Како је почео Први светски рат

24517_vest_688.jpg

Пре тачно 98 година, Никола Пашић је у једној нишкој кафани прочитао поруку да је Беч објавио рат Србији, окренувши наглавце свет који је уведен у Велики рат

„Аустрија нам је објавила рат. То је њен крај. Бог ће нам дати победу.”


Председник српске владе Никола Пашић изговорио је ове јечи прије тачно 98 година, 28. јула 1914. у некој кафани у Нишу, у којој се нашао и песник Јосип Сибе Миличић који је од заборава отргао овај штури, пророчки коментар. Пашић је седио сам за столом и ручао, када га је прекинуо неки жандарм да би му уручио телеграм који је тог дана окренуо свет наглавце, пошто је њиме покренут замајац Првог светског рата.

У отвореном телеграму послатом преко Букурешта, ратоборни Беч је поручио српској влади следеће:

„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јула 1914, коју јој предао аустро-угарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом”.

У ноти од 23. јула, на коју се Беч позвао, службена Србија је оптужена да је хушкала пречанске Србе против Аустроугарског царства и да се идеја о атентату на престолонаследника Фрању Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан 28. јуна 1914, „родила у Београду”, да су атентатору Гаврилу Принципу и друговима „оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови ’Народне одбране’, и да су прелазак у Босну спровеле старешине српске пограничне службе”.

Било је то противно закључцима до којих је дошао Фридрих фон Визнер, службеник бечког Министарства спољних послова, који је послат у Сарајево 10. јула 1914. да испита истражни материјал и установи доказе о одговорности српске владе за атентат.

Као савестан државни службеник, привржен идеји правне државе и истини, Визнер је 13. јула телеграфисао у Беч: „Не постоји било шта што би указивало на одговорност српске владе у организовању убиства или припрема, или у снабдевању оружјем. Нити има било шта што би човека навело да посумња у тако нешто. Напротив, постоје докази који, изгледа, могу да наведу на закључак да је тако нешто изван сваке сумње”.

Сарајевски атентат је, међутим, како је установио Владимир Дедијер, „био неочекивани дар бога Марса ратоборној бечкој страни, која је још од анексионе кризе 1908–1909. тражила било какав изговор да нападне Србију и умири Јужне Словене, проширујући хабзбуршку власт до самих врата Солуна”.

У том погледу био је више него јасан начелник Генералштаба аустроугарске војске генерал Конрад који је после сарајевског атентата рекао: „То није злочин само једног фанатика; атентат је објава рата Србије Аустро-Угарској... Ако пропустимо ову прилику, Царство ће бити изложено новим експлозијама југословенских, чешких, руских, румунских и италијанских аспирација... Аустро-Угарска мора да води рат из политичких разлога”.

Из тих разлога нота Беча од 23. јула била је, у ствари, ултиматум Србији изражен у десет тачака. Тачком шест је тражено да се српска влада обавеже „да ће отворити судску истрагу против учесника завјере од 28. јуна који се налазе на српској територији”, те да би „органи делегирани од стране царске и краљевске владе (Беча – прим. а.), учествовали у тој истрази”.

Опште мишљење чланова српске владе било је да ноту треба одбити, што је сажео министар просвјете Љуба Јовановић, који се први јавио за реч: „Не остаје ништа друго него да се гине”.

Одговор српске владе саставили су Пашић и Стојан Протић, други министри су понешто додали, тако да је текст био готово у 17.45 сати – 15 минута пре истека ултиматума 25. јула. У одговору је наведено да је српска влада прихватила све тачке бечког ултиматума, осим тачку шест „јер би то била повреда Устава и Закона о кривичном поступку”.

Аустроугарском посланику Гизлу одговор је предао сâм Пашић, коме је Гизл рекао да је незадовољан и да одмах напушта Београд.

Исте вечери се и српска влада повукла у Ниш, због чега је објава рата Србији и затекла Пашића 28. јула у оној кафани с почетка текста.

Исте ноћи, аустроугарска војска је почела да засипа Београд артиљеријском ватром и тако шест наредних дана и ноћи.

Због тога „Политика” неколико дана није излазила, а када се поново нашла пред читаоцима, 4. августа, на првој страни је објављен извјештај „Под аустријским мецима” о нападу на београдску престоницу.

„Противно сваком међународном праву Аустријанци (су) обасипали куршумима и топовским мецима не војску него мирне грађане и приватне зграде”, писала је „Политика”, наводећи да је „аустријско бомбардовање, коме нема имена ни у ратној тактици нити у историји међународних односа, нанело нашој вароши штете...”.

Срећом, „ни једно једино лице није погинуло”.

„Политика” је тог дана објавила и ту добру вест, али је биланс смрти, на крају четворогодишњег Великог рата, по Србију и српски народ био застрашујући – изгинуло је или помрло због епидемија више од 1.100.000 људи, 450.000 војника и 650.000 цивила, што је било око 26 одсто становника Краљевине Србије.

[/CENTER]
 
СРБИЈА У I СВЕТСКОМ РАТУ


Др Слободан Ристановић
Церска битка
САДРЖАЈ:
ЦЕРСКА БИТКА
ПЛАНИНА ЦЕР
МОБИЛИЗАЦИЈА
ЦЕРСКА БИТКА
ШТА ЈЕ СВЕ УТИЦАЛО НА ПОБЕДОНОСНИ ИСХОД
ЗЛОЧИНИ НЕПРИЈАТЕЉА НАД СТАНОВНИШТВОМ
ЗНАЧАЈ ЦЕРСКЕ БИТКЕ
РЕКЛИ СУ О ЦЕРСКОЈ БИЦИ
ЦЕРСКА БИТКА У ПЕСМИ...
ЛИТЕРАТУРА
Од 16. до 20. августа 1914. године вођена је, на широком простору планине Цера, знаменита церска битка, у којој је храбра српска војска извојевала против аустроугарских трупа своју прву (и савезничку) победу у првом светском рату.
Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.
Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914. године, окончана је тзв. церска операција.
Ова књига посвећена је сенима, спомену и слави храбрим ратницима са Цера — победницима у светој и часној борби за слободу...


http://dan-veterana.blogspot.com/p/i.html#.UBjf4XWJ0tU
 
To je u vojnickom pogledu najslavnija istorija Srpske Vojske uz ogromne zrtve koje je podneo Srpski narod. Zasluzuju svaki respekt. Ostaje gorak ukus medjutim da su ogromne zrtve srpskog naroda, 56 % muskog stanovnistva poginulo, uzrokovane jednom nepromisljenom i na kraju krajeva zlocinackom akcijom ubistva Prestolonaslednika i njegove trudne zene bez ikakve preke potrebe i da je to bilo opravdanje za jednu ovakvu golgotu od koje se srpski narod ni dan danas nije oporavio.
 
slava junacima...!!
samo se pitam--dal je njihova zrtva bila uzaludna..?? zrtvovali su sve za srbiju...a izvojevali jugoslaviju iz koje nastade srbija ponovo--koja ne lici ni priblizno na zemlju za koju su se borili ovi junaci..
sta li bi nam rekli sad kad bi mogli..??
znam da bi bili razocarani...ali se pitam koliko bi se nas zastidelo i pocrvenelo pred precima....
 
slava junacima...!!
samo se pitam--dal je njihova zrtva bila uzaludna..?? zrtvovali su sve za srbiju...a izvojevali jugoslaviju iz koje nastade srbija ponovo--koja ne lici ni priblizno na zemlju za koju su se borili ovi junaci..
sta li bi nam rekli sad kad bi mogli..??
znam da bi bili razocarani...ali se pitam koliko bi se nas zastidelo i pocrvenelo pred precima....

Bolno,ali istinito!
 
Српско војничко гробље на Зејтинлику

Српско војничко гробље на Зејтинлику се налази у Солуну и у његовом склопу су смештени гробови српских, француских, италијанских, енглеских и руских војника погинулих у борбама и пробоју Солунског фронта у Првом светском рату. Комплекс гробља је подигнут на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, у склопу које је настало и гробље за преминуле које је временом прерасло у данашњи комплекс...

250px-Zejt_neznan.jpg


Zejt_pan_cb.jpg


 

Back
Top