- Poruka
- 20
Sablasnu tišinu šumskog prostranstva u smiraj dana remetio je samo oštar zvuk improvizovane sekire. Graške znoja izbijale su iz mišićavog tela; Stribor je neumorno kasapio ostatke već posečenog drveta.
“Ostalo je još malo stabala”, proletelo mu je kroz glavu, “još koji mesec i vraćam se u Elbasan.”
Stribor Batut nije bio drvoseča već sin mađarskog konzula i penzionisane profesorke Peštanskog univerziteta. Okruženje u kome se nalazio nije odavalo takav utisak; kraj Striborove kolibe ležali su leševi šumara, lovaca i putnika namernika koje je Batut već godinama beskompromisno satirao. Nije bilo toga ko je mogao i smeo da stane na put njegovoj naizgled besmislenoj misiji - seči stabala. No, svako stablo ima svoj koren kao i svaka priča...
Pet godina unazad u Albaniji se teško živelo - naravno da se teško živelo. Striborovi roditelji, Erzebet i Šopot Batut, bili su vlasnici jedinog automobila u Elbasanu. Jutra kada je sve počelo žurno su vozili ka Tirani gde je Njegova ekselencija Šopot išao na prijem kod predsednika. Vozeći kroz šumovitu ali i plodnu dukađinsku zemlju orlova, u njima se budio iskonski osećaj čovekove vezanosti za prirodu. Ponesen tim ukusom slobode, mađarski diplomata je pritiskao papučicu gasa do iznemoglosti. To je bilo kobno po golobradog petnaestogodišnjaka Stribora koji se, nošen krilima centrifugalne sile, nevoljno oprostio od roditelja u jednoj nepreglednoj krivini.
“Dragi, Stribor je ispao iz kola”, nervozno je konstatovala elegantno popunjena Erzebet.
“Do vraga”, procedio je Šopot, “zar baš sada kad kasnimo. Pokupićemo ga u povratku.”
Na taj njihov povratak Stribor je čekao već pola decenije. Besan zbog roditeljske nebrige, ostrice svoje mržnje uperio je ka onome što ga je okruzivalo - stablima.
S obzirom da je kao dečak bio veliki pobornik Frojdove škole, u stilu iskusnog psihoanalitičara znalački je konstatovao:
“Šuma je izvor mog bola. Sa njenim nestankom iščeznuće i mržnja prema nesavesnim roditeljima. Tada ću biti u stanju da im oprostim i da im se vratim.”
Prvi problemi nastali su sa šumarom Vehbi Kikajem, koji se našao na putu drvožednom i poletnom šumskom tinejdžeru.
“Niko me neće zaustaviti!” - krkljao je histerični Batut dok je njegova sekira uranjala u mesečinom obasjan Kikajev potiljak.
Na svoju sreću Vehbi je odmah izdahnuo ne stigavši da oseti nečuvena zverstva uzrokovana hormonskim disbalansom i emocionalnom nezrelošću naseg pubertetlije. Dok je sedeo na plodovima svoje frustracije smejao se sa ukusom pelina maštajući o svom paralelnom životu. Zamišljao je sebe u dugim šetnjama po ulici Elbasana, nikad okušenom prvom poljupcu i toplini roditeljskog doma.
Iz godine u godinu njegovi udarci u stabla i ljudske vratove gubili su na draži. Poslednje stablo palo je 9. maja 1994. godine.
“Ovo je dan pobede!” - zadovoljno je riknuo manirom šumske zveri. “Pobedio sam svoj bol; a sada sledi povratak u Elbasan.”
Doterati se za grad poput Elbasana nije zahtevalo veće estetske pripreme. Popeo se do već poznate krivine, rutinski i bez užitka ugasio život nesrećnog bicikliste.
“Ti si moja poslednja žrtva”, više za sebe prokomentarisao je uigrani Stribor skinuvši biciklisti odelo i zaputivši se ka dugo željenom cilju.
Da je izlečen, ovaj humanista pokazao je kada je fer i korektno uklonio ostatke ovog albanskog rekreativca bacivši ga u jarak kraj puta da se ljudi ne bi zgražavali nad ovim jezivim prizorom. Posle nekoliko nimalo prijatnih padova, novopečeni biciklista savladao je tehniku održavanja ravnoteže i u velikom stilu se uvezao u Elbasan.
Tada je ugledao kuću mađarskog konzulata i ponesen, kako će se kasnije pokazati bezrazložnim entuzijazmom, okusio tamnu stranu neprilagođene brzine. Krvavih udova pokucao je na vrata toplog roditeljskog gnezda. Otvorilo je dobro poznato lice kućepazitelja Eduarda Vjede.
Stribore, živ si”, hladnokrvno je konstatovao proćelavi Eduard.
Ovaj je samo ćutao.
“Tvoji su u Mađarskoj već dve godine”, spremno i rutinski je odreagovao uslužni Hodmezevašarheljac pruživši mu 700 DEM. “Sada imaš novca, vrati se kući u Mađarsku, zemlju gulaša, čardaša i ciganske violine.”
Vjeda je zvučao patriotski dok je suza u njegovom oku svojom čistinom podsećala na staklenu površinu Balatonskog jezera. Vidno utučen zbog dodatnih komplikacija, Stribor je odglumio osmeh i uputio se ka železničkoj stanici. Kako je voz za Tiranu kretao znatno kasnije, Batut je vremensku barijeru odlučio da premosti okušavši sreću sa šibicarima.
“Fortuna me je izbegavala ovolike godine”, mudro je primetio Stribor. “Predosećam da je došlo i mojih pet minuta.”
Epilog nije bio po Striborovom ukusu. Brzinom zvuka ostao je bez novca.
“Zašto i kad pogodim i kad promašim uvek ja vama plaćam?” - zainteresovano je primetio Batut.
Dodatno isprovociran podrugljivim osmesima prekaljenih momaka sa elbasanskog asfalta, eksplodirao je na neveštom albanskom:
“Qivsha nona shengul moneti, shlifqa dha shalla?!”
Tada je nastala prava klanica. Krvavi pir pokradenog Mađara, posle višečasovne borbe okončan je energičnom akcijom organa reda i gonjenja.
Tragični skor nepovoljno se odrazio na brojnost albanske policije što je Batutu garantovalo dugogodišnji boravak u ozloglašenoj skadarskoj kaznioni. Da mu smeštaj ne bude prijatan pobrinuli su se mnogobrojni stanari ovog paklenog zdanja uz čiju pomoć je osetio sjaj i bedu pasivnog homoseksualizma.
Zatvorski seksualni zivot se bolno odrazio na Striborovo zdravstveno stanje. Skrasio se u zatvorskoj bolnici, prekretnici koja je stavila tačku na njegov bludni život, život bez ljubavi.
“Volim te”, govorio je dok je nežno ljubio najnevinije stvorenje koje je do tada video. “Ti si mi vratila veru u ljubav bez koje sam dugo lutao po bespućma ovog surovog sveta. Udaj se za mene, Nezmija, luč moje malo.”
“Hoću, dragi, čekaću te dok ne izađes iz zatvora”, cvrkutala je umilno Nezmija kojoj je ostalo još samo par meseci.
Za ubistvo sopstvenog makroa nije se dobijala duga vremenska kazna.
“Ostalo je još malo stabala”, proletelo mu je kroz glavu, “još koji mesec i vraćam se u Elbasan.”
Stribor Batut nije bio drvoseča već sin mađarskog konzula i penzionisane profesorke Peštanskog univerziteta. Okruženje u kome se nalazio nije odavalo takav utisak; kraj Striborove kolibe ležali su leševi šumara, lovaca i putnika namernika koje je Batut već godinama beskompromisno satirao. Nije bilo toga ko je mogao i smeo da stane na put njegovoj naizgled besmislenoj misiji - seči stabala. No, svako stablo ima svoj koren kao i svaka priča...
Pet godina unazad u Albaniji se teško živelo - naravno da se teško živelo. Striborovi roditelji, Erzebet i Šopot Batut, bili su vlasnici jedinog automobila u Elbasanu. Jutra kada je sve počelo žurno su vozili ka Tirani gde je Njegova ekselencija Šopot išao na prijem kod predsednika. Vozeći kroz šumovitu ali i plodnu dukađinsku zemlju orlova, u njima se budio iskonski osećaj čovekove vezanosti za prirodu. Ponesen tim ukusom slobode, mađarski diplomata je pritiskao papučicu gasa do iznemoglosti. To je bilo kobno po golobradog petnaestogodišnjaka Stribora koji se, nošen krilima centrifugalne sile, nevoljno oprostio od roditelja u jednoj nepreglednoj krivini.
“Dragi, Stribor je ispao iz kola”, nervozno je konstatovala elegantno popunjena Erzebet.
“Do vraga”, procedio je Šopot, “zar baš sada kad kasnimo. Pokupićemo ga u povratku.”
Na taj njihov povratak Stribor je čekao već pola decenije. Besan zbog roditeljske nebrige, ostrice svoje mržnje uperio je ka onome što ga je okruzivalo - stablima.
S obzirom da je kao dečak bio veliki pobornik Frojdove škole, u stilu iskusnog psihoanalitičara znalački je konstatovao:
“Šuma je izvor mog bola. Sa njenim nestankom iščeznuće i mržnja prema nesavesnim roditeljima. Tada ću biti u stanju da im oprostim i da im se vratim.”
Prvi problemi nastali su sa šumarom Vehbi Kikajem, koji se našao na putu drvožednom i poletnom šumskom tinejdžeru.
“Niko me neće zaustaviti!” - krkljao je histerični Batut dok je njegova sekira uranjala u mesečinom obasjan Kikajev potiljak.
Na svoju sreću Vehbi je odmah izdahnuo ne stigavši da oseti nečuvena zverstva uzrokovana hormonskim disbalansom i emocionalnom nezrelošću naseg pubertetlije. Dok je sedeo na plodovima svoje frustracije smejao se sa ukusom pelina maštajući o svom paralelnom životu. Zamišljao je sebe u dugim šetnjama po ulici Elbasana, nikad okušenom prvom poljupcu i toplini roditeljskog doma.
Iz godine u godinu njegovi udarci u stabla i ljudske vratove gubili su na draži. Poslednje stablo palo je 9. maja 1994. godine.
“Ovo je dan pobede!” - zadovoljno je riknuo manirom šumske zveri. “Pobedio sam svoj bol; a sada sledi povratak u Elbasan.”
Doterati se za grad poput Elbasana nije zahtevalo veće estetske pripreme. Popeo se do već poznate krivine, rutinski i bez užitka ugasio život nesrećnog bicikliste.
“Ti si moja poslednja žrtva”, više za sebe prokomentarisao je uigrani Stribor skinuvši biciklisti odelo i zaputivši se ka dugo željenom cilju.
Da je izlečen, ovaj humanista pokazao je kada je fer i korektno uklonio ostatke ovog albanskog rekreativca bacivši ga u jarak kraj puta da se ljudi ne bi zgražavali nad ovim jezivim prizorom. Posle nekoliko nimalo prijatnih padova, novopečeni biciklista savladao je tehniku održavanja ravnoteže i u velikom stilu se uvezao u Elbasan.
Tada je ugledao kuću mađarskog konzulata i ponesen, kako će se kasnije pokazati bezrazložnim entuzijazmom, okusio tamnu stranu neprilagođene brzine. Krvavih udova pokucao je na vrata toplog roditeljskog gnezda. Otvorilo je dobro poznato lice kućepazitelja Eduarda Vjede.
Stribore, živ si”, hladnokrvno je konstatovao proćelavi Eduard.
Ovaj je samo ćutao.
“Tvoji su u Mađarskoj već dve godine”, spremno i rutinski je odreagovao uslužni Hodmezevašarheljac pruživši mu 700 DEM. “Sada imaš novca, vrati se kući u Mađarsku, zemlju gulaša, čardaša i ciganske violine.”
Vjeda je zvučao patriotski dok je suza u njegovom oku svojom čistinom podsećala na staklenu površinu Balatonskog jezera. Vidno utučen zbog dodatnih komplikacija, Stribor je odglumio osmeh i uputio se ka železničkoj stanici. Kako je voz za Tiranu kretao znatno kasnije, Batut je vremensku barijeru odlučio da premosti okušavši sreću sa šibicarima.
“Fortuna me je izbegavala ovolike godine”, mudro je primetio Stribor. “Predosećam da je došlo i mojih pet minuta.”
Epilog nije bio po Striborovom ukusu. Brzinom zvuka ostao je bez novca.
“Zašto i kad pogodim i kad promašim uvek ja vama plaćam?” - zainteresovano je primetio Batut.
Dodatno isprovociran podrugljivim osmesima prekaljenih momaka sa elbasanskog asfalta, eksplodirao je na neveštom albanskom:
“Qivsha nona shengul moneti, shlifqa dha shalla?!”
Tada je nastala prava klanica. Krvavi pir pokradenog Mađara, posle višečasovne borbe okončan je energičnom akcijom organa reda i gonjenja.
Tragični skor nepovoljno se odrazio na brojnost albanske policije što je Batutu garantovalo dugogodišnji boravak u ozloglašenoj skadarskoj kaznioni. Da mu smeštaj ne bude prijatan pobrinuli su se mnogobrojni stanari ovog paklenog zdanja uz čiju pomoć je osetio sjaj i bedu pasivnog homoseksualizma.
Zatvorski seksualni zivot se bolno odrazio na Striborovo zdravstveno stanje. Skrasio se u zatvorskoj bolnici, prekretnici koja je stavila tačku na njegov bludni život, život bez ljubavi.
“Volim te”, govorio je dok je nežno ljubio najnevinije stvorenje koje je do tada video. “Ti si mi vratila veru u ljubav bez koje sam dugo lutao po bespućma ovog surovog sveta. Udaj se za mene, Nezmija, luč moje malo.”
“Hoću, dragi, čekaću te dok ne izađes iz zatvora”, cvrkutala je umilno Nezmija kojoj je ostalo još samo par meseci.
Za ubistvo sopstvenog makroa nije se dobijala duga vremenska kazna.