- Poruka
- 358.601
Sveti prorok Jona beše sin Amatijev, iz grada Gatefera (4 Car 14, 25). Majka njegova bejaše, po predanju ona Sareptska udovica koja u vreme gladi prehrani proroka Iliju, ili tačnije: ona bi hranjena prorokom, jer dolaskom prorokovim u njenu kuću brašno se iz zdele njene ne potroši niti nestade ulja u krčagu dokle Gospod nepusti dažd na zemlju (3 Car. 17, 14-16). Međutim Jona, tada još malo dete, razbole se i umre. Tada udovica reče Iliji: Šta sam ti uradila, čoveče Božji? Jesi li došao k meni da spomeneš grehe moje i da mi umoriš sina? A on joj reče: Daj mi sina svoga. I uzevši dete iz naručja njezina Ilija ga odnese u gornju sobu, gde on življaše, i položi ga na postelju svoju. I zavapi Ilija ka Gospodu i reče: Avaj meni, Gospode Bože moj! Zar Ti hoćeš i ovu udovicu kod koje sam gost da ucveliš umorivši joj sina? I dunuvši triput na dete on se pomoli Gospodu govoreći: Gospode Bože moj, neka se povrati u dete duša njegova. Gospod usliši molitvu svetog proroka Svog, te se povrati u dete duša njegova i ono vaskrse (3 Car. 17, 17-22).
Kada odraste, Jona življaše vrlinskim životom besprekorno hodeći po svima zapovestima Gospodnjim. On toliko ugodi Bogu, da se uskoro udostoji proročkoga dara i prorokova o stradanjima Gospodnjim, o opustelosti Jerusalima, i o kraju sveta. Kada, govoraše on, čujete kamen kako vapije tankim i tužnim glasom, i drvo kako govori k Bogu, tada će se približiti spasenje i svi će narodi poći u Jerusalim na poklonjenje Gospodu; a Jerusalim će spopasti mrzost opustošenja; i tada će nastupiti kraj svemu što živi.
Dobivši od Boga dar proroštva, Jona stupi na proročku službu. I jednom dođe reč Gospodnja Joni govoreći: Ustani, i idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj u njemu, jer zla njegova iziđoše do meke (Jon. 1, 2). A l i Jona ne izvrši naređenje Božje. On mišljaše da Ninevljani neće poverovati njegovim rečima, pa će ga staviti na muke. Tako uplašen, on usta da beži u Tarsis, želeći se sakriti od lica Gospodnja. Ali, niko se ne može sakriti od Gospoda, jer Gospodnja je zemlja i sve što je u njoj (Ps. 23, 2). Ko se može sakriti od Onoga koji je svuda i sve ispunjava?
Bežeći Jona dođe u Jopu tu nađe lađu koja iđaše u Tarsis, i plativši vozarinu uđe u nju i krenu na dalek put. Ali Gospod, želeći urazumiti i ohrabriti slugu Svoga, podiže velik vetar na moru, i nasta velika bura. Silni talasi titrahu se lađom, i ona beše u opasnosti da se razbije. Uplašeni, lađari irizivahu svaki svoga boga, i bacahu što beše u lađi u more da bi bila lakša. Jedino Jona beše sišao na dno lađe, i legav spavaše tvrdo. A krmanoš dođe k Joni, i našavši gde spava usred takve opasnosti, razbudi ga i reče mu: Što ti spavaš? Zar ne vidiš u kakvoj smo opasnosti? Ustani, prizivaj Boga svog, ne bi li nas se opomenuo da ne poginemo. – Međutim bura ne prestajaše, i opasnost od nje. Onda lađari rekoše jedan drugome: Hajde da bacimo kocku da vidimo zbog koga nas snađe ovo zlo. – I baciše kocku, i pade kocka na Jonu. Tada ga oni upitaše: Kaži nam zašto nas postiže ovo zlo? Kakvog si zanimanja? Odakle ideš? Iz koje si zemlje? I od koga si naroda? – Jona odgovori: Jevrejin sam, i poštujem Gospoda Boga nebeskoga, koji je stvorio more i suhu zemlju; no sagrešivši pred NJim uplaših se, i evo bežim od lica NJegova. – Čuvši to, oni se vrlo uplašiše i rekoše mu: Šta da činimo s tobom, da bi se more stišalo? – Jer bura na moru bivaše sve veća. A Jona im reče: Uzmite me i bacite u more, i more će se stišati, jer vidim da je zbog mene došla na vas ova velika bura. – Mornari uzeše Jonu i baciše ga u more, i presta bura na moru. Tada sve ljude na lađi obuze veliki strah od Gospoda, i prinesoše žrtvu Gospodu i uznesoše Mu molitve (Jon. 1, 3-16).
Međutim proroka Jonu, po zapovesti Gospodnjoj, proguta kit; i provede Jona u trbuhu kita tri dana i tri noći. Nalazeći se živ u trbuhu kita, ali u smrtnoj nevolji i opasnosti, Jona se pokaja, i zavapi ka Gospodu iz utrobe kita kao iz groba, moleći se Gospodu i kajući se za greh svoj i obećavajući da će izvršiti zapovest Gospodnju. Milosrdni Gospod usliši molitvu Joninu, i zapovedi kitu, te izbljuva Jonu na zemlju (Jon. 2, 1-11). Obrevši se na zemlji, i ugledavši svetlost dana i nebo i zemlju i more, Jona uznese svesrdnu blagodarnost Bogu što ga izbavi od smrti.
Posle toga dođe reč Gospodnja Joni drugi put, govoreći: Ustani, i idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj mu ono što sam ti već naredio. – I usta Jona, i otide u Nineviju; a Ninevija beše grad vrlo velik, tri dana hoda. I poče Jona ići po gradu jedan dan hoda, i propovedajući govoraše: Jošte četrdeset dana, pa će Ninevija propasti. – Ninevljani poverovaše Bogu, i oglasiše post, i obukoše se u kostret svi od najvećega do najmanjega. Propoved Jonina dođe i do samog cara Ninevijskog; i on ustade sa svoga prestola, skide sa sebe svoje carsko odelo, obuče se u kostret i sede u pepeo. I onda naredi car da se po celoj Nineviji objavi ova zapovest njegova i knezova njegovih: ljudi i stoka, goveda i ovce da ne okuse ništa, ni da pasu na da piju vode; nego i ljudi i stoka da se pokriju kostretima, i da prizivaju Boga jako, i da se svaki vrati sa svog puta zlog i od nepravde. – Bog, videvši obraćenje i pokajanje Ninevljana, kako se vratiše sa zloga puta svog, smilova se na njih, i ne navede na njih zla kojima im je pretio preko Svog proroka, nego postupi sa njima po neiskazanoj milosti Svojoj (Jn. 3, 1-10).
Međutim Jona, pošto izvrši zapovest Gospodnju, iziđe iz grada, i popevši se na goru sa istočne strane grada, načini onde sebi kolibu, i seđaše pod njom u hladu da vidi šta će biti od grada. No videvši da se gradu ništa ne dogodi, on se veoma ožalosti, pa u molitvi reče Bogu: O, Gospode! Ne rekoh li ja to kad još bejah u svojoj zemlji? Zato i pohitah da pobegnem u Tarsis, jer sam znao da si Ti milostiv i žalostiv, dugotrpeljiv i mnogomilostiv. I sada Gospode, uzmi dušu moju od mene, jer mi je bolje umreti nego živeti (Jon. 4, 2-3).
A Gospod Bog zapovedi, te noću uzraste tikva nad Jonom da mu bude sen nad glavom, da ga štiti od žege sunčane. I Jona se obradova tikvi veoma, i odmori se pod njom danju. Naredne pak noći naredi Bog crvu, te dođe sutradan u zoru i podgrize tikvu, i ona uvenu. I kad ogranu sunce i stade jako žeći Jonu po glavi, Jona klonu duhom i požele da umre, govoreći: Bolje mi je umreti nego živeti. – A Gospod reče Joni: Tebi je toliko žao tikve, oko koje se nisi trudio, niti si je odgajio, nego jednu noć uzraste a drugu noć propade. A zar meni da ne bude žao Ninevije, velikoga grada, u kom ima više od sto dvadeset hiljada ljudi, koji se obratiše k meni i pokajaše, i mnogo stoke? (Jon. 4, 6-11).
Pošto prođe četrdeset dana i Ninevija ne propade, Ninevljani videše u tome znak milosti Božje i oproštaja, izađoše iz grada k proroku Joni i dadoše mu dare za hram Jerusalimski, kao blagodarnost za spasenje. Praćen blagodarnošću Ninevljana što ih blagovremeno urazumi i privede pokajanju, Jona s mirom otputova iz Ninevije u svoju postojbinu. Pošto požive tu dugo bogougodnim životom, sveti prorok. Jona mirno skonča i bi pogreben u svom rodnom gradu. Sada pak, predstojeći na nebesima Hristu Bogu, naslađuje se gledanjem lica NJegova i slavi Ga sa prorocima i apostolima i sa svima svetima vavek. Amin.
Izvor: SPC