Владан ИПХ
Veoma poznat
- Poruka
- 13.429
''Јер се открива гнев Божији с неба на сваку безбожност и неправде људи који држе истину у неправди“
(Беседа на Римљанима 1:18; III)
Свети Јован Златоусти
(Беседа на Римљанима 1:18; III)
Свети Јован Златоусти
http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/III_beseda_Zlatousti.htm
1. Примети благоразумност Павлову, како он почевши посланицу као веома пријатну, претвара је у страховиту. Рекавши да је Јеванђеље узрок спасења и живота, сила Божија, да оно може да спасе и оправда; он сада говори, да Јеванђеље може да застраши чак и непажљиве. Уобичајено је да већину људи привалаче врлини не толико обећана блага, колико страх од мука. Али Апостол Римљане приклања врлини и једним и другим. Тако чини и Бог; јер не само обећава царство, него и прети паклом. А тако су и Пророци проповедали Јудејцима, свагда обећаним добрима додајући и реч о казни. Зато и Павле своју беседу чини разнообразном, и то не без основе. Он најпре предлаже оно што је пријатно, а затим оно што је жалосно, показујући да је прво, дело Божије воље која претходи, а да последње (тј. оно што је жалосно, прим. прев.) зависи од порочнога живота немарљивих. Тако и пророк најпре напомиње о благу, говорећи: Ако хоћете да послушате мене, добра земаљска јешћете. Ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести (Ис. 1. 19-20). У таквом поретку и Павле поставља овде своје речи.
Погледај, говори он, Христос је дошао и донео опроштај, оправдање и живот, а све ово он дарује не просто него посредством крста. Али најважније и оно што је овде изванредно, није само то што нам је Он даровао ово, него то што је Он тако много пострадао. Зато ако се будете надмено односили према даровима, бићете подвргнути несрећама. Још примети како Апостол објављује реч: јер се открива, говори он, гнев Божији с неба.
Неко ће упитати: Откуда се то види? Ако такво питање постави верник, онда ћемо му ми показати оно што је Христос рекао. Ако упита неверни или јелин, онда ће му сам Павле затворити уста оним што ће касније говорити о суду Божијем, наводећи ненаруишв доказ из догађаја који су се десили са незнабожачким народима. Међутим, изнад свега задивљује ово: Апостол доказује да они који се противе истини сами потврђују учење о њој својим свакодневним радом и говором. Но о овоме ћемо рећи касније, а сада занимајмо се започетим предметом.
Јер се открива гнев Божији с неба. Свакако и у садашњем животу ово се често дешава, например, (гнев Божији открива се) у глади, у ранама и ратовима, када се кажњава сваки посебно или сви скупа. Шта ће се тада (тј, после овоземаљскога живота, прим. прев.) ванредно десити? Десиће се то, да ће казна бити већа, заједничка за све и друге врсте. Знај да су казне у садашњем животу средство за исправљање, а након овога живота наступа права казна (за оне који су је заслужили, прим. прев.). Имајући за циљ да укаже на ово, Павле је рекао, да смо сада покарани, да не будемо осуђени са свијетом (1.Кор. 11. 32). Сада се многима чини, да се доста тога (односно кажњавања, прим. прев.) дешава не услед гнева одозго, него да су таквим догађајима узроци људска непријатељства. Међутим тада када Судија, севши на страшном престолу, буде заповедио да једне вргну у пећ, друге - у таму непрозирну, а остале осуди на друге неизбежне и неподношљиве муке, тада ће бити јасно да је казна од Бога. Због чега Апостол није тако јасно рекао, на пример, то да ће Син Божији доћи са хиљадама Анђела и тражити одговор од свакога, него говори: открива се гнев Божији?
Сви слушаоци су били новообраћени, зато их Апостол најпре привлачи оним што су они и сами увиђали. Осим тога, мени се чини да је ово било упућено незнабожцима, па због тога Апостол и почиње од општих појмова, а касније говорк и о суду Христовом.
На сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди. Овде Апостол показује да су неправедни путеви многобројни, а да је пут истине један. Јер је заблуда нешто што је разнообразно, многовидно и мешовито, а истина је једна. Рекавши о учењу, Апостол говори и о животу, напомињући о неправдама људским. И неправда је разнолика: једна се дотиче имања, када неко оштети имање свога ближњега, друга се тиче жене, када неко оставививши своју жену, другоме растура брак. Павле ово назива штетом говорећи: и да нико не преступа и не штети брата својега у свему томе (1. Сол. 4. 6). Други опет, отевши жену и имање, отимају и част ближњега. Такође и ово је неправда. Боље је име него велико богатство, и милост је боља него сребро и злато (Приче Сол. 22. 1). Премда многи тврде да је Павле ово рекао о учењу, но једнако се ове речи односе и на прво и на друго (тј. и на учење и на живот). Шта значе речи: људи који држе истину у неправди, сазнај из онога што следи. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио (ст. 19). Али, незнабошци су ову славу приписивали дрвећу и камењу.
2. Човек, коме је била поверена царева имовина, са заповешћу да је троши за цареву славу, а он је буде трошио на злочинце, блуднице и врачаре и исте буде раскошно издржавао од царскога новца, биће кажњен као онај који је веома ожалостио цара. Тако су и незнабожци чинили, јер добивши знање о Богу и слави Његовој, затим приписавши ово знање идолима, држали су истину у неправди, и сопственом кривицом повредили су знање, користећи се њиме како није доликовало. Да ли су вам сада јасне апостолове речи или је потребно још их појаснити? Можда је неопходно опет поновити.
Према томе, шта заправо значи ово што је Апостол рекао? Бог је знање о Себи положио у људе од самога почетка, али су незнабошци своје знање о Богу усмерили на дрвеће и камење и сопственом кривицом повредили су истину, јер је сама истина неизмењива и има непоколебиву славу. А из чега се види, Павле, да је Бог и незнабошцима дао ово знање? Из тога, одговара Апостол, јер што се може дознати за Бога познато је њима. Али ово је израз, а не доказ. Ти ми докажи и убеди ме да је знање о Богу било откривено незнабожцима, а да се они самовољно уклонише од њега. Како им је дакле било откривено? Зар се према њима разлегао глас са неба?
Не, него је Бог учинио да је оно што је боље од гласа могло да привуче њихову пажњу. Заправо Он је пред њима поставио Своју творевину, која је једино помоћу посматрања лепоте свега видљивога, учила и мудраца и незналицу, и Скита и Варвара да се мишљу узносе ка Богу. Зато Апостол и говори: јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види (ст. 20). Ово и Пророк потврђује: небеса казују славу Божију (Псал. 18. 1). Шта ће незнабожци рећи на дан суда? Ми Тебе нисмо знали? Али зар ви нисте слушали глас неба. који се усваја погледом, и сасвим усклађену хармонију, која звучи громогласније од трубе? Зар нисте приметили законе дана и ноћи, који свагда остају непромењени. Затим чврст и непоколебљив поредак зиме, пролећа и осталих годишњих доба, величину мора у време велике буре и усред таласања? Је ли могуће да нисте приметили да је све у поретку и да својом лепотом и узвишеношћу објављује Творца? Све ово, па чак и више од овога Павле је изразио у следећим речима: јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора (ст. 20).
Наравно да Бог није због овога створио свет, премда се ово и догодило. Он је људима понудио ову лекцију не због тога да би их лишио оправдања, него да би они познали Њега. Али пошто су се показали неблагодарни, људи су сами себе лишили сваке заштите. Примети како Апостол показујући на који начин су људи постали лишени оправдања, говори: јер кад познаше Бога, не прославише Га као Бога, нити Му захвалише (сш, 21). Веома је велико ово једно сагрешење, но друга њихова кривица је та што су се они клањали идолима, што је још и Јеремија осуђивао рекавши: два зла учинише људи ови: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване."(Јерем. 2. 13).
Као доказ да су незнабожци знали Бога и да се овим знањем нису користили како доликује, Апостол износи то да су они признавали многе богове, па је зато и додао: јер кад познаше Бога, не прославише Га као Бога. Он указује и на узрок њиховога пада у такво безумље. Какав је узрок томе? Узрок томе је што су се они поуздали у своје помисли. Уосталом, Апостол није тако рекао, пего кудикамо изражајније: залудјеше у својим умовањима, потамње неразумио срце њихово (ст 21). Ако било ко реши да у ноћи без месечине пође непознатим путем, или да плови по мору, тај не само да неће достићи циљ него ће убрзо и погинути. Тако и незнабожци, одлучивши да пођу путем који води на небо, сами су себе лишили светлости. Предавши се затим уместо светлости, тами умовања, почели су да траже Бестелсснога у телима и неописивога у облицима (образима, ликовима). На овај начин они су се подвргли ужасној пропасти.
Притом још потврђује, да збркане ове измишљотине треба сматрати за истините.
