Sukob dve struje na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu

[UciteljTeo]

Кад Сунце не излази на Западу
Прогон неподобних на групи за историју Филозофског факултета​

Судске тужбе које је против проф. др Милоша Ковића поднело петоро његових колега са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, а због јавне речи којом им је „повредио част и углед“, бацају ново светло не само на кризу која на овом одељењу траје деценијама већ и на сличне, све чешће судске прогоне наших интелектуалаца. О томе ко је и када укинуо право на слободу изражавања, право на слободно изношење мишљења и ставова, те да ли је у питању инцидент, или је реч о нечему што постепено постаје правило, за „Печат“ говоре историчар Милош Ковић, редитељ Емир Кустурица, академик Матија Бећковић и писац Владимир Кецмановић.

Др Милош Ковић
Монопол натовске клике​

П: У чијим је рукама инструмент за успостављање владајуће парадигме у тумачењу српске историје?

О: У „Печату“, „Политици“, „Вечерњим новостима“ и другим листовима већ годинама упозоравам на систематске прогоне професора и студената на Одељењу за историју. Указивао сам на то да ове чистке организују управо Никола Самарџић, Дубравка Стојановић, Радош Љушић, Синиша Мишић и Влада Станковић. Њихова имена су, уосталом, читко написана испод скандалозних реферата и приговора које су писали да би с посла избацили колеге. Писао сам о томе да на Одељењу постоје и они који нису коловође, али нажалост, милом или силом, гласају за безакоње. Успели су да наставно звање одузму професору Александру Фотићу. Потом су упрегли све снаге да с посла одједном отерају троје колега: Миру Радојевић, дописног члана САНУ, и доценте Мају Николић и Небојшу Шулетића. Покренули су се, међутим, чланови Одељења и стручњаци из института који нису под њиховом контролом, и засули Факултет и прогонитеље детаљним приговорима. Сто дванаест историчара, доктора наука из неколико института и са универзитета, осудило је ово насиље. Тиме су Самарџић, Љушић, Мишић, Станковић и Стојановићка унутар струке остали изоловани и одбачени. Један приговор је потписало чак 162 студента историје, који су својим именима и презименима стали иза својих прогоњених професора. Храброст ових младих људи све нас је усправила и ојачала.


П: Зашто је важно у чијим је рукама инструмент за успостављање владајуће парадигме у тумачењу српске историје? Шта је тачно вама замерено?

О: Јавно сам поставио питање: зашто се врше чистке на Одељењу за историју? Свестан тога да одговор могу да дају само прогонитељи, изнео сам мишљење да је реч о покушају једне интересне групе да успостави монопол у оквирима српске историјске науке. Одељење издаје дипломе и додељује наставна и научна звања. Његови чланови бирају и шаљу будуће научнике на институте и универзитете. Они имају одлучујућу реч у писању наставних програма и уџбеника за основне и средње школе. Одељење и Филозофски факултет одувек су имали посебан симболички значај у нашој јавности. На њему су некада предавали Георгије Острогорски, Виктор Новак, Васа Чубриловић, Јорјо Тадић, Сима Ћирковић, Драгољуб Живојиновић, да поменем само неке, велике покојнике.
Онај ко успостави контролу над Одељењем моћи ће, другим речима, да стекне монопол над преовлађујућом парадигмом у тумачењу српске историје.
А то је, како сви видимо, постала врло осетљива тема, не само у српској јавности него чак и у глобалним, светским медијима, па и на седницама Савета безбедности УН. Реч је, наравно, о покушајима да се цела српска историја сагледа из перспективе „геноцида у Сребреници“ и „опсаде Сарајева“. НАТО, САД и ЕУ хоће да пред историјом оправдају свој ратни поход на Србе и разарање Југославије. И да, после свих рана и увреда, нанетих муслиманском свету, осудама над Србима, докажу како Запад у ствари воли муслимане (и њихову нафту). Зато Србима, народу који је претрпео три геноцида у 20. веку, они који су те геноциде починили ударају жиг злочинаца. Зато оне које су усташе клале по логорима а нацисти стрељали сто за једног треба назвати фашистима и нацистима.
Циљ је, наравно, сламање и покоравање једног самосвесног народа, дугог памћења и снажних, древних култова и предања, народа који се усудио да се, бранећи своју слободу, супротстави самопроглашеним господарима наше планете.

http://www.pecat.co.rs/2019/06/kad-sunce-ne-izlazi-na-zapadu/

 

[Mrkalj]

 

[Lesandar]

Кад Сунце не излази на Западу
Прогон неподобних на групи за историју Филозофског факултета​

Судске тужбе које је против проф. др Милоша Ковића поднело петоро његових колега са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, а због јавне речи којом им је „повредио част и углед“, бацају ново светло не само на кризу која на овом одељењу траје деценијама већ и на сличне, све чешће судске прогоне наших интелектуалаца. О томе ко је и када укинуо право на слободу изражавања, право на слободно изношење мишљења и ставова, те да ли је у питању инцидент, или је реч о нечему што постепено постаје правило, за „Печат“ говоре историчар Милош Ковић, редитељ Емир Кустурица, академик Матија Бећковић и писац Владимир Кецмановић.

Др Милош Ковић
Монопол натовске клике​

П: У чијим је рукама инструмент за успостављање владајуће парадигме у тумачењу српске историје?

О: У „Печату“, „Политици“, „Вечерњим новостима“ и другим листовима већ годинама упозоравам на систематске прогоне професора и студената на Одељењу за историју. Указивао сам на то да ове чистке организују управо Никола Самарџић, Дубравка Стојановић, Радош Љушић, Синиша Мишић и Влада Станковић. Њихова имена су, уосталом, читко написана испод скандалозних реферата и приговора које су писали да би с посла избацили колеге. Писао сам о томе да на Одељењу постоје и они који нису коловође, али нажалост, милом или силом, гласају за безакоње. Успели су да наставно звање одузму професору Александру Фотићу. Потом су упрегли све снаге да с посла одједном отерају троје колега: Миру Радојевић, дописног члана САНУ, и доценте Мају Николић и Небојшу Шулетића. Покренули су се, међутим, чланови Одељења и стручњаци из института који нису под њиховом контролом, и засули Факултет и прогонитеље детаљним приговорима. Сто дванаест историчара, доктора наука из неколико института и са универзитета, осудило је ово насиље. Тиме су Самарџић, Љушић, Мишић, Станковић и Стојановићка унутар струке остали изоловани и одбачени. Један приговор је потписало чак 162 студента историје, који су својим именима и презименима стали иза својих прогоњених професора. Храброст ових младих људи све нас је усправила и ојачала.


П: Зашто је важно у чијим је рукама инструмент за успостављање владајуће парадигме у тумачењу српске историје? Шта је тачно вама замерено?

О: Јавно сам поставио питање: зашто се врше чистке на Одељењу за историју? Свестан тога да одговор могу да дају само прогонитељи, изнео сам мишљење да је реч о покушају једне интересне групе да успостави монопол у оквирима српске историјске науке. Одељење издаје дипломе и додељује наставна и научна звања. Његови чланови бирају и шаљу будуће научнике на институте и универзитете. Они имају одлучујућу реч у писању наставних програма и уџбеника за основне и средње школе. Одељење и Филозофски факултет одувек су имали посебан симболички значај у нашој јавности. На њему су некада предавали Георгије Острогорски, Виктор Новак, Васа Чубриловић, Јорјо Тадић, Сима Ћирковић, Драгољуб Живојиновић, да поменем само неке, велике покојнике.
Онај ко успостави контролу над Одељењем моћи ће, другим речима, да стекне монопол над преовлађујућом парадигмом у тумачењу српске историје.
А то је, како сви видимо, постала врло осетљива тема, не само у српској јавности него чак и у глобалним, светским медијима, па и на седницама Савета безбедности УН. Реч је, наравно, о покушајима да се цела српска историја сагледа из перспективе „геноцида у Сребреници“ и „опсаде Сарајева“. НАТО, САД и ЕУ хоће да пред историјом оправдају свој ратни поход на Србе и разарање Југославије. И да, после свих рана и увреда, нанетих муслиманском свету, осудама над Србима, докажу како Запад у ствари воли муслимане (и њихову нафту). Зато Србима, народу који је претрпео три геноцида у 20. веку, они који су те геноциде починили ударају жиг злочинаца. Зато оне које су усташе клале по логорима а нацисти стрељали сто за једног треба назвати фашистима и нацистима.
Циљ је, наравно, сламање и покоравање једног самосвесног народа, дугог памћења и снажних, древних култова и предања, народа који се усудио да се, бранећи своју слободу, супротстави самопроглашеним господарима наше планете.

http://www.pecat.co.rs/2019/06/kad-sunce-ne-izlazi-na-zapadu/

To je suština.

 

[NickFreak]

Но када је реч о финансирању и саме археологије и њене инструментализације и усмеравању на жељене локалитете је говорио и покијни Ђорђе Јанковић али је остао усамљен у томе и поглашаван за лудим , параноиком и манипулантом.
Но ипак му се име провлачи кроз страну литературу и њеогов суд као псеудо археолог али ипак интересантан да се помене.

 

[UciteljTeo]

Наставак текста

Кад Сунце не излази на Западу

Питање: Колико је прогон неподобних на Одељењу скопчан са системским радом на томе да се српској науци и школству наметне натовско, антисрпско тумачење српске историје?

Одговор Ковића: Онима који су посумњали у моје тумачење узрока чистки на Одељењу предлагао сам да читају умотворине Николе Самарџића, Дубравке Стојановић и Радоша Љушића о нужности „денацификације“ Срба, о изворном српском фашизму, о одговорности Србије за злочине из деведесетих и за избијање Првог светског рата. Очекивао сам, наиме, да ће се заметнути јавна расправа, од које би користи могле да имају и српска јавност и струка историчара.


П: Пет колега са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду тужили су вас суду због јавне речи којом сте им „повредили част и углед“, тражећи да свакоме од њих на рачун уплатите по 500.000 динара. Како сте им повредили част и углед и зашто су се одлучили на овако радикалан корак?

О: Добио сам судске тужбе због јавног изношења мишљења о прогонима и узроцима чистки над професорима Филозофског факултета. Нисам, међутим, тужен само због јавне речи и „вербалног деликта“. Оптужили су ме и да сам подстакао она 162 студента на побуну. Кварио сам, дакле, омладину. У међувремену је, избацивањем колега с посла и довођењем својих послушника, ова клика стекла већину и успоставила пуну контролу над Одељењем за историју. Судским тужбама због јавне речи све је, по мом мишљењу, добило нов смисао и нову важност. После Одељења, ови људи би да успоставе страховладу и у нашој јавности.

Сада је, дакле, реч о одбрани права на слободу изражавања, права на слободно изношење мишљења и ставова. То су, како се сматра, основна демократска и људска права, која су грађанима Србије гарантована Уставом и Европском конвенцијом о људским правима. Да ли је у питању инцидент, или је реч о нечему што постепено постаје правило? У овом тренутку, слична врста судског прогона изводи се над интелектуалцима с којима делим много ставова и уверења. То су Владимир Димитријевић, др Миша Ђурковић и професор Бранислав Ристивојевић.


П: Да ли се, ударајући на слободу мисли и говора, српски Европејци показују као највећи непријатељи српског народа, али и, као њихове неолибералне иностране газде, људских права и правне државе? Коју цену треба да плати онај ко устане против октроисане „истине“ о српском народу?

О: Успостављен је монопол једне натовске клике у вођењу научне политике, у једној тако важној, идентитетској области, каква је историја. Свако једноумље човека подстиче на отпор; ова врста насиља, у служби окупатора, просто нас позива на то да јој се успротивимо.

Они који им се супротставе мораће на суд? Плаћаћемо им милионе динара? Јефтино је то и мала је то цена за светиње које бранимо. Реч је о светосавском и косовском смислу наше историје, о нашој отаџбини и о нашим потомцима. Хоће ли успети да нам, како нам припретише немачки парламентарци, „промене свест“? Да ли ће нам одузети и распарчати земљу? Хоће ли успети да и нашу децу претворе у бесловесну биомасу, умртвљену лековима, загледану у екране, или ће она расти као слободни људи, потомци својих славних, јуначких и мученичких предака? Србе на Косову и Метохији, они су, када су окупирали тај део наше земље, по својим „жутим кућама“, претворили у покретне резервоаре људских органа. Имамо ли икаквих права на илузије и самозаваравања?

О судским процесима бринуће мој адвокат Душан Стојковић. То ће се, у то сам уверен, завршити нашом победом, после чега ће тужиоци морати да плате све судске трошкове.


П: За то време настављате ову одсудну борбу. Прогонитељи вам, уосталом, нису оставили никакав избор.

О: У овом тренутку свемоћни Никола Самарџић, који је душа целе клике, покушава да искористи већину коју има на Одељењу да би ме избацио из кабинета и сам се у њега уселио, као да смо у 1944. години. Те кабинете он, изгледа, доживљава као своје приватно власништво, вероватно зато што се он заиста запослио тако што је наследио радно место од свога оца и тако постао живи, срамни пример непотизма на Универзитету у Београду.

Невероватно, али истинито, Никола Самарџић је чак стигао дотле да прогони и студенте. У току 2017. године он и његова клика спречавали су више од 50 студената да дипломирају, мастерирају и докторирају само зато што су за менторе изабрали мене и моје колеге који им нису по вољи. Данас, циљајући мене као ментора, Никола Самарџић спречава избор комисије за одбрану докторске тезе једног младог колеге, коме због тога прети опасност да изгуби звање и радно место у институту. Не могу да пронађем праве речи да бих описао такву агресију и то разуздано, распојасано насиље над студентима.

Док мене прогони, Никола Самарџић на Одељењу запошљава сараднике Института за јавну политику Бебе Поповића, Хариса Дајча и Владимира Абрамовића. Треба ли јавност подсећати на то ко је и чиме се бави Беба Поповић? Васпитачи наше деце на Филозофском факултету нису само с њим у најтешњим пословним везама. Никола Самарџић у јавности иступа као гласноговорник режима Мила Ђукановића. Овај професор Миловог Универзитета Доња Горица, где вероватно зарађује за џепарац, не штеди речи осуде за Србе у Црној Гори. У овом тренутку Милова држава покушава да им отме цркве и манастире. То није било ни у време Фрање Јосифа, Мусолинија и Тита. Читаоце „Печата“ не треба подсећати на то за шта је све Ђукановић осумњичен и у српским медијима, и пред италијанским судовима. Ето каквом свету припада редовни професор Универзитета у Београду, Никола Самарџић. На то бих желео да подсетим своје колеге, који на Одељењу за историју гласају за његова недела.


П: Да ли идеолошко политичка платформа са које делују ваше колеге може да умањи њихов научни значај?

О: Наредни пут ћу се детаљније осврнути на залагање Николе Самарџића за грађански рат у Србији („Данас“, 29. 5. 2007), и за „забрану злочиначког мишљења“ („Пешчаник“, 19. 5. 2006), на његову расистичку мржњу према, како он каже, „полудивљим Азијатима и Африканцима“ („Погледи“, 13. 11. 1992) и према Србима, том „биолошком отпаду“, који прети да „загади Европску унију“ („Пешчаник“, 14. 9. 2007). Пажњу заслужују и тираде Дубравке Стојановић, као она њена јавна подршка НАТО медијима, у њиховим покушајима да Србе оптуже чак и за масовни злочин над муслиманима на Новом Зеланду („Пешчаник“, 16. 2. 2019). Љушићева „филозофија клечања“ и његов чувени, незналачки уџбеник такође захтевају посебан осврт. Шта тек рећи о анонимном византологу Влади Станковићу, који ће остати упамћен само по рефератима и приговорима у којима је вређао своје колегинице са Катедре и Одељења? Или о још анонимнијем редовном професору Синиши Мишићу, десној руци Николе Самарџића, чувеном по томе што су његови радови у стручним часописима јавно проглашени плагијатима и по томе што је на основу истог рада унапређен и у асистента и у редовног професора?

Да ли се варам када кажем да јавни интерес и струка историчара захтевају да се о оваквим појавама коначно и детаљно расправља?

 

[UciteljTeo]

ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: САМО У СОПСТВЕНО ИМЕ, МОЛИМ
​

Напад на Милоша Ковића је напад на српску историју, али не само на њу. Није, наиме, случајно што се тај атак одвија под велом повампиреног вербалног деликта. Јер када се реч проглашава за злодело, а реч јесте оно по чему препознајемо човека, онда је у питање доведена сама суштина људског бића. Осим ако Ковићеви прогонитељи не налазе како Срби нису људи. А уколико ствари стоје тако, будући да су и они српског порекла, ваљало би их замолити да говоре само у сопствено име.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: УКЛЕТИ И ЗАГЛАВЉЕНИ
​

То већ личи на домаће проклетство којем као да нема лека.
Наследници најславнијих умова и њихових катедри, кад постигну све о чему су сањали, у зениту своје каријере, као да се заглаве у невидљивом лифту и заувек остану на претпоследњем спрату на корак од истинске величине и интелектуалне висине. Са тог минус корака, свој положај, знање и образовање троше на мржњу и прогон својих колега. Као да је сврха и смисао толиког рада на себи, успињања и усавршавања била да што ефикасније затиру своје колеге, своје семе, па и себе.
И никако да се сетимо у чему је ствар, зашто смо уклети и заглављени.

ЕМИР КУСТУРИЦА: ВАМПИР У КРАЉЕВСКОЈ СТОЛИЦИ
​

Није Никола Самарџић једини професор историје који се бави политиком, а не историјом, нити је он једини београдски интелектуалац чија је биографија водила прво ка четничким Погледима у Крагујевцу па је тек онда, када је видио да ту нема вајде, збрисао у „партизане“. Јер нису се деведесетих водили само ратови. Тада су се многи обогатили и касније пронашли своје гласноговорнике. Али то је за другу причу.Времена су се промијенила. И као што је некада владало увјерење да одјело чини човјека, тако, данас, када на јутјубу гледамо наше интелектуалце, попут поменутог Николе Самарџића, брзо схватимо да столица игра већу улогу од Арманија, Версачија или шта већ носе ови типови. Јесте да може неко да се упита одакле универзитетском професору скупоцјена одјећа, али то питање рјешавају шанери. То знају сви. Ако не рјешавају шанери, онда то донесу спонзори. Вратимо се ипак столици. Док је Самарџић говорио на годишњици Института за јавну политику, конференција се звала EU Western Balkans, тешко је било упамтити његову плаћеничку жваку, али је поглед привукла фотеља. Златни оквир, изгравирана, мајсторском руком, права столарска играрија која све оне што памте како је изгледао намјештај из „Еуросалона“ враћа у вријеме рата деведесетих. Не знам ко финансира Институт, али онај који је одабрао столицу на којој сједи Самарџић мора да је формирао укус управо у то вријеме и вјероватно се тада, како кажу у Шумадији, овајдио.

И нека је, рећи ће наш човјек, али наш човјек не зна да интелектуалци на великим конференцијама сједе на „Икеиним“ фотељама, никако на златним дворским сједалима које као да су их лично наручили краљ Никола или Александар Карађорђевић. Извјесно је да ће Самарџић своју каријеру наставити управо у блиској вези са естетиком деведесетих, пошто не може да заборави свом народу „геноцид“ и „дивљаштво“, док све друге амнестира од сличних радњи. Он ће још дуго вртити аутошовинистичку причу, учити дјецу да су Срби најгори народ на свијету, и тако све док буде спонзора појављиваће се у јавности са начелима шатро слободе која би требало да служи новом свјетском режиму робовласништва. И, наравно, избјегаваће „Икеу“. Не треба заборавити, овај човјек не анатемише само новинаре и све који мисле да Сунце не излази на Западу. Видљиво је у посљедње вријеме, а изгледа да је почело давно, како не трпи своје колеге историчаре (ако он с тим предметом има икакве везе), те да у заједници с неколико компромитованих типова на Филозофском факултету покушава да тамо преузме власт и уништи каријеру онима чије књиге читамо и цијенимо. Шта би са Самарџићем било да је написао књигу попут Ковићевог „Дизраелија“! У том случају ми бисмо вјеровали како наставља традицију свога оца, великог Радована Самарџића. Овако, пошто нас није задужио својим дјелом, не гине му столица са златним оквирима и дуго и неуротично брбљање које сигурно не плаћа Београдски универзитет. Историја је ту ништа у односу на интелектуални плићак у коме се он праћака а гдје је погрешно схваћена Волтерова иронија да је историја „само договорена лаж“.

Извор

 

[Q. in perpetuum hibernum]

 

[UciteljTeo]

Део текста проф. др Милоша Ковића:

Шта чини српска академска историографија? Њени ресурси нису безначајни — реч је о неколико универзитета и института. Уместо да се саберу и удруже снаге у раду на темама које су нечији интереси учинили отвореним и спорним, унутар струке у току су нечувени прогони и чистке. Већ је промењена „крвна група” централне академске историографске установе, која одређује научну политику у целој земљи, Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Потврдило се да ту није била реч о личним сукобима него о системском обрачуну који води ка успостављању превласти хашке интерпретације српске историје у самом Београду. Сада се већ забрањују јавна реч и слобода говора. Потписник ових редова добио је, због „вербалног деликта”, пет судских тужби са одељења (Николе Самарџића, Дубравке Стојановић, Радоша Љушића, Владе Станковића и Синише Мишића). Оно је сада под контролом историчара који Србе називају „биолошким отпадом" и иступају као идеолози црногорског режима (Никола Самарџић), који проповедају филозофију „клечања пред јачим” (Радош Љушић) и залажу се за независно „Косово” (Самарџић, Љушић, Стојановић).

На овом месту, у својој првој колумни („Политика”, 28. новембар 2016), предлагао сам да српско министарство просвете хитно формира стручне тимове, који ће се бавити систематским истраживањем тема важних за опстанак наше земље и угрожени идентитет српског народа. У међувремену, српска држава најавила је повлачење са Косова и Метохије и показала невероватну незаинтересованост за судбину српског народа и његове баштине у Црној Гори. Треба, како се види, тражити нове облике организовања.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Претерао је. Љушић можда заузима по питању косовског проблема нешто што би многи можда могли назвати и дефетистичким приступом, али далеко од тога да се залаже за признање независности тзв. Републике Косово. И то посебно у контексту трпања у исти кош са Стојановићком и Самарџићем.

 

[Lesandar]

Љушић је првенствено љубитељ новца.

 

[Metronomy]

Neko bi pomislio sukobili se oko nauke....a oni se sukobili oko uticaja i para....normalno je da oni koji po 50 godina drze katedre i vlast na fakultetu, a nista, bas nista nisu dali nauci, vec samo kopiraju strane zastarele knjige treba da se malo odmore iako se neko setio da im produzi "radni vek" do smrti....
Koliko jos generacija treba da upropaste da bi se neko setio da postoje i uslovi koje moras da ispunis da bi bio neki autoritet....

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Neko bi pomislio sukobili se oko nauke....a oni se sukobili oko uticaja i para....normalno je da oni koji po 50 godina drze katedre i vlast na fakultetu, a nista, bas nista nisu dali nauci, vec samo kopiraju strane zastarele knjige treba da se malo odmore iako se neko setio da im produzi "radni vek" do smrti....
Koliko jos generacija treba da upropaste da bi se neko setio da postoje i uslovi koje moras da ispunis da bi bio neki autoritet....

Domaće, isto. U slučaju Ljušića npr. Gavrilovića.

 

[Sevast Nikon]

Jedno lepo i kvalitetno predavanje Nebojše Šuletića

 

[Sevast Nikon]

Претерао је. Љушић можда заузима по питању косовског проблема нешто што би многи можда могли назвати и дефетистичким приступом, али далеко од тога да се залаже за признање независности тзв. Републике Косово. И то посебно у контексту трпања у исти кош са Стојановићком и Самарџићем.

Nažalost, Miloš Ković preteruje u mnogo čemu, jer njegova borba ima drugačije pobude u odnosu na borbu drugih profesora. Ali može mu se oprostiti, ili ga makar mogu razumeti, jer je Kovićeva publika okupljena oko pitanja Kosova, nacije, i sl. i da bi svoje pratioce zainteresovao za sukobe na katedri za istoriju, mora tako nastupati u medijima. Iz istog razloga previše forsira Dubravku Stojanović, a recimo ne spominje uopšte Radivoja Radića, koga mnogi patriotski nastrojeni ljudi vole jer se bori protiv pseudoistoričara, a takođe učestvuje u progonima.

Iz tog razloga ga razumem. Kovićeva potreba da prikaže ovaj sukob kao ideološki nije u potpunosti opravdana, ali ako se zagrebe politička pozadina Nikole Samardžića, i još nekih ljudi, može da prođe.

Ja bih mnogo više voleo, i ovim putem apelujem na svog profesora Kovića, da ako već prikazuje sukob kao ideološki, neka ukaže na to koja je zaista ideologija u pitanju - ta ideologija je prosečnost, nestručnost, hiperprodukcija i mržnja prema SANU. Ljudi okupljeni oko ideologije hiperprodukcije i mržnje prema SANU proteruju svoje kolege. Sve ovo o haškoj i natovskoj istoriji je glupost, koliko god Miloš Ković želeo da veruje u to. Simpatije prema NATO paktu i haškom tumačenju istorije jesu lične karakteristike nekih pojedinaca unutar klike, ali ne karakterišu sve njene pripadnike, a mnogi ni nemaju stav po tim pitanjima. Jedino što zaista objedinjuje sve aktere klike jesu duboka nestručnost i prosečnost u bavljenju istoriografijom, nebriga za nauku i nasleđe koje ostavljaju budućim generacijama, patološka mržnja prema SANU i očaj zbog toga što sami nikada neće biti primljeni u akademiju, i želja da hvataju prečice do uspeha, plagiraju i štancuju radove i mnografije kako bi napredovali u zvanju, odnosno hiperprodukcija.

 

[UciteljTeo]

Moralna gromada Radoš Ljušić

Meni je posebno interesantno bilo to što je on te 2015. tvrdio da je SMENJEN, iako mu je istekao mandat, imao je 65 godina i dva puta je biran za v.d. direktora Službenog glasnika. Njegova izjava o tim dešavanjima:

Neka budem prvi žrtveni jarac za dobrobit ovoga naroda. Pao sam s konja na magarca. Može taj magarac da bude jako dobar, ali šta ja mogu tu. Vraćam se na Filozofski fakultet, a to je onaj konj koji pripada engleskoj ergeli. Povod su moje godine, pozvan sam na razgovor, rečeno mi je da će se smenjivati svi ljudi koji su napunili 65 godina.

Pogledajte prilog 543935

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/otkrivamo-ljusic-spiskao-43-miliona-na-losose-i-hobotnice/f6q408c

Jadan čovek. Mora da je teško živeti s ovakvim prihodima... Možda bismo svi mi mnogo bolje živeli da nas progoni državna bezbednost.

Očigledno je da je Radoš Ljušić neko ko svoje stavove i mišljenja menja u zavisnosti od toga kako to odgovara njegovim trenutnim interesima.

Na pitanje šta zamera Srbima 2004. je izjavio: Njihova bitna, ako ne najbitnija osobina nacionalnog bića je rajetinska duša. Više smo rajetinski trpeli i podanički klečali nego što smo se bunili.

Izgleda je u međuvremenu, osim stranke, promenio i mišljenje, pa je 2014. izjavio: Srbi moraju jednom da shvate da nije sramota kleknuti pred jačim, inače ćemo svi otići u Carstvo nebesko.

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=374574
https://www.blic.rs/vesti/politika/...e-da-nije-sramota-kleknuti-pred-jacim/qhd6m8r

Slavene, mislim da je Ković Ljušićev stav o Kosovu i Metohiji izvukao na osnovu izjave da nije sramota kleknuti pred jačim.

Sve ovo o haškoj i natovskoj istoriji je glupost, koliko god Miloš Ković želeo da veruje u to.

Student kaže da je ono što priča njegov profesor glupost i još sebi daje za pravo da mu javno deli lekcije šta on treba da priča.
Izgleda da niste pažljivo čitali i slušali prof. Kovića. On uvek ukazuje na nestručnost i prvi je to počeo da radi, a pokušao je da odgovori na pitanje zbog čega se s namerom sklanjaju stručni profesori i postavljaju nestručni. Mnogo bolje je upućen u priču od studenata, tako da njegova reč više vredi od Vaše.

Историја је једна од кључних идентитетских наука у сваком друштву. Не каже се случајно да „онај ко контролише прошлост контролише будућност“. Монопол над Одјељењем за историју, умногоме, значи монопол над тумачењем историје у јавном животу и школском систему наше земље. Ово је борба за историју коју ће учити наша деца. Дословно – хоће ли учити да су њихови преци из 1912, 1914, 1941 и 1991. били јунаци и мученици, или убице и терористи.
Izvor

Predavanje prof. Maje Nikolić

 

[UciteljTeo]

Необјашњиво посртање у аутошовинизму​

С необичном и неуобичајеном пажњом прочитао сам чланак „Украдена историја” проф. Милоша Ковића у „Политици” од 17. јуна 2019. године.

Кажем неуобичајеном, зато што сам готово изгубио наду да постоји могућност да се заустави пропаст народа коме и сам припадам, а који сам ништа не чини да опстане, напротив, необјашњиво срља у пропаст.

Tо срљање у пропаст немогуће је рационално објаснити, јер у нашој прошлости не можемо наћи ту самоубилачку црту. То свакодневно и срамно робовање и служење „ситним рачунима и ниским страстима” које нам наши супериорнији „пријатељи” нуде и продају није могуће повезати са неким детаљима из наше историје, којом се заиста можемо поносити.

Не могу да се помирим са чињеницом да је у мојој земљи – која је у последњих стотинак година жртвовала готово сав малобројни народ за неке идеале, који, нажалост, полако бледе – све на продају. Гледам те несрећне наше мале суседе који су спремни да за свој голи опстанак дају све, не либећи се да забораве на све људске норме, и видим да ће они опстати јер, за разлику од нас, имају нагон за опстанком.

Постављају нам владе и владаре, смењујемо их кад нам нареде, убијамо их на њихов захтев, истовремено убијајући и себе, а у ретким тренуцима, са оно мало здраве памети, жртвујемо све за неко универзално добро (и то много и непотребно), доказујући да целокупно наше постојање и опстанак није могуће рационално објаснити.

Све што је проф. Ковић написао у чланку „Украдена историја” је сушта истина, крик, вапај човека који више види од других, али коме, као и мени, није јасно шта се то дешава са народом који има толико добрих људских особина (које му чак ни његови непријатељи не споре) а посрће у самоубилачком и срамном аутошовинизму.

Драгиша Станојчић,
Ужице

Извор

 

[UciteljTeo]

Раковић: Подржавам Ковића​

Виши научни сарадник Институт за новију историју Србије др Александар Раковић оцијенио је да су очите намјере да нам се наметне антисрпско тумачење српске историје.

Мреже и тимови који то треба да учине, већ увелико су постављене и раде пуном паром на остваривању свог циља, казао је Раковић за портал ИН4С.

Историчар Милош Ковић мета је напада дијела колега са Филозофског факултета, због тога што се супроставља наметању хашке интерпретације историје за Србију? Колико форсирање једне такве интерпретације историје може бити погубно за српски народ?

Подржавам Ковићеве наставне, научне и националне напоре. Његов врло важан допринос је и у томе што се супротставља „наметању хашке интерпретације историје“.


С обзиром да је Ковић тужен пред судом да ли се тиме шаље порука да слобода мисли и говора није дозвољена, односно да ли на дјелу имамо повампирење вербалног деликта и то од стране оних који се представљају као ватрени заговорници „европских вриједности“.

На Одјељењу за историју Филозофског факултета у Београду учињено је протеклих година више тешких потеза и упућено пуно оштрих ријечи. То све нас, који смо завршили ту школу, чини веома забринутим. На „обе стране“ имамо и професоре и генерацијске другове. Сигуран сам да није било потребе да се против Ковића поднесу тужбе. Надам се да има простора да не дође до судског одмјеравања, макар у неким случајевима јер се црпи драгоцјена енергија. Посебно би ми било драго уколико би то било могуће у односу Владе Станковића и Милоша Ковића. Обојица су и научници и српски родољуби, што је за нас Србе веома драгоцјено. Боље би било да се, око неких тема о којима је Ковић говорио, покрене академска дебата.


Живимо у времену прогона свега српског. Није лако бити Србин у Подгорици и Приштини, а ево, по свему судећи, ни у Београду. Ваш коментар?

Ипак је много теже бити Србин у Подгорици него у Београду. Срба у Приштини, нажалост више нема.


Колико је прогон неподобних српских интелектуалаца скопчан са системским радом на томе да се српској науци, школству али и у јавности наметне натовско, антисрпско тумачење српске историје?

Очите су намјере да нам се наметне антисрпско тумачење српске историје. Мреже и тимови који то треба да учине, већ увелико су постављене и раде пуном паром на остваривању свог циља. С тим у вези сам сигуран да је боље да универзитетски професори и институтски сарадници, који српски мисле, нађу минимум заједничких интереса и превазилазе несугласице. То је, чини ми се, увијек могуће.

Извор

 

[UciteljTeo]

Мировић: „Друга Србија“ је природан савезник Ђукановића у нападу на српске патриоте​

Универзитетски професор Дејан Мировић сматра да се Милош Ковић нашао на мети напада, јер је један од најбољих живих српских историчара, уз то патриота и вјерник СПЦ.

Ковић треба да послужи као примјер како пролази српски патриота и интелектуалац који мисли својом главом, казао је Мировић за портал ИН4С.


Историчар Милош Ковић мета је напада дијела колега са Филозофског факултета, због тога што се супротставља наметању хашке интерпретације историје за Србију? Колико форсирање једне такве интерпретације историје може бити погубно за српски народ?

Колега Ковић је мета напада, јер је праведник и интелектуалац без мрље у каријери и приватном животу, вјероватно и наш најбољи живи историчар. Такви људи изазивају завист посебно на матичним факултетима. Његов „гријех“ је наравно и што је патриота и вјерник који је небројено пута пута показао да је пријатељ СПЦ и Митрополије црногорско-приморске. Он је, дакле, на супротној страни од људи који данас воде главну ријеч у Подгорици и Београду и који се веома добро слажу када треба да се извуку од своје одговорности пред Хашким трибуналом за 90-те године.


С обзиром да је Ковић тужен пред судом да ли се тиме шаље порука да слобода мисли и говора није дозвољена, односно да ли на дјелу имамо повампирење вербалног деликта и то од стране оних који се представљају као ватрени заговорници „европских вриједности“?

То је право питање за министра културе Републике Србије Вукосављевића који не смије да се огласи у случајевима као што је овај или када се прогони слободна ријеч и интелектуалци. Наравно, он се често оглашава поводом телевизијских програма попут Задруге или Парова, али када треба озбиљно одбранити слободу изражавања он ћути. Наравно, да не будем превише строг према њему, то је манир скретања пажње са главних и суштинских тема на естрадне, присутан и код његовог премијера и предсједника, који он само следи као опортуниста.


Живимо у времену прогона свега српског. Није лако бити Србин у Подгорици и Приштини, а ево, по свему судећи, ни у Београду. Ваш коментар?

Друга Србија је природан савезник Мила Ђукановића. Довољно је само да се сјетите Бебе Поповића и осталих заједничких пријатеља Београда и Подгорице. Друга Србија је сада на власти у Србији зато је ваш закључак, у суштини, правилан. Споља тако не изгледа, али видећете да српска власт, у суштини, има неформалну коалицију са подгоричком, уз повремене сукобе који не доводе до озбиљног прекида сарадње. У формалном смислу са Приштином, то је још видљивије, посебно када имате у виду да је Српска листа још увијек у влади Харадинаја.


Колико је прогон неподобних српских интелектуалаца скопчан са системским радом на томе да се српској науци, школству али и у јавности наметне натовско, антисрпско тумачење српске историје?

Ковић треба да послужи као примјер како пролази српски патриота и интелектуалац који мисли својом главом. Умјесто да разговарамо о његовом чланству у САНУ, ми покушавамо да спријечимо његово избацивање са факултета.

Извор

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Nažalost, Miloš Ković preteruje u mnogo čemu, jer njegova borba ima drugačije pobude u odnosu na borbu drugih profesora. Ali može mu se oprostiti, ili ga makar mogu razumeti, jer je Kovićeva publika okupljena oko pitanja Kosova, nacije, i sl. i da bi svoje pratioce zainteresovao za sukobe na katedri za istoriju, mora tako nastupati u medijima. Iz istog razloga previše forsira Dubravku Stojanović, a recimo ne spominje uopšte Radivoja Radića, koga mnogi patriotski nastrojeni ljudi vole jer se bori protiv pseudoistoričara, a takođe učestvuje u progonima.

Iz tog razloga ga razumem. Kovićeva potreba da prikaže ovaj sukob kao ideološki nije u potpunosti opravdana, ali ako se zagrebe politička pozadina Nikole Samardžića, i još nekih ljudi, može da prođe.

Ja bih mnogo više voleo, i ovim putem apelujem na svog profesora Kovića, da ako već prikazuje sukob kao ideološki, neka ukaže na to koja je zaista ideologija u pitanju - ta ideologija je prosečnost, nestručnost, hiperprodukcija i mržnja prema SANU. Ljudi okupljeni oko ideologije hiperprodukcije i mržnje prema SANU proteruju svoje kolege. Sve ovo o haškoj i natovskoj istoriji je glupost, koliko god Miloš Ković želeo da veruje u to. Simpatije prema NATO paktu i haškom tumačenju istorije jesu lične karakteristike nekih pojedinaca unutar klike, ali ne karakterišu sve njene pripadnike, a mnogi ni nemaju stav po tim pitanjima. Jedino što zaista objedinjuje sve aktere klike jesu duboka nestručnost i prosečnost u bavljenju istoriografijom, nebriga za nauku i nasleđe koje ostavljaju budućim generacijama, patološka mržnja prema SANU i očaj zbog toga što sami nikada neće biti primljeni u akademiju, i želja da hvataju prečice do uspeha, plagiraju i štancuju radove i mnografije kako bi napredovali u zvanju, odnosno hiperprodukcija.

Hmmm...ne slažem se...ili barem ne u potpunosti.

Istina je negde između ovog što si napisao i Kovićeve verzije koju gura.

Mislim da u celini zaboravljaš uloku Nikole Samardžića. Ili, da budem precizniji, Bebin institut. Politička dimenzija, iako od strane Kovića značajno prenapuhana, nesumnjivo postoji na nekom nivou.

A što se tiče Radića, to jednim delom upravo ima veze sa tim. S jedne strane, ulaziti u koštac sa njim nije pametno jer je on bog i batina svojevrsna, a sa druge, Radić nije lobista (niti bi prihvatio tu ulogu, jer njemu novca definitivno ne manjka) odnosno stipendiista, kako da se izrazim. Njegova pozicija ovde nema veze sa tim, koliko sa, prosto, podrškom kolega (u prvom redu Vlade Stankovića). To je još jedan razlog zašto ga svi potpuno preskaču...pored toga što je tih za razliku od ovih ostalih (npr. kladim se da bi preskočili i Ljušića da nije tako bahato i nepristojno grlat; možeš primetiti npr. da se retko i Antićevo ime provlači, ili barem još od vremena sukoba oko Kovićevog reizbora, kada je bilo aktuelno...ako me sećanje služi dobro Antić je manje-više priznao da je izabrao praktične i lične razloge iznad moralnih, jednostavno rečeno).

 

[UciteljTeo]

 

[NickFreak]

Мислим да се треба полагати заклетва приликом дипломирања Историје. Можда Херодотова.
А законски као Путин у Русији 20. година затвора за фљалсификовање историје свакако криминализација фалсификовања повести онда би се овај па не баш феномен већ пракса значајно смањила.

 

[Lesandar]

Мислим да се треба полагати заклетва приликом дипломирања Историје. Можда Херодотова.
А законски као Путин у Русији 20. година затвора за фљалсификовање историје свакако криминализација фалсификовања повести онда би се овај па не баш феномен већ пракса значајно смањила.

Треба мало жуте мотке по леђима. И, историја није најкритичнија на Ф. Археологија се и не помиње, али је тек тамо легло, више се пише о огњопрдима, алама и бауцима него о тематици.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Мислим да се треба полагати заклетва приликом дипломирања Историје. Можда Херодотова.
А законски као Путин у Русији 20. година затвора за фљалсификовање историје свакако криминализација фалсификовања повести онда би се овај па не баш феномен већ пракса значајно смањила.

Херодот је још у античко доба био сматран за оца лажи.

 

[NickFreak]

Никад чуо , свакако је и отац историје.
Али садвим небитно како би се заклетва звала битна ни била казна за фалсификовање историје каому Русији и затборска казна свакако би било много мање историчара.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Никад чуо , свакако је и отац историје.

Синтагму Отац лажи доделио му је Плутарх у делу О злонамерности Херодотовој.

Док је у уводу елаборисао, Тукидид је под Херодотовом инспирацијом написао следеће речи:

Читање Херодота може по много чему бити пример управо како се не треба бавити историјом.