Највећи део студената основних, а сада и мастер студија, школује се да би био професор историје, тако да студије морају да буду прилагођене њима и наравно да професори који предају историју XIX, а посебно XX века, имају много студената, који пишу просечне студентске радове без научне вредности. Ипак, потпуно је нелогично очекивати да неко ко има 23, 24 године напише вредан научни рад, јер се тако нешто може очекивати само од студената докторских студија, пошто је потребно искуство и време, да би неко овладао свим потребним вештинама.
Основне студије су направљене онако како одговарају већини студената, учиш оно што ти кажу и то је то. Ипак, свако ко има воље и жеље, може много тога да научи, јер постоји доста вредних и учених професора, независно од тога на чијој су страни. Иначе, правопис није лош, али било би добро да пишеш конкретније и смисленије, нико не воли да чита дугачке текстове пуне субјективног мишљења, без неке посебне поенте. Мање је више.
Пишем обимно и пристрасно јер сам сит свега (да не кажем нешто друго). Седнице су пијачне свађе (без намере да увредим сељаке). Разговори студената се своде на аминовање баш свега што су у последње време изјављивали Николићева, Радојевићева, Ковић и Шулетић (већина студената је на њиховој страни), а ако поменем неке њихове пропусте, о којима мислим да треба да разговарамо са једнаком пажњом као што разговарамо о пропустима „друге стране“, бивам окарактерисан као Сорошев сендвичар.
Иако су се сви ухватили за Сарајево, које је поменуто узгредно у једној реченици, али капирам зашто их је погодило у жицу, а и Вас, Тео, моја поента је да не желим да ме увуку у једностраност процене професора ФФ-а. Већина професора се понаша према прилици – како им шта у датом тренутку одговара, и цео догађај је везан за личне несугласице, а не за принципе. Рајићева је после једног испита рекла да даје шестице особама које немају појма, али су из Сјенице, како би могли да предају историју по којој Карађорђе није извршио геноцид, а ипак се потписује иза Стојановићеве, која вероватно сматра да Карађорђе јесте извршио геноцид (потписи су им на иначе одбијеном запажању да Радојевићева није благовремено испунила обавезе или доставила одређену документацију за процедуру). При том, Рајићева и Јагодић, који су рецензенти Љушићу, би могли да се бар праве да имају поверења у туђе рецензије. Пишући ово желео сам да видим колико има људи који примећују исто и да ли им исто смета или не. Друго место за дискусију, на жалост, не видим.
Недостатак етике мени смета јер је историја и даље кључна наука за формирање националног идентитета, а фали великом делу професора, што се види из приложене свађе, а фали и студентима на петом.
Не слажем се да је овакво школовање одговарајуће чак и за професоре у основним и средњим школама. Набубана фактографија се заборавља – то не важи само за историју, то важи за сваки предмет. Овакав систем школовања, у којем треба упамтити што више чињеница и тиме се постаје Бог отац, осмишљен је у време када није било интернета и лаког начина да се дође до информација. Сада није проблем доћи до информације, него преправљеност информацијама у којој људи бирају оне које подилазе њиховим слабостима. То укључује и историчаре, који је требало на факултету да вежбају критичко размишљање и да га преносе другима, али нису, па са факултета и даље (одређени) излазе мислећи да су нпр. Словени и Срби аутохтоно становништво Балкана.
Иначе, тенденција у савременом образовању, а волео бих да неки професор тако сутра подучава и моју децу, јесте стицање вештина. Свако знање које имамо у одређеним сферама биће превазиђено у року од деценије и за све људе ће бити битно не колико знају него колико брзо и ефикасно могу нешто ново да науче. И са те стране је наше образовање за наставнике на ФФ-у лоше јер не савладавамо довољно добро методику наставе. Дакле, на крају школовања, већином нисмо ни добри историчари ни добри наставници (што због тога што је овако лакше, што због тога што су професори пристали да смање критеријуме, итд). Сматрам да од краја овог сукоба у многоме зависи да ли ће се те ствари променити. Ако нпр. Шулетић да остаје на факултету, имали бисмо ретког професор који учи студенте критици извора информација, и ако Ковић остане на факсу, као редак професор који подстиче критику и дијалог на свом часу, уверен сам да имамо неке шансе да се ствари исправе. И други имају своје врлине у подучавању, али њих двојицу бих желео да истакнем као двојицу од којих сам највише научио.
потпуно је нелогично очекивати да неко ко има 23, 24 године напише вредан научни рад, јер се тако нешто може очекивати само од студената докторских студија, пошто је потребно искуство и време, да би неко овладао свим потребним вештинама.
Не очекујем вредан научни рад, али рад који је у складу са принципима историјске методологије – да. Дипломски рад је доказ да су одређене вештине овладане и да се могу пренети другима. И, да – сматрам да би наставник у основној и професор у средњој требало да знају више и да могу више од овога што ми сада можемо.
Навешћу Вам анегдоту са свог хоспитовања за Методику наставе историје. Питам ја професорку у средњој школи како својим ученицима објашњава повезаност одређених догађаја, тј. да ли они укапирају нпр. да је 1869. Србији дозвољено да има устав јер се ратује за уједињење Италије и Немачке у том тренутку. Прво ме је цео минут гледала збуњено, а потом је рекла да то није важно јер није у истој лекцији.
Е, због тога што нисмо стручни сами смо криви што немамо ауторитет. Надам се да ћете променити мишљење и заложити се за мало боље образовање чак и оних који ће ући у наставу. Биће боље за целу струку.
Каква би то била уравнотежена историја рата у Босни и Херцеговини? За кога би она била уравнотежена? За све народе који су у њему учествовали? Или за све припаднике српског народа? Свакако је у питању нешто потпуно немогуће. Ми још увек немамо написану ниједну „уравнотежену” историју Другог светског рата у Југославији, и даље велики број лаика сматра да су усташе и четници исто, иако то никада никако не могу да буду, још увек нисмо утврдили тачан број убијених у Јасеновцу и другим логорима, али треба да тежимо томе да напишемо уравнотежену историју рата у Босни и Херцеговини, од којег није прошло ни тридесет година?
У очима чије јавности би били валидни научни аргументи? У очима оне јавности која је исценирала догађај у Рачку и за то још увек није одговарала? Историчари о писању историје ратова деведесетих могу да размишљају тек за двадесет и више година, а Република Србија и Република Српска имају званичан став о масакру у Сребреници и он се, надам се, никада неће променити. Уместо што се толико расправља о тој наметнутој теми, у јавности и уџбеницима историје би много више пажње требало посветити Олуји и случају Рачак. Стварно значајно би било да се, напокон, утврди тачан број протераних и убијених Срба током ратова деведесетих, а тако нешто не морају да ураде историчари.
То што у српској историографији није расветљен велики број догађаја пре ратова из 1990-их није изговор да се једна историја ових последњих немилих догађаја не напише. Ако ћемо тако – нисмо написали ни добре историје Првог и Другог српског устанка. Хајде, прво да напишемо историју досељавања Словена, па ћемо један за другим описивати догађаје и док тако стигнемо до ратова 1990-их стићићемо и у следећи миленијум.
Други су ту историју већ написали, а, као што рекох, лаици код нас не знају за догађај који се у страним историографијама назива опсада Сарајева. Кад сте већ поменули Рачак – лаици не знају ни за Рачак.
Ми нисмо довољно образовали сопствени народ о свим тим догађајима. И нисмо никога позвали на одговорност за Рачак и многе друге лажи о нама самима (укључујући и то да је Сребреница геноцид). Ипак, да бисмо позвали некога на одговорност за лажи пласиране о нама, морамо сами дати аргументе. Поред Рачка не може да не стоји Сарајево. Не заваравам се да је до лажне слике о нама дошло због тога што смо водили лошу политику (остали потпуно изоловани, без већих и утицајнијих савезника) и што нисмо на време схватили утицај лобирања. Ако заиста желимо да сперемо љагу са нашег имена ми морамо проужити аргументе, а не чекати да се та слика укорени док се ми опасуљимо да напишемо историју ратова 1990-их.
Госпођо rv12aval и господо male ego и Sotir zvani djubre, хвала Вам што сте ме подучили. Пошто сви Ви тврдите да се разумете у опсаду Сарајева или сам рат у Босни, молим Вас да наведете своје изворе информација (и молим Вас, нека буду кредибилнији од других форума, који се чак ни у нашој историографији на овако ниским гранама не признају као извори), те ми објасните на који начин сте овладали методологију историјских истраживања.
) i velikim aplauzima povodom Pirovih pobeda na kraju. 
