Polako počinjem da sumnjam u to da postoji i najmanja trunka smisla u raspravi sa vernicima. Kada ih suprotstavite naučnim činjenicama, oni se brane citatima iz biblije, kada im ponudite logiku i zdrav razum, zauzvrat dobijete pseudologiku i tvrdoglavost. Da li je njihov strah od realne mogućnosti da ipak nisu u pravu toliki da se na taj način štite od otvorenog razgovora o njihovim ubeđenjima?
Prosto pitanje: da li je ipak moguće sa vernicima razumno polemisati?
Da pođemo od samog početka: verovati znači ne znati!
Ja mogu da verujem da će sutra biti lepo vreme, da se autobus neće pokvariti i da ću stići na vreme na posao. Mogu da verujem i u to da će Šumaher postati šampion i ove godine, da leto neće biti vrelo i da će Srbija izaći iz krize. Ja sve to ne znam, samo verujem. Zapazite ovde usku vezu između verovanja i nadanja. Možemo li, zapravo, vernike okarakterisati kao ljude koji se nadaju u sve to što tvrde da veruju?
Ovde se najčešće javlja prva logička greška vernika u vidu sledeće konstatacije: "ja sam spoznao ovo ili ono, kada jednom osetiš (upisati željenu emociju) onda ćeš znati...". Ne, prijatelju, nećeš ništa znati. Ako i osećaš nekakvu sigurnost u svoja uverenja, to nikada neće biti potpuna sigurnost. I dalje ćeš samo verovati ili se nadati. Ili tako, ili se preseli u neki drugi univerzum u kome pravila logike funkcionišu na neki drugi način.
Stiče se utisak da je Biblija i najveći prijatelj i najveći neprijatelj vernika. Neprijatelj zbog toga što su se vernici i crkva, koja im diktira uputstva, kroz istoriju "kalemili" na nauku i naučna dostignuća. Dok je nauka, tokom svog postojanja, neumitno napredovala, religija se praktično nije makla sa polazne tačke. Kad god je nauka napravila neki veći korak (i kada više niko taj korak nije mogao da ospori), crkva bi poslednja priznala to dostignuće i "sredila svoju priču", ne bi li ona bila u sladu sa novonastalom situacijom. Najdrastičniji primer za ovo je to da je Katolička crkva 1951. prihvatila model Velikog Praska i proglasila da je on (pazite sad ovo!) u skladu sa Biblijom.
Mislim, ko je ovde lud? Ako, kao dogmatsku osnovu, imate dokument koji je moguće toliko široko tumačiti, onda nema bojazni da će se ispostaviti da niste u pravu. Uvek ćete izvrdati. Ili nećete? Mislim da će pokornici Biblije, mnogo skorije nego što misle, ipak doživeti bolno osvešćenje.
Inače, izgleda da ovo sa prihvatanjem Big Bang-a niko nije javio ovim našima, uključujući i forumaše.
Nagradno pitanje za sve vas: koliko je sada star univerzum, onako, po vama?
Vraćamo se pitanju koliko ima smisla verovati u nekakvog boga i kome zapravo verovati? Vi možete verovati u postojanje tzv. "tvorca", ali zašto verovati crkvi koja vas laže kroz vekove? Ako i pretpostavimo da postoji nekakav entitet koji je pokrenuo rađanje univerzuma(*), potpuno je apsurdno poverovati u priče koje, kao njegovu definiciju, serviraju najpopularnije religije. Inače, poklonici različitih religija, dogovorite se već jednom ko je u pravu (samo, ako može, bez mnogo ratovanja).
(*) I ovakva pretpostavka nije u velikoj ljubavi sa zdravim razumom, pre svega zbog nečeg što se zove Okamova oštrica (pravilo o ekonomiji u filozofiji).
Prosto pitanje: da li je ipak moguće sa vernicima razumno polemisati?
Da pođemo od samog početka: verovati znači ne znati!
Ja mogu da verujem da će sutra biti lepo vreme, da se autobus neće pokvariti i da ću stići na vreme na posao. Mogu da verujem i u to da će Šumaher postati šampion i ove godine, da leto neće biti vrelo i da će Srbija izaći iz krize. Ja sve to ne znam, samo verujem. Zapazite ovde usku vezu između verovanja i nadanja. Možemo li, zapravo, vernike okarakterisati kao ljude koji se nadaju u sve to što tvrde da veruju?
Ovde se najčešće javlja prva logička greška vernika u vidu sledeće konstatacije: "ja sam spoznao ovo ili ono, kada jednom osetiš (upisati željenu emociju) onda ćeš znati...". Ne, prijatelju, nećeš ništa znati. Ako i osećaš nekakvu sigurnost u svoja uverenja, to nikada neće biti potpuna sigurnost. I dalje ćeš samo verovati ili se nadati. Ili tako, ili se preseli u neki drugi univerzum u kome pravila logike funkcionišu na neki drugi način.
Stiče se utisak da je Biblija i najveći prijatelj i najveći neprijatelj vernika. Neprijatelj zbog toga što su se vernici i crkva, koja im diktira uputstva, kroz istoriju "kalemili" na nauku i naučna dostignuća. Dok je nauka, tokom svog postojanja, neumitno napredovala, religija se praktično nije makla sa polazne tačke. Kad god je nauka napravila neki veći korak (i kada više niko taj korak nije mogao da ospori), crkva bi poslednja priznala to dostignuće i "sredila svoju priču", ne bi li ona bila u sladu sa novonastalom situacijom. Najdrastičniji primer za ovo je to da je Katolička crkva 1951. prihvatila model Velikog Praska i proglasila da je on (pazite sad ovo!) u skladu sa Biblijom.
Mislim, ko je ovde lud? Ako, kao dogmatsku osnovu, imate dokument koji je moguće toliko široko tumačiti, onda nema bojazni da će se ispostaviti da niste u pravu. Uvek ćete izvrdati. Ili nećete? Mislim da će pokornici Biblije, mnogo skorije nego što misle, ipak doživeti bolno osvešćenje.Inače, izgleda da ovo sa prihvatanjem Big Bang-a niko nije javio ovim našima, uključujući i forumaše.
Nagradno pitanje za sve vas: koliko je sada star univerzum, onako, po vama? Vraćamo se pitanju koliko ima smisla verovati u nekakvog boga i kome zapravo verovati? Vi možete verovati u postojanje tzv. "tvorca", ali zašto verovati crkvi koja vas laže kroz vekove? Ako i pretpostavimo da postoji nekakav entitet koji je pokrenuo rađanje univerzuma(*), potpuno je apsurdno poverovati u priče koje, kao njegovu definiciju, serviraju najpopularnije religije. Inače, poklonici različitih religija, dogovorite se već jednom ko je u pravu (samo, ako može, bez mnogo ratovanja).
(*) I ovakva pretpostavka nije u velikoj ljubavi sa zdravim razumom, pre svega zbog nečeg što se zove Okamova oštrica (pravilo o ekonomiji u filozofiji).
