažne presude.

Pisani primerak presude još nije završen, ističu u Veritasu. Za godinu dana, koliko je trajao glavni pretres, saslušano je oko stotinu svedoka i izvedeni su mnogi materijalni dokazi.

Sud je izrečenom presudom utvrdio da su u Medačkom džepu počinjeni ratni zločini nad srpskim civilima i ratnim zarobljenicima, ali je prvooptuženi general Rahim Ademi oslobođen optužbe, dok je Mirko Norac osuđen na sedmogodišnju kaznu zatvora.

Ova presuda zapravo pokazuje da hrvatska država još nije spremna da se suoči sa tamnijom stranom svoje nedavne prošlosti, smatraju u Veritasu i ukazuju da ona s druge strane neće podstaći prognane Srbe da se, nakon 15 godina, počnu vraćati u još uvek potpuno pusta sela Divoselo, Čitluk i Počitelj.

Što se Bobetka tiče, on je do 29. aprila 2003, kada je umro, sve vreme bio u zagrebačkoj bolnici, podsećaju iz Veritasa.

Izvor: B92 09.09.2008

 

[Heavy Knight]

Svjedočanstva ratnih zločina u Medačkom džepu
Johannes Tilder


Pisanje nedeljnika "Nacional" 23.10.2002

Iskaz Johannesa Tildera, Nizozemca koji je kao pripadnik HV-a sudjelovao u operaciji Medački džep, predstavlja važan dokazni materijal haaškog tužiteljstva: zarobljeni Tilder je pred televizijskim kamerama RSK ispričao kako su hrvatski vojnici navodno masakrirali srpske civile, a njegov iskaz, tvrde u Haagu, potvrđuju rezultati obdukcije i fotografije ubijenih.

Devetogodišnje prikrivanje ratnih zločina počinjenih u vojno-redarstvenoj oslobodilačkoj operaciji Medački džep dovelo je generale Rahima Ademija i Janka Bobetka pred Haaški sud, a hrvatsku državu u međunarodnu izolaciju pod prijetnjom sankcija. Obojica generala, haaških optuženika, morat će prema zapovjednoj odgovornosti preuzeti na sebe krivnju za zločine za koje se sumnjiče pripadnici 1. bojne 9. gardijske brigade iz Gospića i izvidničko-diverzantska satnija 9. gardijske brigade, odnosno petnaestak časnika i vojnika iz njihovih redova, otkriva Nacional.
Za ubojstva ratnih zarobljenika i civila, razaranje civilnih objekata u selima Čitluk, Počitelj i Divoselo, sumnjiče se pripadnici 9. gardijske brigade Vukovi iz Gospića : poručnik Miroslav Petti, satnik Ivica Jurković, natporučnik Josip Krmpotić, poručnik Antun Stilinović, Ivan Šokec, vodnik Mladen Vrginček, Nikola Poplašen, Boris Dmitrović, Luka Barišić i Safet Sadiku.
Državno odvjetništvo, Protuobavještajna agencija, Vojnosigurnosna agencija i Odjel za ratne zločine MUP-a Republike Hrvatske pred završetkom su istrage oko zločina u Medačkom džepu, a privođenja osumnjičenih očekuje se ovoga tjedna. Među osumnjičenicima za ratne zločine, među ostalima, naći će se i pripadnici izvidničko-diverzantske satnije i 1. bojne 9. gardijske brigade koje teško tereti svjedočenje njihova suborca Johannesa Tildera, dokumentacija Komiteta za ratne zločine Srbije i Crne Gore predana Haaškom sudu sastavljena na temelju Tilderova svjedočenja te knjiga dokumentacijsko-informacijskog centra "Veritas" pod naslovom "Krvavi rujan" u kojoj su fotografije masakra iz Medačkog džepa potvrdile iskaz zarobljenog pripadnika 9. gardijske brigade Johannesa Tildera iz 1994.

Tilder je zarobljen 5. travnja 1994. na području pod kontrolom krajinskih Srba. Mjesec dana nakon zarobljavanja, 9. svibnja, snimljen je njegov iskaz o zločinima u Medačkom džepu pred kamerama krajinske televizije. Tilder je ubijen nekoliko mjeseci poslije pri pokušaju bijega. U svom 50-minutnom iskazu pred kamerama tzv. RTV RSK za počinjene zločine teško je optužio zapovjednika izvidničke satnije Josipa Krmpotića i zapovjednika brigade Mirka Norca, kao i časnike iz zapovjedništva brigade Miška Pettija i Antuna Stilinovića. U prvom dijelu iskaza Tilder pred istražiteljima tzv. Republike Srpske Krajine govori o svom životnom putu, vremenu provedenom u nizozemskoj vojsci i načinu na koji je početkom devedesetih stigao u Hrvatsku.
Tilder je rođen 25. listopada 1963. u mjestu Enkuizen u Nizozemskoj. Završio je Kraljevsku vojnu akademiju u Nizozemskoj i dvije godine specijalne škole za izvidnike diverzante, službovao je u NATO-ovoj bazi Seedorf u Njemačkoj od 1985. do 1990. te je neko vrijeme proveo u Legiji stranaca. Potom se vratio u Nizozemsku i 1991. se preko humanitarne organizacije Hrvatska pomoć javio kao dobrovoljac za Hrvatsku vojsku . U Hrvatsku je stigao 22. studenoga 1991. a primio ga je Jure Martinović u Ministarstvu obrane. Upućen je u Gospić gdje je neko vrijeme bio u Vojnoj policiji, a potom je primljen u djelatni sastav 9. gardijske brigade. U Hrvatskoj vojsci dobio je čin poručnika i bio zapovjednik voda, pa zamjenik zapovjednika izvidničko-diverzantske satnije u 9. gardijskoj brigadi. Neko vrijeme bio je i glavni inspektor za izvidničko-diverzantsku obuku Hhrvatske vojske za operativnu zonu Gospić.
Tilder je u nastavku iskaza ukratko objasnio tijek operacije Medački džep: "Prvoga dana operacije, 9. rujna u ponoć, kao izvidnička satnija morali smo zauzeti položaje kod mosta 300 metara udaljenog od sela Rogića i čekati do 6 sati ujutro topnički udar naših snaga kako bismo nastavili napredovati s ciljem zauzimanja sela. Prva bojna 9. gardijske brigade trebala je zauzeti Čitluk, a moja postrojba očistiti selo Rogiće od srpskih tenkova i oklopnih vozila. Međutim, kad smo se približili, na ulazu u Rogiće vidjeli smo već tenkove s hrvatskim oznakama, a s druge strane ceste i automobil 'lada niva' iz 9. gardijske brigade. Drugoga dana blokirali smo s jedne strane područje Debele glave kod Čitluka i šumu u koju su se skrili srpski civili, dok su s druge specijalci MUP-a civile tjerali prema nama. Tada je ubijeno dosta civila. Zapovjednik 9. gardijske brigade Mirko Norac trećeg je dana zapovjedio Josipu Krmpotiću, mom nadređenom, da se spale sve kuće u Čitluku, a samo dva dana poslije počelo je i miniranje srpskih kuća u Divoselu", ukratko je Tilder prepričavao događaje u kojima je sudjelovao. "Sjećam se da je Norac jednom zapovjedio da se zbog dolaska novinara tijela ubijenih Srba moraju negdje maskirati i sakriti", izjavio je Tilder.

Osobe koje su ispitivale Tildera pitanja su sve više usmjeravala prema njegovim spoznajama o maskrima i zločinima u kojima je sudjelovao i koje je vidio, o čemu je Tilder izjavio: "Prvoga dana akcije bio sam obaviješten da se pored puta nedaleko od kuće Krainovića, gdje se nalazio dio naše postrojbe u Čitluku, nalazi srpski vojnik ranjen u nogu, star oko 50 godina. Zajedno s Miškom Pettijem i Bracom Đenanovićem otišli smo do kuće i zatekli ranjenika. Petti nam je rekao da ga pridržimo. Ja sam ga držao za noge, a Đenanović za ruke, dok mu je Petti najprije nožem izvadio oči, a zatim ga zaklao", iznosi Tilder šokantne detalje operacije i nastavlja: "Blizu tog mjesta drugoga dana naišli smo na još jednog ranjenog srpskog vojnika kojeg smo vezali za noge. Brico Đenanović ranjenika je zavezao za branik automobila i zavezanog ga vukao automobilom do sela Rajčevića. Nakon toga Petti i Đenanović su ranjenika zavezali ispod ruku i objesili ga o drvo da bi ga s udaljenosti 10 metara Petti, Poplašen, Lovrić i Šokec gađali nožem, Šokec ga zaklao nožem, a Lovrić mu odrezao uši kao trofej", završava Tilder taj dramatični iskaz.

Treći zločin koji Tilder opisuje jest silovanje žene pred njezinom djecom i mužem: "Poslije osvajanja sela Čitluk, blizu groblja Rajčevići, ušao sam u jednu kuću, a sa mnom su bili Petti, Kušlan, Stilinović, Dmitrović i Sadiku. U kući smo zatekli muža, ženu i dvoje djece u dobi od 6 do 8 godina. Žena je imala oko 30 godina. Stilinović i Dmitrović uperili su puške u njezina muža dok su djeca plakala. Ženu su skinuli i počeli silovati. Ja sam otišao jer nisam to više mogao gledati, a poslije je Petti, kako sam čuo od Safeta Sadikua, ubio cijelu obitelj. Sjećam se da je Sadiku rekao da mu je žao žene jer je bila lijepa", završava Tilder još jednu morbidnu epizodu zločina hrvatskih vojnika.

Tilder je opisao još nekoliko zločina što su ih počinili njegovi suborci: "Na putu Rogići - Čitluk Toni Stilinović upao je u jednu kuću i vidio policijsku odoru Krajine. U kući se nalazila starica u dobi od 70 godina. Na pitanje gdje joj je sin, starica je rekla da ne zna, a Stilinović je kundakom puške pogodio njezinu glavu. Premda je još bila živa, njegov kolega Mladen Vrginček zapalio je kuću zajedno sa staricom."
Posebno dramatično bilo je svjedočenje Tildera o zločinu koji je nazvao "lov na civile", a dogodio se 11. rujna na području Debele glave kod Čitluka: "Kod sela Rajčevići popodne smo čekali dolazak srpskih civila koje je iz šume kod Debele glave trebala istjerati specijalna policija MUP-a. Kad su civili bili istjerani iz šume i kada su došli na otvoreno, počeli smo pucati po njima. Prema mojim procjenama, ubili smo ih tridesetak. Sa mnom su bili Poplašen, Šokec, Dmitrović, Lovrić, Barišić i Drlek, zatim Đenanović, Petti, Sadiku i Vrginček. Sjećam se da je bilo više žena od muškaraca, uglavnom starijih od 55 godina."
Tilderova su svjedočenja poslužila Komitetu za ratne zločine Jugoslavije u sastavljanju službene dokumentacije s opisom zločina i kvalifikacijom djela, mjestom i vremenom počinjenja te indicijama o egzekutorima zločina u Medačkom džepu. Tilderova svjedočanstva o masakrima potvrđena su i u knjizi "Krvavi rujan", objavljenoj 1994. u Kninu, nekoliko mjeseci nakon operacije Medački džep. U knjizi se navode imena i prezimena 30 ubijenih civila, policajaca i pripadnika Teritorijalne obrane, 41 ubijenog vojnika, 13 nestalih civila i 5 nestalih vojnika koji su poslije pronađeni mrtvi, te šokantne fotografije ubijenih i masakriranih.
Fotografije masakriranih srpskih civila i vojnika objavljene u knjizi "Krvavi rujan" objašnjava nalaz dr. Željka Karana, specijalista sudske medicine, napisan 24. rujna 1993., tjedan dana nakon operacije Medački džep. Pri svakoj obdukciji ubijenih srpskih civila i vojnika u Kninu bili su prisutni i medicinski stručnjaci međunarodnih mirovnih snaga UNPROFOR-a kako bi se izbjegla svaka nevjerodostojnost i lažno prikazivanje činjenica koje bi mogao ponuditi tim Željka Karana.
"Ubijeni su isporučeni u plastičnim vrećama, ubačeni u hladnjače, devet dana nakon napada. S obzirom na položaj tijela u kojem su dovezeni zaključak je da su živi bačeni u vatru. Ne postoji tijelo bez prostrijelne rane iz pješačkog oružja, što upozorava na naknadno ubijanje ranjenika", piše Karan u svom izvješću i nastavlja: "Tri slučaja podsjećaju na klasičan masakr (odsječena butina, glava razbijana tupim predmetom, rane na rukama, naknadni ubodi noža u srce). Identifikacija je od početka bila otežana. Mrtva tijela bila su predana bez odjeće, osobnih stvari i bilo kakvih dokumenata. Poseban problem identificiranja bila su potpuno karbonizirana tijela, a u jednom slučaju i hrpa od samo nekoliko kilograma karboniziranih kostiju. Na izgorjelim leševima bili su uočljivi znaci dospijevanja u plamen za vrijeme života", piše u izvješću obducenta iz Knina.
.......

 

[Heavy Knight]

...........

"Naknadno je hrvatska strana isporučila mrtvo tijelo vojnika koji je ubijen nakon akcije, jer na lešu nema truležnih promjena. Vanjskim pregledom uočeno je da nema prostrijelnih rana ni tragova eksplozivnog ranjavanja. Uočene su mnogobrojne ozljede po glavi i tijelu, krvni podljevi i nagnječenja nastala djelovanjem tupog mehaničkog predmeta, te ubod u predjelu lijeve bočne strane grudnog koša, u visini osmog rebra, nanesen šiljkom i oštricom mehaničkog oruđa. Obavljena je obdukcija i utvrđeno da postoje mnogobrojni veliki krvni podljevi potkožnog i mišićnog tkiva, serijski prijelom pet rebara s prelomljenim fragmentima koji probijaju plućnu maramicu. Jednim je dijelom razoren, a drugim dijelom nagnječen lijevi bubreg", završava Karan svoje tadašnje izvješće koje je naknadno bilo prošireno nakon dopreme novih leševa i njihove obdukcije.

Hrvatska strana predala je 17. rujna srpskoj 51 leš srpskih civila i vojnika. Primopredaji leševa s hrvatske su strane prisustvovala dvojica liječnika i Krešimir Tomljenović, zvani Krešo, kojeg Haaški sud sumnjiči za ratne zločine u Medačkom džepu, u vrijeme operacije djelatni časnik obavještajne službe Glavnog stožera Hrvatske vojske. Pri razmjeni mrtvih tijela Tomljenović je na upit srpske strane o eventualnim srpskim ranjenicima u gospićkoj bolnici izjavio da nema ni jednog ranjenika jer je on u bolnici cijelo vrijeme otkad su počeli pristizati leševi s terena. Potpuno je nejasno zašto je i po čijoj zapovijedi Tomljenović kao časnik vojnoobavještajne službe boravio u gospićkoj bolnici i kakve je veze imao s razmjenom mrtvih srpskih civila i vojnika. Više o tome mogao bi znati njegov tadašnji šef i bivši načelnik Glavnog stožera admiral Davorin Domazet Lošo.

Hrvatski napad na Medački džep počeo je topničkim udarom rano ujutro 9. rujna 1993. Oko 6 sati 9. gardijska brigada i specijalne jedinice MUP-a uz 118. brigadu iz Rijeke počeli su ulaziti u Medački džep. Nakon borbi koje su trajale dva dana uspostavljen je nadzor nad Divoselom, Čitlukom i dijelom Počitelja, nakon čega je hrvatska strana zaustavila napredovanje.

Nakon intervencije međunarodne zajednice, ubrzo poslije napada, počeli su politički i vojni pregovori između hrvatske vlasti i vlasti tzv. RSK radi obustave neprijateljstva i povlačenje hrvatskih snaga.

Rezultat tih pregovora bio je sporazum koji su 15. rujna potpisali general Mile Novaković za srpsku stranu, a za hrvatsku general bojnik Petar Stipetić. Hrvatske su se snage povukle 17. rujna 1993. u 18 sati. Međutim, znatan dio uništavanja i razaranja sela u Medačkom džepu dogodio se u vremenu od uspostave prekida vatre 15. rujna u 12 sati i konačnog završetka povlačenja hrvatskih snaga 17. rujna u 18 sati.

Za vrijeme operacije Medački džep od 9. do 17. rujna 1993., pri čemu su zauzeta sela Čitluk, Počitelj i Divoselo, ubijeno je 40 civila i 60 vojnika, približno 160 kuća, 150 staja i drugih gospodarskih zgrada potpuno je uništeno, uglavnom paljenjem i eksplozivom. U selima i zaseocima Divoselo, Veliki Kraj, Strunići, Čitluk, Raičevići, Rogići, Krajinovići, Potkonjaci, Počitelj, Donje Selo, Drljići i Sitnik sustavno je opljačkana i uništena srpska imovina. Medački džep postao je potpuno nepogodan za stanovanje, sela u Medačkom džepu potpuno su razorena, čime su srpskom civilnom stanovništvu oduzeti dom i sredstva za život, stoji u optužnici protiv hrvatskih generala.
Hrvatski generali Rahim Ademi i Janko Bobetko, prema navodima iz haaške optužnice, mogli su ili morali znati da njihove podređene postrojbe čine ratne zločine, a nisu poduzeli nikakve mjere da spriječe takva zlodjela ili da kazne njihove počinitelje.

Kraj

 

[Heavy Knight]

UČESNICI OPERACIJE HRVATSKE VOJSKE U "MEDAČKOM DŽEPU"



1. Rik Graunjert: rođen u Den Helderu-u, Holandija, star oko 27 godina. Završio Kraljevsku vojnu školu u Holandiji. Kao profesionalni vojnik služio u Holandskoj armiji u činu vodnika. Kao plaćenik u hrvatskoj vojsci angažovan krajem 1991. godine. Bio je stacioniran u Perušiću. Jedan je od plaćenika u hrvatskoj vojsci, izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Iz hrvatske vojske demobilisan navodno pod pritiskom zapada, posle čega je pokušao da dobije hrvatsku domovnicu. Pošto to nije uspeo vratio se u Holandiju gde radi kao vozač kamiona u mestu rođenja.

2. Raymond Van der Linden: rođen u Roosen Daal-u, Holandija, star oko 35 godina. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatskoj vojsci. Bio smešten u Perušiću. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Jedno vreme bio u HOS-u, a posle toga u 104. brigadi HVO i učestovao u ratnim dejstvima na terenu Bosanske Posavine. Bio je ranjen posle čega je lečen u bolnici u Zgrebu. Dobio državljanstvo Hrvatske, oženjen Tanjom iz Velike Gorice, živi u Gospiću.

3. Andre Van der Aart: rođen u Lissen-u, Holandija, star je oko 29 godina. Bio je u holandskom kontigentu snaga OUN u Libanu, u činu kaplara. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatske vojske i bio smešten u Perušiću. Jedan od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Sada živi u Holandiji u mestu rođenja.

4. Mark Molenaar: rođen u Amsterdamu, Holandija, star oko 24 godine. Služio u holandskom delu NATO snaga u bazi Seedorf u Nemačkoj. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatske vojske i bio smešten u Perušiću. Jedan od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Po demobilizaciji vratio se u Holandiju.

5. Ednjin Hoovens: rođen u Vendlo-u, Holandija, star oko 26 godina. U Holandskoj armiji bio vozač kamiona. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatske vojske i bio smešten u Perušiću. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. U hrvatskoj vojsci bio ranjen. Vratio se u Holandiju odakle je navodno otišao u Izrael i sada radi u nekom kibucu.

6. Martin de Porres: rođen u Ambon-u, Indonezija, star oko 33 godine. U Holandskoj armiji imao čin vodnika. Studirao teologiju. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatske vojske i bio smešten u Perušiću. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu.Demobilisan i vratio se u Holandiju,a sada je navodno monah u Arrnem-u.

7. Joost van Dijk: rođen u Den Boch-u, Holandija, star oko 26 godina. U Holandskoj armiji bio profesionalni vojnik 4 godine, specijalista je za mine i eksplozive. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatske vojsske i bio smešten u Perušiću. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Posle demobilizacije vratio se u Holandiju. Lečio se od alkoholizma, a sada je navodno dobrovoljac negde u Kazahstanu.

8. Tom Chittum: rođen u Whoopaki Lake-u, SAD, star oko 46 godina. Sa Američkom armijom učestvovao u Vijetnamskom ratu. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatske vojske i bio smešten u Perušiću. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Posle demobilizacije, preko holandske organizacije za pomoć Hrvatima vratio se u SAD.

9. Harmut Lange: rođen u Berlinu, Nemačka, star oko 27 godina. Bio je u izviđač u 9. gardijskoj motorizovanoj brigadi hrvatske vojske. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Posle odsustva koje je dobio 1993. godine napustio je hrvatsku vojsku.

10. Ellijas Laslo: rođen u Mađarskoj. Služio u Mađarskoj armiji, u padobranskoj jedinici. Kao plaćenik hrvatske vojske bio je u HOS-u, a zatim u 104. brigadi HVO, učestvovao u borbama u Bosanskoj Posavini. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu.

11. Johannes Tilder: rođen 25. 10. 1963. godine u Enkhuizen-u, Holandija. Pohađao Kraljevsku vojnu školu u Holandiji. Služio kao oficir Holandske armije, završio i specijalnu vojnu školu izviđačko-padobranskog smera. Bio u sastavu holandskog bataljona NATO u Nemačkoj, u bazi Sejdorf. U Nemačkoj proveo period od 1985. do 1990. godine. 1990. godine otišao u francusku Legiju stranaca. Krajem 1990. godine napustio Legiju stranaca, vratio se u Holandiju, u rodno mesto. Kao plaćenik hrvatske vojske angažovan krajem 1991. godine, preko holandskog ogranka "Hrvatske pomoći". U njegovom angažovanju za plaćenika hrvatske vojske posredovala je organizacija "Nederlandse Njerk Gemenschap" zajedno sa profašističkom partijom "Centrum Democraten". U Hrvatsku je stigao 22. 11. 1991. godine. Prve instrukcije dobio u ministarstvu odbrane u Zagrebu, gde je bio primljen kod Jura Martinovića. Poslat na raspolaganje hrvatskoj vojsci u Gospić gde se javio Tihomiru Oreškoviću, tada zapovedniku vojne policije. U hrvatskoj vojsci bio poručnik, zamenik komandira izviđačko - diverzantske satnije u 9. gardijskoj motorizovanoj brigadi. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu.

 

[Heavy Knight]

Hrvatski časnik o zločinu u Medačkom džepu
27.09.2007

Ankica BARBIR MLADINOVIĆ
Na suđenju hrvatskim generalima Rahimu Ademiju i Mirku Norcu, optuženima za ratne zločine u medačkom džepu 1993. godine – novi momenti. Nakon prvih svjedoka sa srpske strane, koji su se jučer pojavili na zagrebačkom Županijskom sudu, danas je o stravičnim zločinima nad civilima prvi put progovorio i svjedok s hrvatske strane, umirovljeni liječnik i pukovnik Hrvatske vojske Marko Jagetić. Hrvatski je časnik, uz ostalo, potvrdio i jučerašnji iskaz Srbina Steve Jovića da su mu hrvatski vojnici mučili ženu i živu je nabili na kolac.


„Točno je da je supruga ovog gospodina koji je tu bio jučer bila nabijena na kolac. Ja sam to vidio.“

Liječnik i umirovljeni pukovnik hrvatske vojske Marko Jagetić sudjelovao je s ekipom liječnika vojnog saniteta Glavnog stožera Hrvatske vojske od 11. do 16. rujna 1993. godine na asanaciji terena nakon vojne akcije Medački džep, a glavni zadatak im je bio prikupiti 52 mrtva tijela za razmjenu sa srpskom stranom. Nesretna žena Steve Jovića, prema njegovim riječima, nije mogla u razmjenu jer je bila previše izmasakrirana:

„Načelnik saniteta Glavnog stožera je strogo zabranio da u tih 52 ide bilo koje tijelo na kojem se vide tragovi mučenja ili masakriranja. Mogla su ići samo tijela s čistim ranama.“

Jagetić je naveo da je naredbu o prikupljaju 52 tijela dobio od tadašnjeg načelnika saniteta Glavnog stožera dr Kornelija Brkića, uz prijetnju da će, ako ih na vrijeme ne prikupi, i njega likvidirati. General Rahim Ademi mu je odredio vojnike za ispomoć. Kazao je još da je dr Brkić prisiljavao patologe da izjave kako su ozlijede na tijelu nastale u neposrednoj borbi, što se iz rana, kaže Jagetić, nije moglo zaključiti.

Ukupno su prikupili više od 70 leševa kod Debele Glave, Bilajskog Novog, Divosela, u blizini Počitelja i Čitluka. Osobno je pregledao više od 50 tijela, uglavnom sredovječnih muškaraca i žena. Tvrdi da nitko nije imao oružje, osim jedne bombe u džepu jednog muškarca, za koju vjeruje da ju je netko podmetnuo, a samo su dva u leša, prema njegovom svjedočenju, bila u vojničkoj uniformi i jedna žena u JNA vjetrovki:

„Svi su bili u civilu, i to u onim radničkim, seljačkim odijelima.“

Jagetić je dalje kazao da su sva tijela zbog vrućine stravično zaudarala i iz njih su izlazili crvi. Trpali su ih u kamion sa žutom ceradom i natpisom „Lero“, te vozili u magazine u selu Jasikovac. Sa njih je skinuta odjeća i spaljena, a 52 leša u boljem stanju su oprana i pripremljena za razmjenu, ostali su bagerom zatrpani ispod ruševina sela Obradović kraj Gospića ili bačeni u septičke jame. Imao je dojam da je Ministarstvu obrane bilo važno da se svi leševi uklone iz zone u koju je ulazio UNPROFOR:

„Kad je sve bilo gotovo, gospodin Brkić je iz mog ureda nazvao pokojnog gospodina generala Bobetka i javio mu da je zadaća izvršena.“

Jagetić navodi da su se na većini tijela vidjele i rane od noža, a hrvatski vojnici su mu sami pričali kako su navodno nekog četničkog vojvodu dva sata rezuckali. Dvije žene su žive spaljene u kući, a vidio je i dva sredovječna muškarca užetom i lancem obješena o drvo. Godinu dana nakon toga, slučajno je upitao jednog hrvatskog vojnika da li sjeća tih obješenih ljudi:

„On mi je rekao: ,Pa, gospodine pukovniče, kako se ne sjećam, ispod njih smo pekli janjca‘.“

Umirovljeni pukovnik Marko Jagetić živi u Rijeci, porijeklom je iz Ivanca u hrvatskom Zagorju. Do pada vojarne u Gospiću bio je načelnik saniteta tamošnje JNA, a onda se priključio Hrvatskoj vojsci.

U današnjem je svjedočenju u procesu protiv generala Norca i Ademija kazao kako je njegov dojam da je operacijom Medački Džep rukovodio i zapovijedao admiral Davor Domazet Lošo, jer ga je u Operativnom centru u Gospiću 9. rujna 1993. godine osobno čuo da izdaje zapovijedi:

„Sjedio sam dva metra od njega, držao je telefon u ruci i zapovijedao artiljerijskom vatrom po kojim ciljevima će ići.“

Norac je zapovijedao artiljerijskom vatrom?

„Ne, gospodin admiral Domazet.“

Na Jagetićevo svjedočenje reagirao je optuženi general Mirko Norac i nazvao ga tendencioznim i nevjerodostojnim. Kazao je da su se srpski vojnici presvlačili u civile i da nije točno da su skoro svi ubijeni Srbi bili civili.

 

[Дон]

Kolege moderatori, premestio sam ovu temu sa politike na vaš pdf. Ako smatrate da ne može da ostane, slobodno je zatvorite.

 

[Jacob]

Zlocina je bilo i tu nema spora.

Samo pazite na nivo komunikacije i nemamo problema.

 

[ljuta_mamba]

a sta sad ispade da su holandjani ubijali bsrbe,sve pobrojani neki strendzeri kao izvrsioci zlocina....mislim,ispade tako

 

[Jacob]

Vratite se na temu ako zelite.

 

[Serdar Scepan Radojevic]

a sta sad ispade da su holandjani ubijali Srbe,sve pobrojani neki strendzeri kao izvrsioci zlocina....mislim,ispade tako

je si li siguran da nisu???

Holandsko tužilaštvo u Roterdamu neće krivično goniti osmoricu svojih državljana za koje je postojala osnovana sumnja da su kao plaćenici učestvovali u zločinima nad srpskim stanovništvom u Medačkom džepu od 9. do 17. septembra 1993. godine, ali i za druga zlodela nad nedužnim civilima tokom rata na Balkanu od 1991. do 1995. godine.

Odluka Tužilaštva u Roterdamu o obustavljanju procesa bazira se i na činjenici da su tokom suđenja u Haškom tribunalu Holanđani oslobođeni optužbi o učešću u dejstvima hrvatskih jedinica u Medačkom džepu. Čak je zaključeno da je Tilder u tom trenutku bio jedini Holanđanin u sastavu "zengi".

Sve ipak navodi na to da je ceo slučaj priveden kraju u dogovoru sa hrvatskim vlastima, koje su povodom optužbi izdale službenu potvrdu da niko od pomenutih Holanđana, osim Johanesa Tildera, nije boravio u Hrvatskoj za vreme zločina u tri srpska sela. Svi su, navodno, već ranije napustili jedinice hrvatske vojske.

Podsetimo, istraga protiv osmorice osumnjičenih plaćenika, ali i pet njihovih kolega koji su se borili u regularnom sastavu hrvatske vojske, započeta je na osnovu liste koju je 1995. godine Ministarstvu spoljnih poslova Holandije u Hagu prosledio jedan službenik jugoslovenske ambasade. Na listi se nalazilo ukupno 13 imena holandskih državljana, od kojih su osmorica, pretpostavlja se, okrvavili ruke nad srpskim življem u podvelebitskim selima Medačkog džepa - Divoselu, Počitelju i Čitluku. Tada je ubijeno 88 lica, od čega 46 vojnika i šest policajaca, ali i 36 civila među kojima i 18 žena.

Civili su ubijani i mučeni na monstruozan način, živi spaljivani i nabijani na kolac, a francuski general Žan Kot, jedan od tadašnjih komandanata mirovnih snaga OUN, zapisao je da hrvatska vojska u pomenutim selima "nije ostavila ni živu mačku".


Bez kazne za zverstva
Pored Johanesa Tildera, osoba za koju se sa sigurnošću može reći da je na prostorima Balkana vršila zločine bio je i Marko van Ekeren iz Zandama, nadomak Amsterdama. Reč je o osobi koja se u međuvremenu preselila na Bliski istok, promenivši veru i ime, pa se sada zove Mustafa. On je po svedočenju mnogih kao plaćenik ubio 52 osobe u Hrvatskoj, 49 u Bosni i 14 na Kosmetu. Nažalost, odlukom o okončanju procesa, njega će zaobići zaslužena kazna.

 

[tgdanijela]

Da spomenemo i zločin na Koranskom mostu, u Karlovcu......13 rezervista izmasakrirano, još toliko čekalo na istu sudbinu koja se srećom nije dogodila....jedan rezervista skočio u Koranu i spasio se.....izvršitelj ovog zločina ,kojem se sudilo u Hrvatskoj dobio uslovnu kaznu!!!!!!!!!!!!! Haški tribunal ništa!!!!!!!...........Neki od ovih rezervista živjeli su na Rakovcu u ulici JNA, igrala sam se sa njihovom djecom......ponekad pomislim da se tad završilo njihovo djetinjstvo.......osjetim tugu......i moje se završilo kad je počeo rat.....ali njihovo na još mnogo, mnogo tragičniji način...............

 

[Mrkalj]

Danijela, na nama je aktivno da radimo na tome da se nikad ne ponovi. Da pamtimo, pišemo i da opominjemo.

 

[čvrsnica]

pogresan naslov u startu,hranjenje vlastitih komplexa.....kakva sfrj

 

[misar82]

pa da sve je samo ne hrvatski zlocin ... ubijali redom , PA JOS THOMPSOM dobar covek . Hvala bogu pa ste ostvarili tisucliecni san , GENOCIDOM , BOLJE RECENO ZVERSTVIMA . KAKO JE REKAO FRANJO DR. ZADAJTE IM SMRTONOSAN UDARAC ...

 

[John McClane]

More bit' , a i ne mora.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ima li neko informacije o ustaškim zločinima od 1945. do 1990...?

 

[cave man]

Da se ne zaboravi i divljanje ustasa u Splitu - zatvor Lora.

 

[МАЧАК]

Ima li neko informacije o ustaškim zločinima od 1945. do 1990...?

Јасеновац, Јадовно па Гаравице.
Треће стратиште из 2. светског рата, које је мени посебно интересантно,
јер је тамо заклано 27 чланова моје фамилије.

Истину отргнути од заборава
Не тражимо освету. Хоћемо само да сачувамо успомене о злочину над српским народом током Другог светског рата, кажу у Удружењу поштовалаца жртава усташког злочина 1941. године на Гаравицама код Бихаћа

http://www.politika.rs/rubrike/exyu/Istinu-otrgnuti-od-zaborava.sr.html

Бихаћ – „Што год будемо мање спомињали Јасеновац, највећа стратишта српског народа током Другог светског рата у БиХ, Шушњар и Гаравице, друга страна ће чешће и јаче истицати Сребреницу и злочине над муслиманским народом”, рекао је Владимир Лукић на оснивачком скупу Удружења поштовалаца жртава усташког злочина почињеног 1941. године на Гаравицама код Бихаћа.
– Не тражимо освету. Хоћемо само да сачувамо успомену и истину о злочину над српским народом, највећем током Другог светског рата у Босни и Херцеговини. Ми на то имамо право. Потомци смо тих српских страдалника и зато морамо поштовати њихову жртву за свој народ и своју земљу, каже Љиља Орешковић која је уз Слободанку Опачић и Бранка Вукадиновића и покренула формирање овог удружења.
Пошто је жупан Крбаве и Псата половином јуна ратне 1941. године„свим Власима, тзв. Србима, забранио сваки приступ и задржавање у Граду Бихаћу и његовој околини на петнаест километара удаљености”, почео је усташки злочин над српским народом. Почела су одвођења и убијања на хиљаде невиних људи. У масовне гробнице на Гаравицама, у Карађорђевом селу и Церавцима, ископане на земљишту које је било у власништву добровољаца из Првог светског рата, а кога су усташе отеле од Срба, покопано је дванаест хиљада Срба из места у Босни, Лици, на Банији и Кордуну.

Милка Пепић-Ковачевић (Фото С. Сабљић)
По злу упамћемна Капетанова кула, током јула 1941. године, свакодневно је „гутала” око триста ухапшених Срба који су ноћу одвођени на Гаравице и тамо убијани. Милка Пепић-Ковачевић из Притоке код Бихаћа, у крвавом пиру усташа и комшија јој муслимана, остала је без четири брата и оца. Отац је имао педесет и седам година, најстарији брат Михајло, напунио је тридесет и пет, а најмлађи, Душан, четрнаест година.
–Усташко дивљање почело је 25. јула 1941. године када је из Притоке одведено првих дванаест сељана. Другу ноћ отерали су још сто шездесет Приточана. Међу њима највише деце. Одвели су их и највероватније им и пресудили усташки џелати Мате Колић, Марко Гргић и Душан Михаљић, сведочи старица и додаје како су „усташе тражиле да онима које су отерали родбина пошаље храну иако су ти исти већ били поубијани”.
Присећајући се тих дана и усташког злочина на Гаравицама народ среза и града Бихаћа подигао је 1949. године, споменик на великом стратишту. На њему је уклесана порука са „трајном успоменом на дванаест хиљада невино и звјерски убијених Срба од стране усташких зликоваца”.
Међутим, уочи отварања спомен-комплекса и свечаности која се, у лето 1986. године припремала у Крајини, тадашњи високи политички функционер Хакија Поздерац, одржао је састанак са новинарима на коме је требало да се договоре детаљи у вези са њиховим извештавањем са свечаности. Он је тада сугерисао да новинари у својим текстовима истичу да су „у Гаравицама уморени Срби, Хрвати и муслимани”. Када је новинар Радио Велике Кладуше приговорио да су на Гаравицама убијани само Срби, Поздерац је потегао за компромисним решењем. Прихваћен је његов предлог по коме је „у Гаравицама побијено дванаест хиљада родољуба”.
-----------------------------------------------------------
Споменик без венаца и цвећа
„Мало се зна о локалитету Мехино стање недалеко Велике Кладуше. Усташе су на том месту, од половине јула до краја августа 1941. године, дакле у време злочина на Гаравицама, убиле четири хиљаде српских сељака. Стратиште је обележено спомеником на коме венаца и цвећа нема већ више од двадесет година. Заборављају га полако и историчари”, каже Бранко Вукадиновић.
-----------------------------------------------------------
Ђаци којих више нема
„На фотографији снимљеној 1940. године види се тридесет и седам малишана, ученика основне школе у мојој Притоци. Међу њима су и моја браћа Душан и Ђуро (трећи и четврти с десна у горњем реду) које су усташе са још тридесетак ученика са фотографије одвеле и побиле”, каже Милка Пепић-Ковачевић.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Јасеновац, Јадовно па Гаравице.
Треће стратиште из 2. светског рата, које је мени посебно интересантно,
јер је тамо заклано 27 чланова моје фамилије.

Истину отргнути од заборава
Не тражимо освету. Хоћемо само да сачувамо успомене о злочину над српским народом током Другог светског рата, кажу у Удружењу поштовалаца жртава усташког злочина 1941. године на Гаравицама код Бихаћа

http://www.politika.rs/rubrike/exyu/Istinu-otrgnuti-od-zaborava.sr.html

Бихаћ – „Што год будемо мање спомињали Јасеновац, највећа стратишта српског народа током Другог светског рата у БиХ, Шушњар и Гаравице, друга страна ће чешће и јаче истицати Сребреницу и злочине над муслиманским народом”, рекао је Владимир Лукић на оснивачком скупу Удружења поштовалаца жртава усташког злочина почињеног 1941. године на Гаравицама код Бихаћа.
– Не тражимо освету. Хоћемо само да сачувамо успомену и истину о злочину над српским народом, највећем током Другог светског рата у Босни и Херцеговини. Ми на то имамо право. Потомци смо тих српских страдалника и зато морамо поштовати њихову жртву за свој народ и своју земљу, каже Љиља Орешковић која је уз Слободанку Опачић и Бранка Вукадиновића и покренула формирање овог удружења.
Пошто је жупан Крбаве и Псата половином јуна ратне 1941. године„свим Власима, тзв. Србима, забранио сваки приступ и задржавање у Граду Бихаћу и његовој околини на петнаест километара удаљености”, почео је усташки злочин над српским народом. Почела су одвођења и убијања на хиљаде невиних људи. У масовне гробнице на Гаравицама, у Карађорђевом селу и Церавцима, ископане на земљишту које је било у власништву добровољаца из Првог светског рата, а кога су усташе отеле од Срба, покопано је дванаест хиљада Срба из места у Босни, Лици, на Банији и Кордуну.

Милка Пепић-Ковачевић (Фото С. Сабљић)
По злу упамћемна Капетанова кула, током јула 1941. године, свакодневно је „гутала” око триста ухапшених Срба који су ноћу одвођени на Гаравице и тамо убијани. Милка Пепић-Ковачевић из Притоке код Бихаћа, у крвавом пиру усташа и комшија јој муслимана, остала је без четири брата и оца. Отац је имао педесет и седам година, најстарији брат Михајло, напунио је тридесет и пет, а најмлађи, Душан, четрнаест година.
–Усташко дивљање почело је 25. јула 1941. године када је из Притоке одведено првих дванаест сељана. Другу ноћ отерали су још сто шездесет Приточана. Међу њима највише деце. Одвели су их и највероватније им и пресудили усташки џелати Мате Колић, Марко Гргић и Душан Михаљић, сведочи старица и додаје како су „усташе тражиле да онима које су отерали родбина пошаље храну иако су ти исти већ били поубијани”.
Присећајући се тих дана и усташког злочина на Гаравицама народ среза и града Бихаћа подигао је 1949. године, споменик на великом стратишту. На њему је уклесана порука са „трајном успоменом на дванаест хиљада невино и звјерски убијених Срба од стране усташких зликоваца”.
Међутим, уочи отварања спомен-комплекса и свечаности која се, у лето 1986. године припремала у Крајини, тадашњи високи политички функционер Хакија Поздерац, одржао је састанак са новинарима на коме је требало да се договоре детаљи у вези са њиховим извештавањем са свечаности. Он је тада сугерисао да новинари у својим текстовима истичу да су „у Гаравицама уморени Срби, Хрвати и муслимани”. Када је новинар Радио Велике Кладуше приговорио да су на Гаравицама убијани само Срби, Поздерац је потегао за компромисним решењем. Прихваћен је његов предлог по коме је „у Гаравицама побијено дванаест хиљада родољуба”.
-----------------------------------------------------------
Споменик без венаца и цвећа
„Мало се зна о локалитету Мехино стање недалеко Велике Кладуше. Усташе су на том месту, од половине јула до краја августа 1941. године, дакле у време злочина на Гаравицама, убиле четири хиљаде српских сељака. Стратиште је обележено спомеником на коме венаца и цвећа нема већ више од двадесет година. Заборављају га полако и историчари”, каже Бранко Вукадиновић.
-----------------------------------------------------------
Ђаци којих више нема
„На фотографији снимљеној 1940. године види се тридесет и седам малишана, ученика основне школе у мојој Притоци. Међу њима су и моја браћа Душан и Ђуро (трећи и четврти с десна у горњем реду) које су усташе са још тридесетак ученика са фотографије одвеле и побиле”, каже Милка Пепић-Ковачевић.

Molim????

 

[МАЧАК]

Molim????

Извини Славене, нисам гледао године које си поставио.
А имам података о злочинима код Орашја, где су такође страдали моји сродници.
Још једном извини.

 

[Wotan]

Ima li neko informacije o ustaškim zločinima od 1945. do 1990...?

Bilo je terorističkih napada, kao postavljanje bombe u onom bioskopu gde su neki ljudi stradali i ostali invalidi,e sad ako se te terorističke akcije mogu zvati zločinima mogu se i ovde navoditi.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Bilo je terorističkih napada, kao postavljanje bombe u onom bioskopu gde su neki ljudi stradali i ostali invalidi,e sad ako se te terorističke akcije mogu zvati zločinima mogu se i ovde navoditi.

Da, na to upravo i mislim ponajviše.

 

[Lesandar]

Ima li neko informacije o ustaškim zločinima od 1945. do 1990...?

Svaki požar na Kozjaku, Mosoru i Biokovu je izveden od strane Ustaša, izvadi statistiku, prebroj žrtve, i one što su poginuli gaseći....i to ti je to, sećam se priča o stražama naoružanih civila kod Imotskog, 70 ih i 80ih za vreme turističke sezone i zaustavljanju automobila iz Srbije, da li ti imaš neki izvor o tome?

 

[Dragan_srbcg]

Ima li neko informacije o ustaškim zločinima od 1945. do 1990...?

JUGOSLAVIJA
UNIŠTAVALI SVE ŠTO JE SRPSKO

Podsećajući na neke od zločina ustaške emigracije u Jugoslaviji, izdvajamo:
*1959. godina: Anto Šermet, pripadnik HNO iz Nemačke, zapalio poljoprivredno dobro “Bugar” kod Bihaća. Uhvaćen je i osuđen na osam godina zatvora.
*1963. godine, u leto, u Jugoslaviju su ubačeni Josip Oblak, Ilija Tolić, Branko Podrug, Rade Stojić, Vlado Leko, Krešimir Perković, Stanko Zdrilić, Mirko Fumić i Dražen Tapašnji koji su 20. jula podmetnuli eksploziv na pruzi Rijeka-Zagreb. Svi su otkiveni i osuđeni na zatvorske kazne od 7 do 14 godina.
*1967. godine: Krajem juna u SFRJ su ubačena petrica ustaša iz Francuske, koji su izvršili nekoliko terorističkih akcija. Ivan Cindrić, Jozo Vujović, Jozo Dedić i Luka Kraljević, svi pripadnici “Hrvatskog revolucionarnog bratstva”. Uhapšeni su i osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne.
*1970. godina: U SFRJ je ilegalno ubačena 19-člana teroristička ustaška grupa iz Australije, SR Nemačke i Austrije, koja je u svojim diverzantskim akcijama ranila 15 i ubila 13 jugoslovenskih građana. Grupu su predvodila braća Andrić, Ambrozije i Adolf.
*1973.godina: Izvršena diverzija u garderobi glavne železničke stanice u Beogradu. U eksploziji poginulo jedno lice, dok je osam teže povređeno. Eksplozija izvršena po “ugledu” na onu u beogradskom bioskopu “20. oktobar” koju je, nekoliko godina ranije, podmetnuo ustaša Miljenko Hrkač.
*1975. godina: U junu te godine u SFRJ ubačeno dvoje ustaša iz Nemačke, koje je uputio Dane Šare sa zadatkom da izvrše nekoliko diverzantskih akcija u kojima je više ljudi poginulo ili je ranjeno. Terorista, Vinko Barišić i zapadnonemačka državljanka Barbara Plachetka su uhvaćeni i osuđeni na 20, odnosno 11 godina zatvora.
*1977. godina: Godina koja je ostala upamćena po zlu (brojne terorističke akcije ustaša u SFRJ i u inostranstvu), nazvana i godina ustaše Luburića,koji je bio jedan od glavnih nalogodavaca ustaške emigracije.
*1981. godine: U Imotskom su uhapšene ustaše Ante Kavlej, Nikola Malenica, Ivan Sočo i Tomo Pavlov, koji su iz nemačke u SFRJ stigli kako bi izvršili više diverzantskih akcija. Kod njih je, prilikom hapšenja, pronađena veća količina oružja i eksploziva.
*1982. godina: U nekoliko restorana na moru (“Smokva” na Pagu, “Galeb” u Rijeci, TO u Šibeniku i u Zadru) u kojima je ranjeno desetak gostiju, a nekoliko ih je smrtno stradalo. Organizatori akcije i izvršioci su ustaški emigranti iz Nemačke.
*1983. godina: Krajem decembra u Vinkovcima podmetnut eksploziv na železničkoj stanici, a samo nekoliko meseci ranije, eksplodirala je i benzinska pumpa u Slavonskom brodu. U eksplozijama, za koje je utvrđeno da su delo ustaških emigranata (koji su uspeli da pobegnu), srećom, osim veće štete na objektima, nije niko stradao.

INOSTRANSTVO
ZLOČINI U KONZULATIMA

Iako je inostranstvo, posle II Sv. Rata, mnogim ustaškim zločincima pružilo utočošte i dom, zločincima to nije smetalo da nastave sa svojim ustaškim delovanjima, pa i tamo čine diverzije. Od više stotina terorističkih ustaških akcija, izdvajamo desetak:
*1961. godine, 29. novembra, izvršen upad i polupan sav inventar Konzulata SFRJ u Štutgartu, a mesec dana kasnije bačena plastična bomba na jugoslovensko diplomatsko predstavništvo u Marselju.
*Naredne godine, u novembru, ustaše su napale predstavništvo SFRJ u Bonu, ubili službenika Momčila Popovića i ranili Stanu Dovgan.
*U Štutgartu je krajem avgusta 1966. ubijen službenik našeg Konzulata Savo Milanović, zbog koga je atentator Franjo Gereta, pripadnik “Hrvatskog revolucionarnog bratstva” pravosnažno osuđen u SR Nemačkoj na osam godina robije. Iste godine, u Frankfurtu je ubijen jugoslovenski građanin Stipe Medvidović, samo zato što je odbio da na rever svog kaputa stavi ustašku značku.
*U Zapadnom Berlinu je 30. juna 1969. izvršen oružani napad na Vojnu misiju SFRJ, u kojoj je teško ranjen šef Misije Anton Kolendić.
*U Stokholmu je, 7. aprila 1971. ubijen ambasador SFRJ Vladimir Rolović i ranjena službenica Mira Štempihar. Atentatori su uhvaćeni i pravosnažno osuđeni u Švedskoj.
*U Lionu je 29. marta 1975. teško ranjen iz vatrenog oružja jugoslovenski vice konzul Mladen Đogović, na koga su pucale ustaše Dane Šarec, Ante Butković i Tomo Naletić, koji nikada nisu uhapšeni.
*1977. godinu obeležilo je stotinak terorističkih akcija emigranskih ustaša, koji su ubistva, ranjavanja, eksplozije, itd. činili pretežno u inostranstvu. Najviše akcija izveli su ustaše “Laburićevci”, koji su, između ostalog,u Čikagu držali kao taoce osam službenika Konzulata SR Nemačke radi puštanja na slobodu ustaše Stjepana Bilandžića, dok su u u Njujorku podmetnuli bombu u prostorijama jugoslovenske turističke agencije u kojoj je troje ljudi teže povređeno, a materijalna šteta je bila ogromna.
* Narednih nekoliko godina, za svim ovim i mnogim drugim ustaškim akcijama koje autori knjige “Smrt je njihov zanat” pominju u svom delu, ne zaostaju brojne terorističke akcije po jugoslovenskim klubovima. Koje su ustaše minirale, nanoseći im štetu i u kojima su stradale mnoge nevine žrtve.
*8. februara 1979. australijska policija u Sidneju uhapsila sedam ustaških terorista kod kojih je pronašla veću količinu oružja i otrov namenjen za napade na jedan iseljenički klub u Kabramati, dvoranu u Sidneju u kojoj je trebalo da se održi kocert grupe pevača iz Jugoslavije, stan jugoslovenskog generalnog konzula i trovanje sidnejskog vodovoda. Šestoricu ustaških terorista sidnejska policija uspela je da uhapsi, dok je Vrco Verkez pobegao. Osuđeni su na po 15 godina zatvora.
* Dana 3. juna 1980. ustaše podmetnule eksploziv u muzej ispred Kipa slobode u Njujorku i tom prilikom je Kip dobrim delom oštećen. Iste godine, u novembru, ispaljena su dva metka ispred kuće sudije Maksvela koji je predsedavao u suđenju grupi ustaških terorista uhapšenih nekoliko meseci ranije.
* U Minhenu, 9. avgusta 1981. eksplodirala bomba u kući Rolfa Šulca, poznatog izdavača, zbog štampanja Dedijerove knjige o Titu. Izvršilac je Petar Penava, član HDP.
*Naredne 1982. podmetnut eksploziv u zgradi firme “Renk” u Ausburgu, u kojoj se nalazi klub naših građana na privremenom radu u inostranstvu, a dva meseca kasnije,bomba je od strane ustaških terorista podmetnuta i pred ulaznim vratima predstavništva JAT u Njujorku.
* 26. jula 1983. u Štokholmu, članovi HDP provalili u prostorije “Geneksa 2 i izvršili napad na predstavništvo SFRJ u Švedskoj, da bi već 7. avgusta u Karlsruheru bio ubijen Jugosloven Jusuf Tatar. Njegove ubice, Damirko Šišnjak i Božo Vukušić osuđeni su na doživotnu robiju. Pred sudom, obojica su rekla da su mislili da je Tatar bio agent jugoslovenske državne bezbednosti i “važan” za Jugoslaviju, a takve, kako to nalažu pravila ustaštva, “prve treba ukloniti”.

http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=161

 

[tehduduk]

Bilo je terorističkih napada, kao postavljanje bombe u onom bioskopu gde su neki ljudi stradali i ostali invalidi,e sad ako se te terorističke akcije mogu zvati zločinima mogu se i ovde navoditi.

off topic- upoznala sam zrtvu bombaskog napada u bioskopu u Bg, zena je fantasticna, ostvarena u zivotu bez obzira na hendikep