Znate onaj osecaj koji imate kada znate da nesto nije dobro za vas ali ipak ne mozete da naterate sebe da odustanete i odete?
Osecate da je previse,da vas gusi i da niste srecni ali to nesto u vama vam ne da da pobegnete glavom bez obzira i ako znate da je to najpametnije.
Epa tako se ja sada osecam,zver uhvacena u zamku sopstvene sujete i ponosa.Zar ja nesto da ne mogu,zar ja prva da se povucem i mahnem belom zastavicom?Svesna da samo sebi nanosim stetu ,jer jos jedan tragicni raskid ne zelim da stavim na listu svojih razocarenja,i dalje poput nedokazanog deteta pokusavam da od zabe napravim princa.Nije mi jasno zasto ponovo insistiram kada mi do sada nikada nije uspelo.Zar je u nasim zenskim genima da menjamo sve muskarce oko sebe?Valjda smo navikle da ih oblikujemo prema sebi pa kada nam u ruke dospe neki materijal malo tezi za obradu ,probudi nam se inat i proradi sujeta
I sve kao smisljamo neke taktike i pokusavamo nesto na finjaka a samo sebi zadajemo muke...
i dok mene sada boli glava od razmisljanja da li otici dok jos nije kasno i dok se jos nisam previse upetljala on ispija ko zna koju casu viskija i uziva u pogledu na mlada gola zenska tela koja se uvijaju (i ako bez ikakvog smisla za ritam) oko neke sipke...Ali to je ok,pa zaboga on je musko,to tako treba,mora da se zna ko nosi pantalone i ko lupa sakom o sto kada zatreba.Zar cemo i mi tako vaspitavati svoju musku decu?!Zasto majke uvek naprave istu gresku-razmaze ih.A posle ocekuju od nas da od njih pravimo normalne ljude.Jezim se...Nije ni cudo sto nam je potrbna citava vecnost da dopremo do nase "jace" polovine i sto se koristimo najblesavijim sredstvima posto smo ,hvala bogu ,na vreme shvatile da razgovor ne pali.Ostaju nam nase male zenske spletke...slatke osvete za koje samo mi znamo ali je i to dovoljno...malo lukavosti lepo upakovane u omot briznosti...
Nije lako biti zena...
Osecate da je previse,da vas gusi i da niste srecni ali to nesto u vama vam ne da da pobegnete glavom bez obzira i ako znate da je to najpametnije.
Epa tako se ja sada osecam,zver uhvacena u zamku sopstvene sujete i ponosa.Zar ja nesto da ne mogu,zar ja prva da se povucem i mahnem belom zastavicom?Svesna da samo sebi nanosim stetu ,jer jos jedan tragicni raskid ne zelim da stavim na listu svojih razocarenja,i dalje poput nedokazanog deteta pokusavam da od zabe napravim princa.Nije mi jasno zasto ponovo insistiram kada mi do sada nikada nije uspelo.Zar je u nasim zenskim genima da menjamo sve muskarce oko sebe?Valjda smo navikle da ih oblikujemo prema sebi pa kada nam u ruke dospe neki materijal malo tezi za obradu ,probudi nam se inat i proradi sujeta
I sve kao smisljamo neke taktike i pokusavamo nesto na finjaka a samo sebi zadajemo muke...
i dok mene sada boli glava od razmisljanja da li otici dok jos nije kasno i dok se jos nisam previse upetljala on ispija ko zna koju casu viskija i uziva u pogledu na mlada gola zenska tela koja se uvijaju (i ako bez ikakvog smisla za ritam) oko neke sipke...Ali to je ok,pa zaboga on je musko,to tako treba,mora da se zna ko nosi pantalone i ko lupa sakom o sto kada zatreba.Zar cemo i mi tako vaspitavati svoju musku decu?!Zasto majke uvek naprave istu gresku-razmaze ih.A posle ocekuju od nas da od njih pravimo normalne ljude.Jezim se...Nije ni cudo sto nam je potrbna citava vecnost da dopremo do nase "jace" polovine i sto se koristimo najblesavijim sredstvima posto smo ,hvala bogu ,na vreme shvatile da razgovor ne pali.Ostaju nam nase male zenske spletke...slatke osvete za koje samo mi znamo ali je i to dovoljno...malo lukavosti lepo upakovane u omot briznosti...
Nije lako biti zena...
