Ово је мишљење које се појавило када су Реформатори почели да заговарају доктрину Sola Scriptura (само Свето Писмо). Начин размишљања је у суштини био да је Свето Писмо довољно једноставно и очигледно, тако да било ко може да га разуме ако га чита сам. И због тога је одбачено мишљење да је неопходна помоћ Цркве у његовом разумевању. Ова позиција је јасно дефинисана у преписци између Лутерана из Тибингена (Немачка) и Патријарха Јеремије II, Патријарха Константинопоља, тридесет година након Лутерове смрти.
У тој преписци Лутерани између осталог пишу:
Са једне стране, може се тврдити да је Свето Писмо непобитна истина и без грешака, али да је у појединим деловима веома нејасно, и да га је немогуће разумети без помоћи Цркве. Међутим, исто тако је истина и да ти нејасни делови Светог Писма су у другом делу сасвим јасно објашњени, тако да било која особа може сасвим јасно да га разуме.
Иако су ти Лутерани користили списе Светих Отаца, они су тврдили да је то непотребно, и да у случајевима где су списи у супротности са Светим Писмом, треба их одбацити. У принципу, оно што су они заправо тврдили је да у случајевима где се списи Светих Отаца не поклапају са њиховим индивидуалним тумачењима Светог Писма, треба их одбацити. Тиме су ставили јасно до знања да су та њихова индивидуална тумачења по ауторитету изнад тумачења Отаца Цркве.
Уместо да прихвате Оце, који су се доказали у праведности и светости, приоритет треба да се да људском размишљању и индивидуалности. Исти начин размишљања је довео већину модерних лутеранских научника до тога да су одбацили већину учења Светог Писма, укључујући и Христову Божанску природу, васкрснуће, итд. Чак су ставили под знак питања и веродостојност самог Светог Писма на коме су први Лутерани искључиво базирали своју веру.
У своме одговору, Патријарх Јеремија II је јасно разголитио истински карактер лутеранског учења:
Прихватимо Свето Предање Цркве истински и са срцем а без беспотребних размишљања. “Бог је створио човјека добра, а они траже свакојаке помисли” (Проп. 7,29). Не дозволимо себи да се створи нека нова вера која није у складу са Светим Предањем Апостола и Светих Отаца. И сам Свети Апостол је рекао: “...ако вам ко јави јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде” (Гал. 1,9).
У тој преписци Лутерани између осталог пишу:
Са једне стране, може се тврдити да је Свето Писмо непобитна истина и без грешака, али да је у појединим деловима веома нејасно, и да га је немогуће разумети без помоћи Цркве. Међутим, исто тако је истина и да ти нејасни делови Светог Писма су у другом делу сасвим јасно објашњени, тако да било која особа може сасвим јасно да га разуме.
Иако су ти Лутерани користили списе Светих Отаца, они су тврдили да је то непотребно, и да у случајевима где су списи у супротности са Светим Писмом, треба их одбацити. У принципу, оно што су они заправо тврдили је да у случајевима где се списи Светих Отаца не поклапају са њиховим индивидуалним тумачењима Светог Писма, треба их одбацити. Тиме су ставили јасно до знања да су та њихова индивидуална тумачења по ауторитету изнад тумачења Отаца Цркве.
Уместо да прихвате Оце, који су се доказали у праведности и светости, приоритет треба да се да људском размишљању и индивидуалности. Исти начин размишљања је довео већину модерних лутеранских научника до тога да су одбацили већину учења Светог Писма, укључујући и Христову Божанску природу, васкрснуће, итд. Чак су ставили под знак питања и веродостојност самог Светог Писма на коме су први Лутерани искључиво базирали своју веру.
У своме одговору, Патријарх Јеремија II је јасно разголитио истински карактер лутеранског учења:
Прихватимо Свето Предање Цркве истински и са срцем а без беспотребних размишљања. “Бог је створио човјека добра, а они траже свакојаке помисли” (Проп. 7,29). Не дозволимо себи да се створи нека нова вера која није у складу са Светим Предањем Апостола и Светих Отаца. И сам Свети Апостол је рекао: “...ако вам ко јави јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде” (Гал. 1,9).
