Sad me terate da iskopam svoju davnu recenziju njegovog Perkinsona, za kojeg je prvi put dobio Ninovu...Secam se, jos i tad sam prelomio oko nagomilane politike i religoznog morala u njegovom poznijem opusu, pa sam resio da zakruzim to god njega i stavim na tabak. Evo sta sacinih:
Svetislav Basara:" Uspon i pad Parkinsonove bolesti",Dereta,2006.
U svom osvrtu na delo, sa zadovoljstvom cu ukazati na sve znacajne novine sadasnje Basarine proze,ali cu ujedino i rasvetliti njene glavne,nazalost,zamorne nedostatke, koji su mi se prikazali nakon dugog iskustva pracenja Basarine proze i njene evolucije. Prevashodan cilj ove kritike je vera u viziju ne gore,vec potencijalno jos bolje litarature ovoga naseg vec dokazanog pisca.
Poslednji Basarin roman, sa metaforom Parkinsonove bolesti kao weltsmertz-a (`svetske patnje`), vec u sledecem misaonom naletu otkriva znacajni idejni fundus iz koga je u stvari iznikao, a to je,osnovno, niceanska teza o "bolesti" i "prebolevanju",odn. o pamcenju i - zaboravu... Upoznajmo tu zacudnu bolest... Njena krajnja, poodmakla faza jednaka je pocetnoj (ili `pocetnickoj`), i glasi: IGNORISANJE ISTE ! Izvor zaraze: moderna dekadencija sveta i drustva-svih geograf.duzina i sirina!...Daleko poreklo bolesti je, pak, "praroditeljski greh" (pisac naglasava istorijsku daljinu prvog sagresenja,sto,videcemo, nije bez nekog simbolicnog znacaja u delu)...Sledi da se bolest zasniva na patologiji ZABORAVA i LJUDSKE IGNORANCIJE, pa se, u varijacijama ovih "kvaliteta", ogledaju i njeni razliciti stepeni: A,B,C,D,itd... Ti lazni kvaliteti, kako ih ovde vidimo, startno se, `dobronamerno`, medicinski nazivaju `dusevno-telesnim zdravljem` i `normalnoscu`....Lazni su, pak, jer kao takvi NISU DOKAZANI U BORBI SA BOLESCU !...U tom smislu,i sa takvom metaforom, knjiga je zdusan i u ovom trenutku vrlo potreban podsetnik na zaboravljenu metodu preispitivanja proslosti kroz licno pamcenje,preki,ali i milostiv ukazatelj na zaboravljene naslage SVE-ISKUSTVA PROSLO-BUDUCIH-VECITO-OBOLELIH VREMENA, koje se danas,po nekom cudnom, sistematskom hibridno-matrix-tajno-sektaskom konsenzusu medju ljudima danasnjice NE SHVATAJU, IGNORISU, DEGENIRISU: u tupoj, dajdzestiranoj mikikriji zivota i brze,`extra`-zbilje 21.veka, i zarad najlosijeg simulakruma ikad dotada vidjenog u istoriji ljudske realnosti: promovisanja urbane mode jedno-dimenzionalnog tipa, besmislene ideologije `nultog vrha konzumenske svesti` i priguseno-trijumfalne promocije najcudnijih vremena `staklenih zvona` medju ljudima...
S druge strane, zbog pripovednih klisea, zamora teksta, ponavljanja i nedoslednosti, roman se cini kao jedan od slabijih Basarinih, cak iako u sebi nosi tako brilijantnu obzervaciju stanja u kome se sadasnja postmoderna svest i jedinka (srpska - pogotovu !) nalaze. Glavni nedostaci romana piscu se cine kao `vrhunska mesta`: pseudo-hriscanska retorika koja `jede` prirodan smisao dela, nastao u sudaru vise ideja i planova (glavna je vec recena:bolest `zaborava`); pomalo nategnut i, u 70% slucajeva, vec vidjen humor kod Basare,koji bi svoju komiku `paradoksalnosti` hteo crpeti uglavnom iz krutosti ortodoksnih religioznih navoda i spiritualisticke ekvilibricnosti dela, kakvim ga autor u startu pretpostavlja. Naposletku, tu je i insistiranje na simbolici anti-heliocentrizma (valjda pobuna protiv svih vrsta centrizama, otudjenih od coveka), koje,medjutim,upravo pati od nedostatka materijala za paradokalnost da bi,u ovom casu, konacno dobilo svoju odlucujucu, trijumfalnu, simbolicko-spiritualisticku pobedu kakvu autor odavno prizeljkuje u svojoj prozi,cak i nakon sto je i ostvari... Umesto paradoksalnosti, iz opustenog,`razlabavljenog` teksta izbijaju kontradiktornosti... Pitanje:"Sta je u centru,a sta orbitira?" ne bi trebalo da bude vazno OSOBI KOJA JE PRISTALA DA OBOLI u "(SVETOJ) BOLESTI" paloga sveta, tj.upravo u vecitoj DEKADENCIJI. Iznenada se, ali jasno, naglasava sporedna uloga koju praroditeljski greh ima u celoj stvari vezanoj za bolest: pocetak je pocetak, ali vreme se ne moze vratiti unazad; na racun toga, zivece i zivot ima uvek aktuelna `bolest poslednjih (postmodernih) vremena`. Upravo zbog toga, spor izmedju heliocentrizma i geocentrizma gubi svoju snagu i smisao iz ranije proze...Prica se u ovom romanu jos i o formiranju glavnih celija svake civilizacije-gradova, verovatno pod uticajem Delezovih eseja o nomadima - sto bi bila prostorna varijabla istorijske dekadencije,kao i o vec dobro poznatim Bodrijarovim tezama o `ubrzanju vremena` - sto odgovara vremenskoj varijabli (post)moderno sagledane dekadencije. Bodrijarovsko stepenovanje `realnost-simulacija-simulakrum` je, medjutim, nesto mnogo bitnije za primetiti u Basarinom ucitavanju teza specificno ovoga autora i filozofa, sto se u njegovom romanu ogleda u karakterizaciji bolesti kao "Parkinskonizam A,B ili C tipa..." Oslobadjanje u misteriji `svete bolesti` neocekivano ce, ipak, ponuditi sliku koja je bliza heliocentricnom, nego geocentricnom modelu sagledavanja kosmickog mesta coveka: promrzlu u tami jedinku okrenutu svome centru koji se projektuje ekscentricno- u udaljenu,ali duhovno blisku tacku, koja ce tom istinskom cinu uzvratiti sopstvenom svetlecom toplinom misticnoga Sunca, uz duboki unutrasnji osecaj da je ta tacka upravo - voljeni Bog.
Posto smo ovde Bogu prisli na mistican, intuitivan nacin, red je da se osvrnemo i na malo kontraverznije teme u delu, po kojima je Basara dobro znan i, ultimativno, najvise cenjen pisac kod nas, teme vezane za detronizaciju i adivinizaciju svetovnih likova i pojava... Buduci da je akcenat dela na prevlasti literature,odn. fikcije, kreativnosti nad realnoscu,to se u ovoj problematici u prvom redu valja skoncentrisati na fenomene iz knjizevnoga sveta. Nesto sa cime se mnogi nece sloziti,ne zeleci da razumeju pisca, jeste revizija i revalorizacija "uloge Dostojevskog u svetskoj knjizevnosti i teoriji"... "Svako je glumac..`,tvrdi nam Sekspir... I sami umetnici znaju da zauzmu odredjeni stav, gard, ulogu spram onog materijala kojeg ostvaruju svojom fikcijom...Jedino se za Dostojevskog, pa cak i Tolstoja,smatra da su `liseni svake uloge, glume i pretvaranja` nad masom i silom svoje imaginacije, kao da im Bog bezmalo sam dosaptava svoje istine direktno na uvo,odatle na hartiju...Paradoksalno je, medjutim, da su upravo ovi pisci pokazivali katkad vrlo tesko razumljivu surevnjivost spram sopstvenog lika i dela, ipak tako potvrdjujuci da su -nazalost ne samo u svom umu- nosioci nekakvih `uloga`, i to,ni manje-ni vise, nego uloga `narodnih tribuna`,`proroka` i `proznih Bogova`...Dostojevski, opterecen ulogom `bozanske milosti i oprastanja`,kroz bozanski (skriptorski-pripovedno) organizovanu i nategnutu patnju- kao da je sam izmislio nacin na koji dekadencija deluje !... Tolstoj,sa ulogom `Boga-Savaota`,`predvodnika vojski i masa`, Demijurga-`poznavaoca zivota i smrti`,sa svim tim znanjem na sopstvenim plecima, opterecen je imperativom da prema `tome` organizuje svoj literarni svet...Poznata je Bahtinova teorija `polifonog romana Dostojevskog`,kao i Stajnerove komparativne studije ova dva pisca,koje im,uzimajuci sve ovo gore navedeno U PRILOG, priznaju vestinu (umetnost) organizacije tog jedninstvenog materijala u knj.istoriji, te po tome iznose i odredjeni estetski sud...
Medjutim, izvan ovih teorija, vezanih za tumacenje tzv. "ruskog romana realizma 19.veka", pri poredjenju sa mozda dostojnijim i korenitijim primerima za stvar realizma u knjizevnosti,npr. Balzaka u Francuskoj, ili cak i Stendala, koji svojom sentencom `Roman je ogledalo koje se nosi pokraj puta...` otvara vrata intimnom i zbiljskom prozimanju covecije realnosti i njega samog-putem istinskog osecaja, i osecaja za istinsko, mi zapravo dolazimo i do istinske manjkavosti ruskog realizma: odsutstvo pravog realizma sveta, koji ce kolapsirati pod imperativima jedne ili vise ideja za dokazivanje i za ucitavanje u njega. U zeljama autora da dokuce misteriju zivota i postojanja, strada sam verodostojan zivot: prikazi njegovih puteva,aktera i psiholoske motivacije pate od izvestacenosti, preko patetike, do sladunjavosti. Mi odatle,fakticki, nismo nista naucili!
Ponekad i Svetislav Basara upada u zamke projektovanih idealizama,od kojih mu proza slabi. Bitno je,medjutim,da je u svom delu,konacno locirao i ovaj od mnogih misterioznih izvora Parkinsonove bolesti, tvrdeci, kroz usta jednog od junaka, da je Dostojevski simbolicno "prokockao buducnost Rusije",odn.verodostojnost njene realnosti, time inaugurisuci svu bit kasnijih nesrecnih ruskih eskapizama: revoluciju,komunisticku dogmu,gulag i krvolocnost cuvara ideologije - dekadenciju per se.... Oslobadjanje licne i kolektivne svesti, takoreci,osvescenje,`preboljenje`, ne moze ici VAN SPOZNAJE DEKADENCIJE SVETA, koja kod Basare konacno dobija svoj mitski status i praiskonsku silinu, dubinu, cak i toplinu...Nabrojasmo neke od simptoma bolesti ! Iz ovoga,medjutim, nastaje prezreni KOPERNIKANSKI OBRT u prozi ovog autora, onaj koji ultimativno ukida religioznu tautologiju njegovih poslednjih dela: aistorizam,dotada iz postmodernistog sveta odmetnut u panegirike vecnoj hriscanskoj nadi i eshatologiji kod Basare, ovde se,kao pas-lutalica ili bludna zena,metaforicki receno, `vraca natrag kuci`...drukcije receno,vraca se prvom i,tvrdi se,VECNOM izvoru zaraze: (post) modernom, zauvek -`sada`, zivoj aktuelnosti dekadentne, nezaobilazne zbilje,kao sto je nezaobilazna i jednika cija dusa,svojim svetlom,obasjava mrak oko sebe i u njemu nalazi svoju mudrost. Hvala Bogu/Niceu na tome!...
No, iznad svega, cini se (sasvim ispravno uostalom) da autor u ovom romanu zrelog,a mozda i prezrelog postmodernistickog postupka, pokusava konacno da shvati i samom sebi objasni ulogu `umetnika-stvaraoca-kreatora` u postojanju, kakvo god ono bilo: dekadentno ili Bogu po meri... Problematika originalnosti, stvaralastva i autorstva je jedan vid opsteg mesta u postmodernistickoj literaturi, pocev od Borhesa, pa sve mozda do Rolana Barta,njenog najznacajnijeg teorijskog eksplikatora. Ipak, nas, domaci, srpski pisac iz Bajine Baste cini nam se zanimljiviji utoliko sto, pod imperativima vesto naslucenih stvari, imanentnijim ljudskom duhu i estetskom smislu od uobicajenih post-akademicarskih rasprava o tome sta je starije u tekstu: kokos ili jaje, odn.pisac ili citalac, dolazi, dakle, do saznanja koja su, kroz istoriju, nesvesno ili svesno, mucila vecinu velikih pisaca (a u manjem broju- i ona manje znacajna imena) svetske knjizevnosti, ukljucujuci tu i samog Borhesa, koji bi `pre umro`, nego sebi ili drugome priznao naraslu problematiku ovog pitanja `u svom prozracnom duhu...` Da ne duljimo dalje, radi se o ULOZI AUTOROVOG EGA, upucenog da postane SUPER-EGO NJEGOVOG DELA, drugim recima, bivamo kod Basare svedoci retkog tipa rasvetljavanja precutnog demona-pratioca umetnickog stvaranja u preteznom broju slucajeva: rasvetljavanja tzv. "umetnicke sujete ili tastine"...
Kao i sve drugo sto dekadencija - "sveta bolest" dodiruje, zahvata i prozima, tako ni ljudski ego ne moze biti toga postedjen, te kroz zivot neminovno postaje ponosan na svoje blejkovsko iskustvo: tast,sujetan,u krajnjem slucaju i blaziran- sve u zavisnosti od toga sa kakvim SENZIBILITETOM prilazi svom `obolelom` sopstvu... A upravo u tome lezi i kljuc razresenja ove misterije - i za bolest i za bolesnog - kljuc njenog prevladavanja, "prebolevanja"... Potrebna je neka vrsta ciste, nesmetane i neopredeljene energije, potekle iz centra ljudskog bica, koja bi preovladala postojecu bolest ega, ali pazeci da ne dezintegrise `casnu istoriju` svete bolesti u nama,tj. pamcenje vezano za procese dekadencije kroz koje je ego bivao podvrgnut- u kojima je jos uvek i gde ce vecito i biti... Vazno je da na taj nacin ego i opstaje- za potporu drugome, na radost kosmicke destinacije ka kojoj stremi, verovatno odatle (prethodno) misticno i izviruci...Iz ovoga se moze zakljuciti koliko je pogresno ignorisanje sujete u zivotu,recimo cak i nedostatak uvazavanja za nju...jer ona nije nista drugo do `ljudsko ja`-sopstvo obolelo od pravoga smisla! Izvorno stendalovski momenat...
Vecina dobrih umetnika zeli, zapravo, da ljudima pruzi uvid i svedocanstvo u ovu maestralnu “borbu kroz kooperaciju” sveta (dekadencije) i sopstvenog zivog (obolelog) ega,na sta je,energijom Izvora,pristao i sto je svesno izabrao- njihov senzibilitet: `malo svet, malo ja...i porodicemo lepotu..`(nepotrebno citirati Dostojevskog)... Problem nastaje kada odredjeni tip stvaraoca proceni da je pecat koji dekadencija udara u njegovom egu vazniji od energetske sile kojim se on,ne-brise,vec preovladava. Takav tip stvaraoca osetice svu tezinu pojma (neprevazidjene/opterecujuce/nekreativne) `umetnicke sujete` u sebi !...Ta slika vodi, medjutim, `Parkinsonizmu B`: zaboravu `Sile zaborava`,izvorne moci preovladavanja,date coveku kao kljuc uzdizanja u bolesti...Logicno,time dekadencija gubi svoj pravi,nasusni lek i produbljuje se u svom haosu. Arhi-primer ovakvih stvaralaca,koje nam S.Basara nemilice otkriva, svodi se na Dostojevskog i Tolstoja: oni su otkrili bolest, razboleli se, ali su utajili (sebi) lek, cime su je pogorsali za sva buduca vremena i generacije,ne shvativsi da,umesto mobilizacije cele zbilje za sopstveno stvaralastvo,moraju mobilisati, u prvom redu - sebe...
U univerzumu u kome caruje sveto pravilo slobodnog izbora,ili osnovne ljudske svesti koja je,miloscu Izvora,najpre bila iznad dobra i zla, a koja ce potom zaigrati `stalni ples` sa njima u zivotu, vazi, pak, potsecanje da je `bolest vecna` i da je zdravlje u iluziji svoga temelja i prevage samo "pocetnicka greska u misljenju bolesnika..." Odatle, jos jednom-nenadano kod Basare, simbolika ZENSKOG BICA dobija osvezen i podmladjen smisao u liku cuvene famme fatale 19.veka,salonske zavodnice zvucnog imena:Lu Salome.. Dama se cini utoliko privlacnijom sto je autor predstavlja kao `samo otelotvorenje bolesti...` Cini se da je tu zatvoren horizont, jalov zavrsetak jedne price za koju su mnogi imali tek toliko volje da je etiketiraju kao `mizoginiju pisca`,umesto da ga uzmu u obzir kao simbolicko polje specificnih autorskih resenja. Ali naucimo se Stvaraocevom varanju: energijom Izvora bogati Isus isao je medju bolesne,a ne zdrave... Mozda nam to nesto govori. Ne znam koliko Basara dobro poznaje hebrejski, ali rec `Shalom`,odakle korenom vuce ime posasne zavodnice, znaci `mir u mudrosti...` (a mozda je ono `Lu` biva skracenica od `lukava`,pa bi se mozda ovde sv.Pavle imao dodatno razmisliti u svom razmatranju hriscanskih epiteta `pitom kao jagnje` i `lukav kao zmija`). Da li je dosad nesto u ovom prikazu postalo jasnije nego pre?
....Zaista, energija Izvora, data Zeni (dekadenciji) kao `poklon koji leci`- u vecnome `sada` (modernizam) - i vi imate svoj `mir u mudrosti`... Zasada......
Ono kad pesnici listom glasaju za prozu. 
Divno je sto si se oglasio i izneo nam svoje misljenje,koje u svim tvojim posstovima nalazim,kao i ranije u tvom blogu,koji stvarno nedostaje,nama ljubiteljima tvoje reci i misljenja.
