Nauka i umetnost pomažu nam da bolje shvatimo svet, svaka iz svoje perspektive. Zajednički čine da nepoznanica u životu i prirodi bude što manje. Ali, kada je reč o njegovoj suštini, možemo se zapitati da li joj je bliži književni ili naučni stvaralac?
Šarl Bodler u pesmi "Albatros" opisao je kako mornari hvataju u plen moćnog albatrosa divovskih krila, koji je snažan i moćan leteo nad prostranim morem, a sada je u okovima kojih se ne može osloboditi. U poslednjoj strofi napisano je sledeće:
Naučnik i pesnik poput albatrosa imaju svoje nebo u kojem poseduju slobodu i moć, domen na kojem buja njihova snaga, ali na kopnu, okruženi ljudima, suočeni sa zlom, neprilikama i surovošću oni prestaju da budu ono što su bili vinuvši se u visine. Istina, njima naviše smeta baš to što su im krila divovska, što su sami velikani koji su suviše moćni i uzdignuti iznad svega, da bi tu, dalje od oblaka, bili nemoćni i slabi. Jer oni su kraljevi samo svoga neba...
Pesnik i naučnik težeći da objasne svet samo se bave delićima. Jedan traži smisao, inspirativno govori o mnogim stvarima i prikazuje ih u onom svetlu kojim običan čovek ne može da ih obasja, drugi pokušava da se približi načinu na koji priroda funkcioniše, tako zalazeći i u nas same kao jednog njenog dela, ali nijedan ne ulazi u one oblasti koje su van domena njihove delatnosti, a i da to učine prošli bi kao opisani albatrosi.
Taj preostali deo "suštine života" koju treba razotkriti, svakako ne daje ni filozofija, iako mu znatno odlučnije i "glasnije" teži od ovih prethodnih. Ne, i njoj je pripao samo komadić sveta koji treba da objasni. Suštinu života uglavnom spoznaju oni kojim do nje nije naročito stalo i koji su naprosto naučili da uživaju u svim njegovim blagodetima i nedostacima. Oni kojim je smisao života baš u tome da ga otkriju, samo opisuju krugove. Koliki god ti krugovi bili, uvek će ostajati nešto izvan njih. Oni koji ih ne crtaju kroz život, neće imati toliko široke krugove u kojim su gospodari, ali neće ih ništa razdvajati od onog van njih. Baš zato je običan čovek nekada veći filozof od pravog filozofa. Jer istini koju filozof voli on je daleko bliži.
Da, suštini sveta najbliži običan čovek. Nije bitno šta je po zanimanju. Bitno je samo šta će tokom života uraditi i shvatiti pri tom za samog sebe. Ne mora on to pretočiti u predivan govor. Ne mora o tome pisati knjige. Ne mora biti cenjen naučnik, kojim će ceo svet biti zahvalan za inovativna dostignuća. Ne mora... Život se spoznaje najbolje tako što se živi. Nije bitno hoće li ga neko bolje prepričati.
Sve u svemu, čovek treba da bude svestran. I umetnik, i naučnik, i običan čovek. Inače će uvek biti albatros, moćan dok leti, slabašan čim prestane da maše krilima...
Šarl Bodler u pesmi "Albatros" opisao je kako mornari hvataju u plen moćnog albatrosa divovskih krila, koji je snažan i moćan leteo nad prostranim morem, a sada je u okovima kojih se ne može osloboditi. U poslednjoj strofi napisano je sledeće:
Tom knezu oblaka i pesnik je sličan,
On se s burom druži, munjom poji oči,
Ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
Divovska mu krila smetaju da kroči.
Naučnik i pesnik poput albatrosa imaju svoje nebo u kojem poseduju slobodu i moć, domen na kojem buja njihova snaga, ali na kopnu, okruženi ljudima, suočeni sa zlom, neprilikama i surovošću oni prestaju da budu ono što su bili vinuvši se u visine. Istina, njima naviše smeta baš to što su im krila divovska, što su sami velikani koji su suviše moćni i uzdignuti iznad svega, da bi tu, dalje od oblaka, bili nemoćni i slabi. Jer oni su kraljevi samo svoga neba...
Pesnik i naučnik težeći da objasne svet samo se bave delićima. Jedan traži smisao, inspirativno govori o mnogim stvarima i prikazuje ih u onom svetlu kojim običan čovek ne može da ih obasja, drugi pokušava da se približi načinu na koji priroda funkcioniše, tako zalazeći i u nas same kao jednog njenog dela, ali nijedan ne ulazi u one oblasti koje su van domena njihove delatnosti, a i da to učine prošli bi kao opisani albatrosi.
Taj preostali deo "suštine života" koju treba razotkriti, svakako ne daje ni filozofija, iako mu znatno odlučnije i "glasnije" teži od ovih prethodnih. Ne, i njoj je pripao samo komadić sveta koji treba da objasni. Suštinu života uglavnom spoznaju oni kojim do nje nije naročito stalo i koji su naprosto naučili da uživaju u svim njegovim blagodetima i nedostacima. Oni kojim je smisao života baš u tome da ga otkriju, samo opisuju krugove. Koliki god ti krugovi bili, uvek će ostajati nešto izvan njih. Oni koji ih ne crtaju kroz život, neće imati toliko široke krugove u kojim su gospodari, ali neće ih ništa razdvajati od onog van njih. Baš zato je običan čovek nekada veći filozof od pravog filozofa. Jer istini koju filozof voli on je daleko bliži.
Da, suštini sveta najbliži običan čovek. Nije bitno šta je po zanimanju. Bitno je samo šta će tokom života uraditi i shvatiti pri tom za samog sebe. Ne mora on to pretočiti u predivan govor. Ne mora o tome pisati knjige. Ne mora biti cenjen naučnik, kojim će ceo svet biti zahvalan za inovativna dostignuća. Ne mora... Život se spoznaje najbolje tako što se živi. Nije bitno hoće li ga neko bolje prepričati.
Sve u svemu, čovek treba da bude svestran. I umetnik, i naučnik, i običan čovek. Inače će uvek biti albatros, moćan dok leti, slabašan čim prestane da maše krilima...
. 
.