Сукоби (Тутсија и Хутуа)

[AleksaJ]

У Бурунди су дошли 15% Тутси изЕтиопије и 85% Хуту из Чада.

1972те Тутси су побили око 150 000 - 300 000 Хутуа

( Преће рока дошла је жњетва )

1993те Хутуи су побили око 1 500 000 - 2 000 000 Тутсиа

Хути и Тутси председници су увек били пријатељи а војске из оба 'народа' су покретале покоље да би дошле на власт.

Овај основни 'патерн' је безброј путау историји поновљен...

'Цивилизована' 'европа' тек 2002ге уводи ѓеносид' у 'игру'

Како 'изаћи' изовога циклуса уништавања и уништења ?!

 

[Rogonos]

U svim priručnicima i istorijskim knjigama čita se isto: u Ruandi, većina farmera Hutua se suprotstavlja manjini Tutsija, vlasnika stoke i aristokrata, mainstream istorija

Problematika korena ovog sukoba je komplikovan. Seljaci u srcu zemlje su u velikoj meri izgubili autonomiju, od slobodnih su postali kmetovi ili bar teško pritisnuti podanici koji su morali da obavljaju prinudni rad i da plaćaju veliki broj poreza svojim gospodarima. Nešto bolje su bili samo oni koji su uživali ličnu zaštitu plemića.

Takav poredak zahtevao je legitimitet, a priča o stranom poreklu gospode je tome idealno odgovarala. U svakom slučaju, uklapa se u rasprostranjeni obrazac mitova o afričkom poreklu, prema kojima se osnivači države često opisuju kao ljudi koji dolaze spolja, iz šume ili iz egzila. To su ljudi koji oličavaju moć prirode koji su pobedili u bitkama sa divljim životinjama, čudovištima i natprirodnim silama. Oni su ljudi oslobođeni lokalnih zavrzlama, obaveza i cenjkanja. Strano poreklo stvara distancu. A to je glavni prioritet za svakog suverena: nema vladavine bez distance.

Istorija je odgovarala kolonijalistima. Osvajači su se sa svoje strane stavili u ovu tradiciju. Legenda o doseljenim Tutsima takođe je potvrdila njeno uverenje da kulturna dostignuća poput uspostavljanja države u podsaharskoj Africi nikada nisu bila nešto nezavisno, već su uvek doneta spolja, pre svega sa severa. Ono što je bilo novo, naravno, jeste to što su Evropljani, u skladu sa duhom vremena, fizičke razlike između aristokrata i seljaka tumačili kao rasne razlike.

Ratari su tako proglašeni Hutuima i Crncima, stočari Tutsi i Hamiti, odnosno tzv belim Crncima

 

[AleksaJ]

U svim priručnicima i istorijskim knjigama čita se isto: u Ruandi, većina farmera Hutua se suprotstavlja manjini Tutsija, vlasnika stoke i aristokrata, mainstream istorija

Problematika korena ovog sukoba je komplikovan. Seljaci u srcu zemlje su u velikoj meri izgubili autonomiju, od slobodnih su postali kmetovi ili bar teško pritisnuti podanici koji su morali da obavljaju prinudni rad i da plaćaju veliki broj poreza svojim gospodarima. Nešto bolje su bili samo oni koji su uživali ličnu zaštitu plemića.

Takav poredak zahtevao je legitimitet, a priča o stranom poreklu gospode je tome idealno odgovarala. U svakom slučaju, uklapa se u rasprostranjeni obrazac mitova o afričkom poreklu, prema kojima se osnivači države često opisuju kao ljudi koji dolaze spolja, iz šume ili iz egzila. To su ljudi koji oličavaju moć prirode koji su pobedili u bitkama sa divljim životinjama, čudovištima i natprirodnim silama. Oni su ljudi oslobođeni lokalnih zavrzlama, obaveza i cenjkanja. Strano poreklo stvara distancu. A to je glavni prioritet za svakog suverena: nema vladavine bez distance.

Istorija je odgovarala kolonijalistima. Osvajači su se sa svoje strane stavili u ovu tradiciju. Legenda o doseljenim Tutsima takođe je potvrdila njeno uverenje da kulturna dostignuća poput uspostavljanja države u podsaharskoj Africi nikada nisu bila nešto nezavisno, već su uvek doneta spolja, pre svega sa severa. Ono što je bilo novo, naravno, jeste to što su Evropljani, u skladu sa duhom vremena, fizičke razlike između aristokrata i seljaka tumačili kao rasne razlike.

Ratari su tako proglašeni Hutuima i Crncima, stočari Tutsi i Hamiti, odnosno tzv belim Crncima

Нема вежихрасиста од Чрнаца

Чарлс Хестон

 

[Rogonos]

Нема вежихрасиста од Чрнаца

Чарлс Хестон

u njihovom pogledu na svet, istorija je bila rezultat nadmetanja između različitih rasa, naroda, plemena i etničkih grupa. Rasističko svođenje istorije na biologiju dobilo je još veću težinu u Ruandi jer je argument ovde izgledao tako očigledan. Aristokrate, pre svega kralja Rvabugirija, odlikovali su izuzetno visok, vitak stas i vitkost koja podseća na etiopske gorštake

Muškarci iz više klase proveli su dosta vremena pokazujući prednosti svoje građe. Na zaprepašćenje Evropljana, voleli su da vežbaju skok uvis. Struk su naglasile skupocenim nizovima bisera. Koplja su podvukla veličinu tela. Nadnošljivost i odvojenost bili su deo lepog ponašanja.

Pogledajte na istorijskim fotografijama, nemački kolonijalni oficiri se pojavljuju pored ovih vitkih ratnika kao znojavi, bucmasti vilenjaci, uprkos njihovim uniformama i ukočenim leđima.

Kolonijalisti nisu imali sredstava da uspostave modernu državnu upravu, pa su se udružili sa vladarima u zemlji i potvrdili kralja na njegovoj funkciji. On je vešto koristio kolonijalnu podršku da proširi svoj uticaj.

Kada su Belgijanci posle Prvog svetskog rata krenuli stopama Nemaca, pobrinuli su se da kancelarija šefa pređe na Tutsi u onim delovima zemlje gde je ranije, kao i na gusto naseljenom severozapadu, Hutu određivao sudbinu sela i okruga. Tako se tokom godina razvila administracija kojom su dominirali Tutsi, čiji su krakovi sezali od centra do pojedinačnih brda cele zemlje i koja je po afričkim standardima postigla neobično visok stepen centralizacije.

 

[Scott Isle]

Како 'изаћи' изовога циклуса уништавања и уништења ?!

Pa konacnim unistenjem. Takozvanim Final Solution.