Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.419
Светска банка против српских школа
Слободан Антонић
четвртак, 13. август 2009.
У последњем броју НИН-а (бр. 3058, 6. август 2009) изашао је чланак "Радити више са мање" (стр. 23). Написао га је Сајмон Греј, директор канцеларије Светске банке у Београду. Из тог чланка сазнајемо да се српско Министарство финансија обратило Светској банци са молбом да Светска банка припомогне Србији у "смањењу трошкова јавног сектора на начин који неће утицати на квалитет услуга". "Резултат нашег рада је публикација која анализира важне делове јавних расхода", сумирао је Греј, "попут пензија, здравства, образовања, социјалних давања, инфраструктуре, пољопривреде и индустрије".
Да није било овог чланка, најпре, не бисмо ни сазнали за обраћање Министарства финансија Светској банци, као ни за неке од конкретних предлога које је Светска банка дала Србији у вези уштеде паре из буџета. Обратили сте пажњу, наравно, на редослед области у којима је Светска банка, како нам открива Греј, предложила Србији да смањи јавне трошкове: најпре пензије, затим здравство, потом образовање, као четврто социјална давања, па тек онда следе инфраструктура, пољопривреда, индустрија... Наравно, смањење бирократије, издатака на НВО сектор, или обилног финансирања људскоправашких Потемкинових села (из Чиплићевог Министарства за људска права) Греј ни једном речју не помиње. Смео бих се заклети да о томе у саветима Светске банке ни нема ништа. Необично је да аналитичари из Светске банке нису уочили такву "ситницу" да се у српском буџету издваја 4,1 милијарда динара (или 44 милиона евра) годишње за донације разним НВО! То је више него за субвенције у привреди (3,5 милијарди), ученички стандард (1,7), студентски стандард (3,2), Фонд за младе таленте (0,4), избегла и расељена лица (0,9) итд.[1] Али, у Србији се морају знати приоритети, зар не?
Шта тачно Светска банка предлаже Србији као начин уштеде најбоље се види из области коју је Греј одабрао да илуструје њихове идеје - у просвети. Греј хладнокрвно наводи податак да су чиновници Светске банке предложили да се у Србији, због мера штедње, укине 11.000 одељења у основним и средњим школама! Наиме, већина одељења у српским школама броји мање од 30 ђака, а, како каже Греј као овдашњи гласноговорник Светске банке, "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету". Зато је Светска банка предложила Србији да укине 11.000 одељења, тј. 37 посто свих одељења у основним школама, и 13 посто свих одељења у средњим школама!
Греј нам у свом тексту не открива само сву изванредност предлога Светске банке Србији. Он нам открива и својеврсно одушевљење екипом реформиста, спремних да примене ове генијалне савете, коју налази у српској администрацији. "На срећу", пише Греј, "имамо сада Министарство образовања у коме се реформе разумеју и које је посвећено њима. Припрема се читава стратегија рационализације школа и одељења, укључујући и рационализацију унутар једне школе. (...) Потребно је дати сву неопходну подршку министарству како би убрзало ове и спровело своју широку стратегију реформи". Дакле, Греј нас обавештава да укидање 11.000 одељења у српским школама не само да није само фантастични предлог чиновника из Светске банке, већ и да "реформисти", у нашем Министарству просвете, на таквој "реформи" српског школства већ увелико раде!
Разборит човек после оваквих сазнања не може а да се не запита – не потцењује ли се елементарна интелигенција грађана Србије? Ја сам, рецимо, импресиониран Грејовим открићем да "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету". Као професор универзитета цео живот сам, дакле, провео у заблуди да мање студената на часу значи више пажње које могу да посветим сваком студенту. У истој страшној заблуди живе и други професори српских универзитета, затим наставници у српским гимназијама и, на крају, учитељи у српским школама. А, како ћемо видети у даљем тексту, и просветари широм света.
С једне стране, пошто су нам Греј и Светска банка открили фантастичну истину да "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету", ми, српски просветни радници, одмах ћемо да исправимо ову нашу страшну, провинцијалну заблуду. И са ударничким еланом не само што ћемо укинути 11.000 одељења, већ ћемо избрисати још 11.000! Јер, зашто да останемо само на томе, зашто да не уштедимо још више пара. Замислите само колико новца би остало ако би српска одељења имала не 30, већ 50 ученика! Ма шта 50, и по 100 ученика не би било пуно! Само ако се тиме оставља довољно пара за остале преке потребе... Укључив и НВО...
С друге стране, са овим невероватним открићем да "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету" под хитно ћемо да обавестимо и наше колеге у Европи и САД. Јер, замислите само, тамошњи наставници и педагози, и даље погрешно мисле да су мања одељења боља за ђаке. Због тога је просечан број ученика у државним школама (у основном образовању) у Аустрији 20, Белгији 20, Чешкој 21, Данској 20, Немачкој 22, Грчкој 18, Мађарској 20, на Исланду 17, у Ирској 24, Италији 18, Луксембургу 16, Пољској 21, Португалији 16, Словачкој 20, Шпанији 19, Британији 26 (у приватним основним школама 11!) и у САД 24 (у приватним 19)[2]. Како ће се само Данци, Белгијанци, Грци и остали одушевити кад сазнају за истину да "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету"! Сигурни смо да ће то изазвати праву педагошку револуцију, чију ће поносну авангарду чинити чиновници из Светске банке, и реформатори из српског Министарства просвете, који су први направили ово фантастично научно откриће!
Али, иронију на страну, ово је један од типичних примера како припадници транснационалне политичко-економске бирократије засењују простоту "домородаца". Тешко је избећи утисак да они заиста мисле како ми, домороци, не само да ништа не знамо, већ и да код речи "ЕУ стандарди" и "светска искуства" намах падамо у хипнотички транс, након чега могу да нам раде шта год хоће. Још проблематичније је ако се, у саучесништву са домаћим, компрадорским реформистима, при томе користе или директним неистинама, или полуистинама.
Да, тачно је да нема аутоматске каузалности између броја ученика у одељењу и квалитета образовања. Мање ученика у одељењу не значи аутоматски и виши квалитет. Али, то је само зато што квалитетно образовање зависи још од најмање два фактора: мотивације и способности ученика и мотивације и способности наставника. Но, из тога што број ученика у одељењу није једини фактор квалитетног образовања не следи да он није никакав фактор квалитетног образовања. У питању је елементарна логичка разлика између нужног и довољног услова. Мањи број ученика није довољан услов да образовање буде успешно. Али, као што зна сваки просветни радник, мањи број ученика јесте нужан услов за квалитетну наставу.
Српско образовање заиста треба да буде још квалитетније. Оно се тешко може унапредити ако би се даље наставило са смањивањем броја ученика у одељењу. Мора се радити на побољшању остала два поменута фактора: на мотивацији ученика и на мотивацији наставника. Али, ако се српско образовање не може унапредити даљим смањивањем броја ученика у одељењу, из тога апсолутно не следи да тај фактор нема утицај на квалитет наставе. Ако остали фактори остану непромењени, односно, ако не дође до значајнијег повећања мотивисаности ученика и наставника у српским школама, рапидно повећање броја ученика у нашим разредима сигурно ће довести до пада квалитета српског образовања.
Ово је тако једноставна и јасна логика да не треба бити претерано паметан па моћи закључити какве би све погубне последице могло имати укидање 11.000 одељења у српским основним и средњим школама. Србија и неке друге земље Источне Европе имају традиционално јак систем државног образовања. Тај систем је и пре социјализма обезбеђивао самостално стварање грађанске структуре неопходне за функционисање привреде и друштва – управног апарата и националне културне и друштвене елите. Социјализам је то државно образовање само усавршио и направио од њега главни канал друштвене покретљивости. Захваљујући могућности бесплатног и квалитетног образовања, на хиљаде деце сељака и радника постали су истакнути стручњаци и чланови елите. И ма колико да је у Србији, током деведесетих, образовни систем руиниран, он је и даље остао квалитетнији од свега што се може наћи у приватном сектору. И данас државни сектор образовања не служи за продају диплома. Колико може, на свом основном нивоу, он ради на просвећивању народа. А на највишим нивоу, тај систем ствара елиту знања, не нужно лошију од оне едуковане на најскупљим светским универзитетима.
Слободан Антонић
четвртак, 13. август 2009.
У последњем броју НИН-а (бр. 3058, 6. август 2009) изашао је чланак "Радити више са мање" (стр. 23). Написао га је Сајмон Греј, директор канцеларије Светске банке у Београду. Из тог чланка сазнајемо да се српско Министарство финансија обратило Светској банци са молбом да Светска банка припомогне Србији у "смањењу трошкова јавног сектора на начин који неће утицати на квалитет услуга". "Резултат нашег рада је публикација која анализира важне делове јавних расхода", сумирао је Греј, "попут пензија, здравства, образовања, социјалних давања, инфраструктуре, пољопривреде и индустрије".
Да није било овог чланка, најпре, не бисмо ни сазнали за обраћање Министарства финансија Светској банци, као ни за неке од конкретних предлога које је Светска банка дала Србији у вези уштеде паре из буџета. Обратили сте пажњу, наравно, на редослед области у којима је Светска банка, како нам открива Греј, предложила Србији да смањи јавне трошкове: најпре пензије, затим здравство, потом образовање, као четврто социјална давања, па тек онда следе инфраструктура, пољопривреда, индустрија... Наравно, смањење бирократије, издатака на НВО сектор, или обилног финансирања људскоправашких Потемкинових села (из Чиплићевог Министарства за људска права) Греј ни једном речју не помиње. Смео бих се заклети да о томе у саветима Светске банке ни нема ништа. Необично је да аналитичари из Светске банке нису уочили такву "ситницу" да се у српском буџету издваја 4,1 милијарда динара (или 44 милиона евра) годишње за донације разним НВО! То је више него за субвенције у привреди (3,5 милијарди), ученички стандард (1,7), студентски стандард (3,2), Фонд за младе таленте (0,4), избегла и расељена лица (0,9) итд.[1] Али, у Србији се морају знати приоритети, зар не?
Шта тачно Светска банка предлаже Србији као начин уштеде најбоље се види из области коју је Греј одабрао да илуструје њихове идеје - у просвети. Греј хладнокрвно наводи податак да су чиновници Светске банке предложили да се у Србији, због мера штедње, укине 11.000 одељења у основним и средњим школама! Наиме, већина одељења у српским школама броји мање од 30 ђака, а, како каже Греј као овдашњи гласноговорник Светске банке, "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету". Зато је Светска банка предложила Србији да укине 11.000 одељења, тј. 37 посто свих одељења у основним школама, и 13 посто свих одељења у средњим школама!
Греј нам у свом тексту не открива само сву изванредност предлога Светске банке Србији. Он нам открива и својеврсно одушевљење екипом реформиста, спремних да примене ове генијалне савете, коју налази у српској администрацији. "На срећу", пише Греј, "имамо сада Министарство образовања у коме се реформе разумеју и које је посвећено њима. Припрема се читава стратегија рационализације школа и одељења, укључујући и рационализацију унутар једне школе. (...) Потребно је дати сву неопходну подршку министарству како би убрзало ове и спровело своју широку стратегију реформи". Дакле, Греј нас обавештава да укидање 11.000 одељења у српским школама не само да није само фантастични предлог чиновника из Светске банке, већ и да "реформисти", у нашем Министарству просвете, на таквој "реформи" српског школства већ увелико раде!
Разборит човек после оваквих сазнања не може а да се не запита – не потцењује ли се елементарна интелигенција грађана Србије? Ја сам, рецимо, импресиониран Грејовим открићем да "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету". Као професор универзитета цео живот сам, дакле, провео у заблуди да мање студената на часу значи више пажње које могу да посветим сваком студенту. У истој страшној заблуди живе и други професори српских универзитета, затим наставници у српским гимназијама и, на крају, учитељи у српским школама. А, како ћемо видети у даљем тексту, и просветари широм света.
С једне стране, пошто су нам Греј и Светска банка открили фантастичну истину да "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету", ми, српски просветни радници, одмах ћемо да исправимо ову нашу страшну, провинцијалну заблуду. И са ударничким еланом не само што ћемо укинути 11.000 одељења, већ ћемо избрисати још 11.000! Јер, зашто да останемо само на томе, зашто да не уштедимо још више пара. Замислите само колико новца би остало ако би српска одељења имала не 30, већ 50 ученика! Ма шта 50, и по 100 ученика не би било пуно! Само ако се тиме оставља довољно пара за остале преке потребе... Укључив и НВО...
С друге стране, са овим невероватним открићем да "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету" под хитно ћемо да обавестимо и наше колеге у Европи и САД. Јер, замислите само, тамошњи наставници и педагози, и даље погрешно мисле да су мања одељења боља за ђаке. Због тога је просечан број ученика у државним школама (у основном образовању) у Аустрији 20, Белгији 20, Чешкој 21, Данској 20, Немачкој 22, Грчкој 18, Мађарској 20, на Исланду 17, у Ирској 24, Италији 18, Луксембургу 16, Пољској 21, Португалији 16, Словачкој 20, Шпанији 19, Британији 26 (у приватним основним школама 11!) и у САД 24 (у приватним 19)[2]. Како ће се само Данци, Белгијанци, Грци и остали одушевити кад сазнају за истину да "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету"! Сигурни смо да ће то изазвати праву педагошку револуцију, чију ће поносну авангарду чинити чиновници из Светске банке, и реформатори из српског Министарства просвете, који су први направили ово фантастично научно откриће!
Али, иронију на страну, ово је један од типичних примера како припадници транснационалне политичко-економске бирократије засењују простоту "домородаца". Тешко је избећи утисак да они заиста мисле како ми, домороци, не само да ништа не знамо, већ и да код речи "ЕУ стандарди" и "светска искуства" намах падамо у хипнотички транс, након чега могу да нам раде шта год хоће. Још проблематичније је ако се, у саучесништву са домаћим, компрадорским реформистима, при томе користе или директним неистинама, или полуистинама.
Да, тачно је да нема аутоматске каузалности између броја ученика у одељењу и квалитета образовања. Мање ученика у одељењу не значи аутоматски и виши квалитет. Али, то је само зато што квалитетно образовање зависи још од најмање два фактора: мотивације и способности ученика и мотивације и способности наставника. Но, из тога што број ученика у одељењу није једини фактор квалитетног образовања не следи да он није никакав фактор квалитетног образовања. У питању је елементарна логичка разлика између нужног и довољног услова. Мањи број ученика није довољан услов да образовање буде успешно. Али, као што зна сваки просветни радник, мањи број ученика јесте нужан услов за квалитетну наставу.
Српско образовање заиста треба да буде још квалитетније. Оно се тешко може унапредити ако би се даље наставило са смањивањем броја ученика у одељењу. Мора се радити на побољшању остала два поменута фактора: на мотивацији ученика и на мотивацији наставника. Али, ако се српско образовање не може унапредити даљим смањивањем броја ученика у одељењу, из тога апсолутно не следи да тај фактор нема утицај на квалитет наставе. Ако остали фактори остану непромењени, односно, ако не дође до значајнијег повећања мотивисаности ученика и наставника у српским школама, рапидно повећање броја ученика у нашим разредима сигурно ће довести до пада квалитета српског образовања.
Ово је тако једноставна и јасна логика да не треба бити претерано паметан па моћи закључити какве би све погубне последице могло имати укидање 11.000 одељења у српским основним и средњим школама. Србија и неке друге земље Источне Европе имају традиционално јак систем државног образовања. Тај систем је и пре социјализма обезбеђивао самостално стварање грађанске структуре неопходне за функционисање привреде и друштва – управног апарата и националне културне и друштвене елите. Социјализам је то државно образовање само усавршио и направио од њега главни канал друштвене покретљивости. Захваљујући могућности бесплатног и квалитетног образовања, на хиљаде деце сељака и радника постали су истакнути стручњаци и чланови елите. И ма колико да је у Србији, током деведесетих, образовни систем руиниран, он је и даље остао квалитетнији од свега што се може наћи у приватном сектору. И данас државни сектор образовања не служи за продају диплома. Колико може, на свом основном нивоу, он ради на просвећивању народа. А на највишим нивоу, тај систем ствара елиту знања, не нужно лошију од оне едуковане на најскупљим светским универзитетима.
.
