- Poruka
- 18.453
Jedan od najčudnijih trenutaka u umetnosti glume, a ona je sastavljenja upravo od
samih čauda, jeste onda kada glumac pred početak predstave ulazi u garderobu,
u onu malu, krajnje omeđanu prostoriju u kojoj je jedan zid ogledalo...
Kada zatvara vrata za sobom, razodeva se, sedne pred ogledalo, šminka se i
ponovo se odeva - ovog puta u "kostim"...
Uzgred zaviruje u knjigu na svom pultu i u njoj kontroliše znanje reči koje tiho mrmori,
ponovo obučen razgleda sebe u ogledalu, pravi grimase, poneku gestu, duboko
udahne i najzad izađe na vrata garderobe...
Naizgled beznačajni postupci bez oreola tajne, a ipak, oni pripadaju jednom od
najmisterioznijih rituala i znače čin potpunog preobražaja, ravan onome kada iz
mrtve lutke izleće prelepi leptir.
Ta neugledna prostorija je predvorje apoteoze.
U njoj jedan čovek odbacuje sve što mu život znači i, prešavši prag u obratnom
smeru, napušta zonu realnosti da bi zakoračio u svet mašte.
U tom trenutku, glumac počinje da sumnja i da preispituje sebe prostim pitanjima
ko sam? šta sam? gde sam? zbog čega sam? I, gle čuda, ova pitanja pomažu
objektiviranju i pod prisilom jednog jedinog paradoksa - da je glumac istovremeno
i kreator i kreacija, autor i umetničko delo, postaju krajnje složena, jer počinju da
se tiču suštine ličnog. Ova pitanja dostojna za odgovor filozofa se pojavljuju i traže
razrešenje u samom trenutku prelaza preko praga, dok još traje munja preobražaja.
Posle tog koraka, glumac šapuće nešto kao magijske formulu: "ovo malo je više
nego mnogo, ovaj trenutak je večnost, ja sam sve"...
I svesno se predaje ambisu, počinje život magijske realnosti, začinje igru.
Razume se, on ne daje odgovor - pozorište je više od odgovora, ono je onaj drugi,
sveobuhvatniji vid života...
samih čauda, jeste onda kada glumac pred početak predstave ulazi u garderobu,
u onu malu, krajnje omeđanu prostoriju u kojoj je jedan zid ogledalo...
Kada zatvara vrata za sobom, razodeva se, sedne pred ogledalo, šminka se i
ponovo se odeva - ovog puta u "kostim"...
Uzgred zaviruje u knjigu na svom pultu i u njoj kontroliše znanje reči koje tiho mrmori,
ponovo obučen razgleda sebe u ogledalu, pravi grimase, poneku gestu, duboko
udahne i najzad izađe na vrata garderobe...
Naizgled beznačajni postupci bez oreola tajne, a ipak, oni pripadaju jednom od
najmisterioznijih rituala i znače čin potpunog preobražaja, ravan onome kada iz
mrtve lutke izleće prelepi leptir.
Ta neugledna prostorija je predvorje apoteoze.
U njoj jedan čovek odbacuje sve što mu život znači i, prešavši prag u obratnom
smeru, napušta zonu realnosti da bi zakoračio u svet mašte.
U tom trenutku, glumac počinje da sumnja i da preispituje sebe prostim pitanjima
ko sam? šta sam? gde sam? zbog čega sam? I, gle čuda, ova pitanja pomažu
objektiviranju i pod prisilom jednog jedinog paradoksa - da je glumac istovremeno
i kreator i kreacija, autor i umetničko delo, postaju krajnje složena, jer počinju da
se tiču suštine ličnog. Ova pitanja dostojna za odgovor filozofa se pojavljuju i traže
razrešenje u samom trenutku prelaza preko praga, dok još traje munja preobražaja.
Posle tog koraka, glumac šapuće nešto kao magijske formulu: "ovo malo je više
nego mnogo, ovaj trenutak je večnost, ja sam sve"...
I svesno se predaje ambisu, počinje život magijske realnosti, začinje igru.
Razume se, on ne daje odgovor - pozorište je više od odgovora, ono je onaj drugi,
sveobuhvatniji vid života...
