Tekila Gerila
Aktivan član
- Poruka
- 1.113
Svetosavska politička konfuzija
Vladimir Veljković | 13/06/2012
Pocrkovljeno i popravoslavljeno zlo je mnogo strašnije od otvorenog antihrišćanstva.
Georgije Fedotov
Pre nego što kažem koju reč o „ličnom manifestu“ bivšeg predsedničkog kandidata Pokreta za život Srbije Vladana Glišića pod naslovom Svetosavski politički aktivizam (Press, 18. april), želeo bih da napomenem da od svog pojavljivanja „Dveri srpske“ nisu imale nijednu ozbiljnu i bitnu polemiku u javnom prostoru. Ostali smo uskraćeni za proveru održivosti i vitalnosti njihovih ključnih polazišnih tačaka. Objašnjenje za ovako nešto je da su stavovi Dveri već bili prisutni u nekom obliku na javnoj sceni. U ovom radu ograničio sam se isključivo na prvi deo Glišićevog manifesta u kojem autor objašnjava svetosavlje, dok sam drugi deo, u kojem je predložen nekakav „porodični model društva“ ostavio za neku drugu priliku.
„Što se grbavo rodi, vreme ne ispravi“ – narodna poslovica
Mog pisanija verovatno ne bi ni bilo da se, sada već daleke 1999. godine grupa „pravoslavno nacionalnih studenata“ otkrivajući zaostavštinu Svetog Vladike Nikolaja nije doslovno zaljubila (kao pre njih Nebojša M. Krstić, osnivač Obraza), u jednu njegovu misao koja glasi: „Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, a država sa Božijim blagoslovom“. Umesto da se studentarija tada zapitala: Dobro, kakva je to škola sa verom? Da li je to škola sa pravoslavnom veronaukom kao predmetom, škola sa nekom vrstom hrišćanske apologetike? Kakva bi to bila politika sa poštenjem uopšte, šta Vladika podrazumeva pod političkim poštenjem, a šta ne? – bilo je lakše mlatiti time kao batinom.
Da su, dakle, tadašnji studenti bili malo strožiji u odnosu na ideje koje prihvataju, možda i ne bi dogurali do izlaska na izbore i predsedničkog kandidata koji javno izgovara sledeće: „Nema kontinuiteta srpske državnosti ni moderne Srbije bez svesti o državnotvornom uticaju Nemanjića i srednjovekovne Raške države“. Ma koliko iščitavao ovu Glišićevu rečenicu nikako ne mogu da razaberem šta je hteo da kaže. Ako zaista postoji kontinuitet, ako je to činjenica, kako nečija svest tome kontinuitetu, toj činjenici, može nešto oduzeti ili dodati? Ili smo svesni te činjenice ili nismo, ili je to činjenica ili nije (videćemo da nije). Zatim, dinastija Nemanjića nema nikakav „državnotvorni uticaj“ na stvaranje kasnije države iz prostog razloga što je svoju državu stvarala i oblikovala nekoliko vekova ranije, i nije, sticajem istorijskih okolnosti, dogurala ni do 19. veka, kao što je recimo nemačka dinastija Habzburga vladala još od srednjeg pa sve do 20. veka. Očigledno da u Glišićevoj svesti postoje nekakve činjenice koje to objektivno nisu.
Možda se ovom rečenicom jednostavno poručuje da bez svesti srpskih ustanika i kasnijih srpskih političkih prvaka o postojanju države u srednjem veku ne bi bilo ni ustaničke države 1804 – 1813, niti one koja nastaje nakon toga. Ne negirajući jednu ovakvu moguću Glišićevu tvrdnju, trebalo bi podsetiti na to da se te dve državne tvorevine po svom karakteru i društvu koje uokviruju suštinski razlikuju. Političke ustanove koje nastaju u 19. veku, ustavni pravni akti i celokupno zakonodavstvo, temeljno negiraju ustanove srednjeg veka. Srpski ustanici, kao i kasnija politička strujanja, odražavaju jednu drugačiju političku filozofiju koja je umnogome suprotstavljena političkim shvatanjima Nemanjića.
Ako bi dodali još i to da se Prvi srpski ustanak ocenjuje i kao revolucija, možemo se zapitati u kakvom bi nam sećanju ostao da je kojim slučajem podignut protiv srpskih feudalaca a ne turskih. Da li bi, recimo, prota Mateja Nenadović učestvovao u Karađorđevom ustanku da je „sirotinja raja“, sticajem nekih drugačijih istorijskih okolnosti, kretala u obračun sa srpskim feudalnim institucijama, pa samim tim i sa pozicijom Crkve koja je bila deo nekadašnjeg feudalnog sistema? Možda bi odgovor na ovo pitanje mogli naslutiti ako u ovo kratko razmatranje uključimo situaciju u nekadašnjoj Habzburškoj monarhiji (18. i 19. vek) i zapazimo kako crkvena jerarhija uporno brani svoje feudalne privilegije dobijene od krune, nasuprot srpskom građanstvu koje želi da raskrsti sa njima i preuzme društveni i politički uticaj od Crkve.[1]
Kada je u pitanju srpska istorija (u kojoj Glišić tako suvereno nastupa), možemo reći da sa našim srednjim vekom imamo istorijski kontinuitet u jednom širem kulturnom smislu, ali je notorna činjenica da ne postoji kontinuitet vlasti, odnosno države.
...
Vladimir Veljković | 13/06/2012
Pocrkovljeno i popravoslavljeno zlo je mnogo strašnije od otvorenog antihrišćanstva.
Georgije Fedotov
Pre nego što kažem koju reč o „ličnom manifestu“ bivšeg predsedničkog kandidata Pokreta za život Srbije Vladana Glišića pod naslovom Svetosavski politički aktivizam (Press, 18. april), želeo bih da napomenem da od svog pojavljivanja „Dveri srpske“ nisu imale nijednu ozbiljnu i bitnu polemiku u javnom prostoru. Ostali smo uskraćeni za proveru održivosti i vitalnosti njihovih ključnih polazišnih tačaka. Objašnjenje za ovako nešto je da su stavovi Dveri već bili prisutni u nekom obliku na javnoj sceni. U ovom radu ograničio sam se isključivo na prvi deo Glišićevog manifesta u kojem autor objašnjava svetosavlje, dok sam drugi deo, u kojem je predložen nekakav „porodični model društva“ ostavio za neku drugu priliku.
„Što se grbavo rodi, vreme ne ispravi“ – narodna poslovica
Mog pisanija verovatno ne bi ni bilo da se, sada već daleke 1999. godine grupa „pravoslavno nacionalnih studenata“ otkrivajući zaostavštinu Svetog Vladike Nikolaja nije doslovno zaljubila (kao pre njih Nebojša M. Krstić, osnivač Obraza), u jednu njegovu misao koja glasi: „Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, a država sa Božijim blagoslovom“. Umesto da se studentarija tada zapitala: Dobro, kakva je to škola sa verom? Da li je to škola sa pravoslavnom veronaukom kao predmetom, škola sa nekom vrstom hrišćanske apologetike? Kakva bi to bila politika sa poštenjem uopšte, šta Vladika podrazumeva pod političkim poštenjem, a šta ne? – bilo je lakše mlatiti time kao batinom.
Da su, dakle, tadašnji studenti bili malo strožiji u odnosu na ideje koje prihvataju, možda i ne bi dogurali do izlaska na izbore i predsedničkog kandidata koji javno izgovara sledeće: „Nema kontinuiteta srpske državnosti ni moderne Srbije bez svesti o državnotvornom uticaju Nemanjića i srednjovekovne Raške države“. Ma koliko iščitavao ovu Glišićevu rečenicu nikako ne mogu da razaberem šta je hteo da kaže. Ako zaista postoji kontinuitet, ako je to činjenica, kako nečija svest tome kontinuitetu, toj činjenici, može nešto oduzeti ili dodati? Ili smo svesni te činjenice ili nismo, ili je to činjenica ili nije (videćemo da nije). Zatim, dinastija Nemanjića nema nikakav „državnotvorni uticaj“ na stvaranje kasnije države iz prostog razloga što je svoju državu stvarala i oblikovala nekoliko vekova ranije, i nije, sticajem istorijskih okolnosti, dogurala ni do 19. veka, kao što je recimo nemačka dinastija Habzburga vladala još od srednjeg pa sve do 20. veka. Očigledno da u Glišićevoj svesti postoje nekakve činjenice koje to objektivno nisu.
Možda se ovom rečenicom jednostavno poručuje da bez svesti srpskih ustanika i kasnijih srpskih političkih prvaka o postojanju države u srednjem veku ne bi bilo ni ustaničke države 1804 – 1813, niti one koja nastaje nakon toga. Ne negirajući jednu ovakvu moguću Glišićevu tvrdnju, trebalo bi podsetiti na to da se te dve državne tvorevine po svom karakteru i društvu koje uokviruju suštinski razlikuju. Političke ustanove koje nastaju u 19. veku, ustavni pravni akti i celokupno zakonodavstvo, temeljno negiraju ustanove srednjeg veka. Srpski ustanici, kao i kasnija politička strujanja, odražavaju jednu drugačiju političku filozofiju koja je umnogome suprotstavljena političkim shvatanjima Nemanjića.
Ako bi dodali još i to da se Prvi srpski ustanak ocenjuje i kao revolucija, možemo se zapitati u kakvom bi nam sećanju ostao da je kojim slučajem podignut protiv srpskih feudalaca a ne turskih. Da li bi, recimo, prota Mateja Nenadović učestvovao u Karađorđevom ustanku da je „sirotinja raja“, sticajem nekih drugačijih istorijskih okolnosti, kretala u obračun sa srpskim feudalnim institucijama, pa samim tim i sa pozicijom Crkve koja je bila deo nekadašnjeg feudalnog sistema? Možda bi odgovor na ovo pitanje mogli naslutiti ako u ovo kratko razmatranje uključimo situaciju u nekadašnjoj Habzburškoj monarhiji (18. i 19. vek) i zapazimo kako crkvena jerarhija uporno brani svoje feudalne privilegije dobijene od krune, nasuprot srpskom građanstvu koje želi da raskrsti sa njima i preuzme društveni i politički uticaj od Crkve.[1]
Kada je u pitanju srpska istorija (u kojoj Glišić tako suvereno nastupa), možemo reći da sa našim srednjim vekom imamo istorijski kontinuitet u jednom širem kulturnom smislu, ali je notorna činjenica da ne postoji kontinuitet vlasti, odnosno države.
...
