Sudbina - neminovni ishod ili covekova volja ?

[Гром]

Opet filozofiras i seendaš tvoju nauku.

Ако те мрзи да експериментишеш и истражујеш свој ум немој мени да припиисујеш да филозофирам

 

[JA KOJI JESAM]

За онога ко не прави разлику измешу својих мисли разум и интелект су једно исто, За онога ко је дугим проучавањем свог ума направио разлику то није исто.
То је као разлика између Достојанства и Гордости, Танка је граница која их раздваја и само они који су проучавали разлику знају у чему је.Људи који не праве разлику мисле да достојанство огледа у поносу док онак који је истражио зна да се гордост огледа у поносу а достојанство се огледа у дики, Кад се човек дичи нечим. И опет за неупућеног понос и дика су једно исто.

За неупућеног Жеља и Нада су исто, док упућен врло добро зна да направи разлику:а разлика је као између неба и земље, танка је црта која их раздваја.
Као што је разлика измешу дана и ноћи, у поноћ и у подне је велика разлика а у зору је тешко повући црту где престаје ноћ а почиње дан
Таква је разлика и измежу Разума и Интелекта: Постоје мисли које јасно разликујемо да ли су од интелекта или разума; као поноћ и подне, али постоје мисли које је тешко разликовати као у зору

Razum je mehanizam projekcije, ono što zovemo dimenzija. Jasno je objašnjeno
samom riječju. Razum= Raz-UM = razdvojeni Um. UM pripada univerzumu, kao uostalom i svi
naizgled odvojeni razumi. Na taj način univerzum ima uvid u svaku našu misao, u svaki pokret,
u svako osjećanje. Svaka riječ u srpskom jeziku koja u sebi ima RAZ predstavlja razdvajanje,
razlaganje, dakle analizu. Stoga, razum je analitički dio projekcije. Šta to znači? To znači da
umom stvaramoa razumom percipiramo stvoreno i anliziramo ga da bi smo razumjeli šta smo
umom stvorili. Šta to uistinu dalje znači? To znači da na dimenzionalnom, razumskom nivou
nema stvaranja. Stvarajej je u domenu uma. Univerzum za nas stvara a mi percipiramo,
analiziramo stvoreno i na račun izvješataja o stvorenom (osjećanjem) univerzumu vraćamo
poruku o tome šta želimo da za nas stvara dalje, da li to što je stvorio prihvatamo onakvim
kakvo jeste ili se pak sa tim ne slažemo. Osjećanje (vibracija) jeste jezik univerzuma a naše
misli su inicijatori, gradivni materijal kojim usmjeravamo kreativnu moć Uma univerzuma.

Intelect je operativni sistem i on ne bira misli za nas. Usmjerenje naše pažnje, fokus,
je ono čimMI (Biće koje jesmo) biramo naše misli. Stoga, ono na što se svojom pažnjom
fokusiramo donosi više od toga na što se fousiramo, dakle dobijamo više misli o istoj temi ali u
zavisnosti od nivoa svjesnosti zavisi kakve filtere koristimo a konsekventno i kakvu realnost
univerzum stvara za nas. Pošto je intelekt operativni sistem on konstantno mora da se
nadgrađuje, inače ne može da razumije nove informacije koje mu prostižu iz kolektivne
scjesnosti. 'Čovjek' (Biće) sa zastarjelim operativnim sistemom nam se doima 'glupim'. Zašto?
Zašto što veoma sporo ili nikako prosleđuje nove informacije. Stoga ne može da ih razumije i
prihvati, shvati.A da li je čovjek onda zista glup? Nije. Samo nema kapacitet da prosleđuje
nove informacije. Njegov operativni sistem mu ne dozvoljava. Da li se onda sistem može
unaprijediti? Naravno da može. Ukoliko se Biće oslobodi stege inetelekta ono može da se
uzdigne na viši nivo svejsnosti na kojem i njegov intelekt instantno biva unaprijeđen za toliko.
NIje čudo da je tesla bio iuspred vremena, njegov operativni sistem je bio nadgrađen,
unaprijeđen njegovim uzdignutim nivoom Svjesnosti.

Dakle, Intelekt je operativni sistem razuma jedinke. Odatle, ne postoje misli koje dolaze iz
razuma a koje ne prolaze kroz taj operativni sistem. Kao posledica tog prosleđivanja misli kroz
intelekt stvarajuse logički zaključci. Ako je Svjesnost na niskom nivou onda je zagarantovano
stvaranje ubjeđenja. Ako je Svjesnost jedinke na višem nivou to znači da su u njoj prisutna
apsolutna znanja i da ta znanjapomažu Biću da izbjegne stvaranje ubjeđenja te da percipira
stvari onakvim kakve jesu. U drugim riječima, Biće sa visokim nivoom Svjesnosti ima izraženu
SAVJEST. Ono što ti ovdje pokušavaš da predstaviš jeste razlika u filterima. Misao je uvijek
ista, nastaje iz onog-što-jeste, ali filter kroz koji jepercipiramo stvara njen kvalitet i polarizaciju.
Ako je filter načinjen od aposlutnih istina onda mi imamo mogućnost da vidimo da li naš sistem
operiše u skladu sa našom dušom ili pak sa našim ubjeđenjima. Ako sistem operiše u skladu
sa našom dušom mi ga filterom apsolutnih istina (Savješću) odobravamo, dok ako je u skladu
sa našim ubjeđenjima istim filterom (Savješću) vidimo njegovo odstupanje od iskonske namjere,
naše duše. Tad imamo i moć i mogućnost da ga usmjerimo nazad ka realizaciji duše; ka
realizaciji Ljubavi,harmonije, Mira u radosti življenja. Savjest nije alatka razuma, već alatka Bića
kojim Biće korigujeusmjerenje fokusa operativnog sistema našeg razuma; INTELEKTA.

- - - - - - - - - -

No, bez obzira kako mi sve to nazivali, ukoliko umijemo razaznati usmjerenje našeg fokusa
već smo riješili najveći dio problema.

 

[Гром]

Razum je mehanizam projekcije, ono što zovemo dimenzija. Jasno je objašnjeno
samom riječju. Razum= Raz-UM = razdvojeni Um. UM pripada univerzumu, kao uostalom i svi
naizgled odvojeni razumi. Na taj način univerzum ima uvid u svaku našu misao, u svaki pokret,
u svako osjećanje. Svaka riječ u srpskom jeziku koja u sebi ima RAZ predstavlja razdvajanje,
razlaganje, dakle analizu. Stoga, razum je analitički dio projekcije. Šta to znači? To znači da
umom stvaramoa razumom percipiramo stvoreno i anliziramo ga da bi smo razumjeli šta smo
umom stvorili. Šta to uistinu dalje znači? To znači da na dimenzionalnom, razumskom nivou
nema stvaranja. Stvarajej je u domenu uma. Univerzum za nas stvara a mi percipiramo,
analiziramo stvoreno i na račun izvješataja o stvorenom (osjećanjem) univerzumu vraćamo
poruku o tome šta želimo da za nas stvara dalje, da li to što je stvorio prihvatamo onakvim
kakvo jeste ili se pak sa tim ne slažemo. Osjećanje (vibracija) jeste jezik univerzuma a naše
misli su inicijatori, gradivni materijal kojim usmjeravamo kreativnu moć Uma univerzuma.

Intelect je operativni sistem i on ne bira misli za nas. Usmjerenje naše pažnje, fokus,
je ono čimMI (Biće koje jesmo) biramo naše misli. Stoga, ono na što se svojom pažnjom
fokusiramo donosi više od toga na što se fousiramo, dakle dobijamo više misli o istoj temi ali u
zavisnosti od nivoa svjesnosti zavisi kakve filtere koristimo a konsekventno i kakvu realnost
univerzum stvara za nas. Pošto je intelekt operativni sistem on konstantno mora da se
nadgrađuje, inače ne može da razumije nove informacije koje mu prostižu iz kolektivne
scjesnosti. 'Čovjek' (Biće) sa zastarjelim operativnim sistemom nam se doima 'glupim'. Zašto?
Zašto što veoma sporo ili nikako prosleđuje nove informacije. Stoga ne može da ih razumije i
prihvati, shvati.A da li je čovjek onda zista glup? Nije. Samo nema kapacitet da prosleđuje
nove informacije. Njegov operativni sistem mu ne dozvoljava. Da li se onda sistem može
unaprijediti? Naravno da može. Ukoliko se Biće oslobodi stege inetelekta ono može da se
uzdigne na viši nivo svejsnosti na kojem i njegov intelekt instantno biva unaprijeđen za toliko.
NIje čudo da je tesla bio iuspred vremena, njegov operativni sistem je bio nadgrađen,
unaprijeđen njegovim uzdignutim nivoom Svjesnosti.

Dakle, Intelekt je operativni sistem razuma jedinke. Odatle, ne postoje misli koje dolaze iz
razuma a koje ne prolaze kroz taj operativni sistem. Kao posledica tog prosleđivanja misli kroz
intelekt stvarajuse logički zaključci. Ako je Svjesnost na niskom nivou onda je zagarantovano
stvaranje ubjeđenja. Ako je Svjesnost jedinke na višem nivou to znači da su u njoj prisutna
apsolutna znanja i da ta znanjapomažu Biću da izbjegne stvaranje ubjeđenja te da percipira
stvari onakvim kakve jesu. U drugim riječima, Biće sa visokim nivoom Svjesnosti ima izraženu
SAVJEST. Ono što ti ovdje pokušavaš da predstaviš jeste razlika u filterima. Misao je uvijek
ista, nastaje iz onog-što-jeste, ali filter kroz koji jepercipiramo stvara njen kvalitet i polarizaciju.
Ako je filter načinjen od aposlutnih istina onda mi imamo mogućnost da vidimo da li naš sistem
operiše u skladu sa našom dušom ili pak sa našim ubjeđenjima. Ako sistem operiše u skladu
sa našom dušom mi ga filterom apsolutnih istina (Savješću) odobravamo, dok ako je u skladu
sa našim ubjeđenjima istim filterom (Savješću) vidimo njegovo odstupanje od iskonske namjere,
naše duše. Tad imamo i moć i mogućnost da ga usmjerimo nazad ka realizaciji duše; ka
realizaciji Ljubavi,harmonije, Mira u radosti življenja. Savjest nije alatka razuma, već alatka Bića
kojim Biće korigujeusmjerenje fokusa operativnog sistema našeg razuma; INTELEKTA.

- - - - - - - - - -

No, bez obzira kako mi sve to nazivali, ukoliko umijemo razaznati usmjerenje našeg fokusa
već smo riješili najveći dio problema.

Одличан ти је овај опис,савремен и згодан за схватање.
Библија учи да су Разум,Истина и Мудрост у Дрвету живота, А то све рипада Христу који је Бог, онда видимо да је дрво живота део Бога у нама,
Ти кажеш да разум припада универзуму , то је исто јер ти тако разумеш Бога, као универзум. мада је Бог оно из чега је универзум настао.
Такоп да се слажемо да је разум део Бога у нама,

Библија Интелект описује као херувима заклањача, онога који заклања Дрво Живота у коме је Разум,
Дакле посао интелекта је да онемогући да ми чујемо глас разума.
Да је Интелект оперативни систем разума не би могао тако да се понаша,
Али опет: Бог у коме је разум је поставио интелект да брани приступ људума да једу плодове са дрвета живота.
Некако ми је ближе да је Дух Свети оперативни систем разума
Он је задужен да одржава све функције нашег тела као и мождане функције,
Интелект је Описан као Божији непријатељ, лопов варалица а те склоности и показују мисли које долазе од интелекта.
Писмо каже да је био најсјајнији анђео на небу док се није нашло безакоње на њему.
Тада бива збачен на земљу
Свиђа ми се како си описао све ово: можда би помогло у схватању кад би на неким примерима мишљења то могло да се боље осветли

 

[Гром]

Када ме сколете ружне мисли са лошим осећањима и ја постанем свестан да ми нуде мишљење које ја не желим да мислим, Ја тада донесем одлуку да то више неђу да мислим. Сада би интелект као оперативни систем разума требало да престане са том мишљу и да понуди нешто друго јер ја му указујем у ком правцу желим да мислим. Али то се не дешава него се лоше мисли упорно намећу, Будући поучен од Бога (разума) да не могу две мисли да буду у срцу(фокусу) у исто време, Ја тада морам под пуном концентрацијом да ухватим нешто што би истералло лошу мисао из центра моје пажње.
Кратке молитве су идеалне за то. Понављам молитву концентисан да не дозволим ни једној другој мисли не дозволим приступ у срце.
Дакле слушајући глас разума ја успем да отерам мисли које ми сервира интелект на једвите јаде.
Како објаснити такво понашање интелекта ако је оперативни систем разума?

 

[JA KOJI JESAM]

Intelekt je operativni sistem razuma i kao takav služi i svjesnom i nesvjesnom Biću.
Svjesno Biće se ne smije poistovijetiti sa svjesnim razumom, jer Biće je u svakom
trenu svjesno sebe-apsoluta dok je svjesni razum svjestan projektovane realnosti.
Odatle, naš razum je dimenzija koja ima svoje limite već predodređene karakterom
namjerenog iskustva, a njegov operativni sistem INTELEKT služi Biću da u tom
datom razumu, u datoj dimenziji percipira, analizira i dešifruje informacije koje u
njega dospijevaju iz tog razuma.

Uzdizanjem nivoa svjesnosti mijenja se i unapređuje intelekt. Njegova uloga i dalje
ostaje nepromijenjena ali ono što on tad prosleđuje i dešifruje ima sasvim nove
parametre, stoga ima širi obim sveobuhvatnosti, što intelektu na nižem nivou
svjesnosti predstavlja teškoću i stvara odbojnost, dakle ne shvata i ne prihvata
nove informacije, nove parametre.

Razum nam je recimo i dalje naizgled ista dimenzija ali da li je??? I naša dimenzija
se pri tom mijenja jer se uzdizanjem svjesnosti pomijeramo ka višim dimenzijama.
Naše sposobnosti postaju drugačije (možemo iscjeljivati recimo), čvrstu materiju više
ne vidimo tako čvrstom već je vidimo kao ono što ona jeste; projekcija čija se
uvjerljivost održava sistemom učvršćenih ubjeđenja... itd.

Razum stoga pripada sistemu projekcije te kao takav nema nikakvu moć da nam
ukaže na istinu. Razum dakle omogućava polje informacija, odnose subjekta i
njegovih objekata... u njemu su čula koja projektuju dimenzionalnost prostora kao
i tjelesnost energetskog polja. Intelekt je operativni sistem koji prosleđuje sve
informacije koje od objekata teku prema subjektu i obrnuto. Intelektom prerađujemo
ono što percipiramo i na račun toga stvaramo ubjeđenja koja će nam kasnije služiti
da kroz njih filtiriramo informacije i od njih stvaramo misli koje su u skladu sa
stvorenim ubjeđenjima. Odatle nam recimo dolaze negativne misli, jer one
opravdavaju ubjeđenje kroz koje je profiltrirana informacija koju peprcipiramo.
Kreacija je neprekidan proces i dešava se po momentumu kretanja pažnje.
A šta je fiksna tačka pažnje? FOKUS. Ako smo fokusirani na ubjeđenje, i ne vidjeći
to, svaka informacija koja iz našeg razuma ulazi u našu svjesnost biva filtrirana
tim ubjeđenjem, te kao takva postaje manifestacija polariteta ubjeđenja. Ubjeđenje
joj daje polaritet. Pozitivna je za nas ako je u skladu sa ubjeđenjem. Negativna je ako
se njena vibracija ne slaže sa vibracijom našeg ubjeđenja. Ako smo fokusirani na
ubjeđenje da je svijet 'luda kuća' onda će naš intelekt biti bombardovan mislima
koje će nam opravdavati to ubjeđenje.

Međutim, ako smo našu svjesnost uzdigli na viši nivo, dakle u naš duh smo unijeli
apsolutna znanja koja svojom istinom anuliraju ubjeđenje, onda svaki put kada se
fokusiramo na ubjeđenje apsolutna znanja će nam služiti kao SAVJEST kojom ćemo
filtrirati informacije prije no što one postanu polarizovane misli u našem intelektu i
počnu uticati na našu realnost. Intelekt će opet biti upošljen, ne možemo bez njega,
ali ovaj put bit' će vođen SAVJEŠĆU a ne ubjeđenjem. Savjest nas navodi da drugima
i sebi činimo ono što nas vodi do harmonije, Ljubavi, Mira u radosti življenja.

Razum je dakle i dalje razum (dimezija u kojoj je sadržaj dijela uma koji nam služi
kao sirovina za kreaciju) Intelekt će i dalje biti intelekt, opet će biti operativni sistem
razuma (mada nadgrađen, unaprijeđen, oplemenjen apsolutnim znanjima). Biće je
i dalje Biće, nestvorivi, nerodivi, nepromjenjivi apsolut, a naša (njegova) realnost
će biti pod kontrolom budnog oka njegove Savjesti. Savjest je dakle matrica duha.
Ona nesmetano biva postavljena iznad cjelovite postavke realnosti i kroz nju se lako
uviđaju poremećaji koji se jedino tako primijećeni mogu korigovati i prije no što se
informacijama dopusti da postanu misli našeg intelekta.

...


Bog=Apsolut+Svijest,
Sin božiji= UM Univerzuma,
Sveti duh=SVIJEST.

 

[ristob]

Lako je objasniti, Grome. Usvojio si pojmove drugačije nego što su ostali. Ponos, gordost, dika, želja, nada, um, razum, intelekt... Tako pogrešno tumačiš i Bibliju i nauku.

Za tebe je intelekt Đavo - najsjajniji anđeo! ???
Za Drvo znanja kažeš da je Drvo života! ???

Osim toga Bibliju su pisali ljudi, nije Bog. Biblija se ne može bukvalno tumačiti nego samo simbolički. Hrist je samo pokazao na Boga u sebi koji je takoođe i u svakom čovjeku.

Evo i u tvom maniru. Ovo što ti pišeš ovdje razlikuje se ko nebo i zemlja od onoga što Simo piše.

Da li si ga shvatio kako se mazerijalizuju misli, posebno kad se mazerijalizacija nekih misli više ne može spriječiti?

 

[Гром]

@ ЈА КОЈИ ЈЕСАМ
Колико видим нас двојица описујемо исту ствар само гледамо из различитог угла.
Незнам је ли ти проблем да прочиташ поглавље о Истини које се налази у Созерцавању 13-20 страна.
Занимаме како ти видиш уклапа ли се и колико у ово што ти пишеш?
Шта, како и зашто би ти изменио нешто у том поглављу?
Чисто да видимо можемо ли тако да мало продубимо разумевање између тебе и мене

@ Ристоб
Све што измаштамо тежи да се оствари
Још када у фонтану жеља додамо и мало осећања успех је загарантован.
Закон привлашења каже да какви смо ми то ћемо и привући у свој живот,ђ
Ако смо добри све што дожеу наш живот биће добро а ако смо зли све што материјализујемо биће зло по нас

Тако да материјализација мисли и није нека велика ствар колико је рад на свом карактеру

 

[ristob]

Ne treba se boriti sa sopstvenim karakterom ako se živi besuslovna ljubav.

 

[JA KOJI JESAM]

@ ЈА КОЈИ ЈЕСАМ
Колико видим нас двојица описујемо исту ствар само гледамо из различитог угла.
Незнам је ли ти проблем да прочиташ поглавље о Истини које се налази у Созерцавању 13-20 страна.
Занимаме како ти видиш уклапа ли се и колико у ово што ти пишеш?
Шта, како и зашто би ти изменио нешто у том поглављу?
Чисто да видимо можемо ли тако да мало продубимо разумевање између тебе и мене

Pročitao sam dio tvoje knjige od 13-20-te stranice gdje govoriš o istini. Mi
govorimo o istom pojmu ali naše shvatanje je sasvim drugačije, ne zato što eto,
ja hoću da mi budemo drugačiji nego zato što nam se iskustva i otkrivena istina
razlikuju. Pošto tema nije o tvojoj knjizi, samo ću se ukratko osvrnuti na par
tvrdnji koje iznosiš i na njih ću dati što kraće odgovore.

Citati iz knjige:

1.
"Истина је мешавина уверења, убеђења, искустава, знања,
васпитања, итд. Сваки човек има своју истину кроз коју његов
ум тумачи свет и догађаје у свету и његовом животу. Један
човек може да има само једну истину и зато је истина само
једна. "


Ovdje govoriš o relativnoj istini, tj. o stanju svjesnosti bića u datom trenutku.
Sama činjenica da govoriš o čovjeku kao vlasniku istine ukazuje na nivo sa
kojega sagledavaš postojanje i čovjeka unutar cjeline postojanja. To samo
po sebi odlučuje o istinitosti tvog sozercavanja. Dakle, istina je, sagledao si
sadržaj onog domena koji je za tebe krajnja tačka, najisturenija tačka iz koje
možeš sagledati sebe kao čovjeka. Međutim, tvoja istina iz te tačke nije
ista sa drugim istinama iz drugih tačaka a specijalno nije ista sa saznanjima
iz apsolutnog Jednog; postojanja. To se onda prenosi na dalji tekst.


2.
"Не постоји нека универзална истина да би могли да
кажемо ово је истина, а све друго је лаж."

Vidiš, samo ova rečenica koju si ispisao govori o nedovoljnom saznanju.
Ne samo da postoji univerzalna istina, već dakako da postoji i apsolutna
istina koj je Jedna, ista za biće iz bilo koje projektovane tačke kada ono
vrati svoju pažnju na sebe. Tada se prema njemu uzdiže Sveti duh
(kako ti kažeš) koji je ono što ja nazivam svijest. Svijest ili sve(što)jest je
duh apsoluta (svega-što-jest), u Bibliji nam to tako očito nagovještava,
govoreći nam SVE TI (jesi) duh, koji uvijek biva isti, ma iz
koje svjesnosti biće vratilo svoju pažnju na sebe-apsolut (sve-što-jest),
na postojanje. Svi koji su doživjeli prosvjetljenje apsoluta, uključujući i
mene, su došli do identičnih saznanja. Zašto? Upravo zato što se prema
nama (prema tom Jednom biću) uzdigla svijest koja je jedino istinsko
nepromjenjivo znanje-o-sebi-apsolutu. Zato svijest zovemo i apsolutnim
znanjem ili apsolutnom istinom ili još jednostavnije istinom. Istina u
srpskom jeziku predstavlja istost znanja. Čovjek dakle ne
može imati ista znanja sa drugim čovjekom (ukoliko je svjesnost bića
izolovana od svijesti apsoluta) ali biće u čovjeku, koje isto Jedno biće u
stvorenjima, može. To biće je apsolutno, apsolut je, i kada ono ima
svijest o sebi ono sebe doživljava Bogom. Povratkom pažnje tog bića iz
sebe-apsoluta u sebe-čovjeka biće u čovjeku dodaje iskustvo
prosvjetljenja. Šta je to biće prosvijetlilo? Prosvijetlilo je istinu,
prosvijestlilo je sebe apsolut i shvatilo da ono jeste Bog. Uticaj Svetog
duha je uticaj prosvijetljene svijesti na svjesnost bića u čovjeku. Tim
uticajem se mijenja i relativna istina. Na taj način 'dva čovjeka', tačnije
isto biće u dva čovjeka može znati isto znanje-o-sebi, te prepoznati iz
jednog i iz drugog apsolutnu istinu koja samo njemu (biću) pripada.

Odatle, postoji apsolutna istina u odnosu na koju su sve relativne istine
ustvari laži. Recimo, iz pozicije čovjeka, ne znajući dalje od toga biće za
sebe kaže: "Ja sam čovjek". To će mu se odatle činiti jedinom istinom.
Međutim, iako to iz te perspektive djeluje istinito, posmatrajući 'čovjeka'
sa znanjem o sebi apsolutu, biće će uvidjeti koliko je ta tvrdnja "Ja sam
čovjek" uistinu lažna. Čovjek nema vrijednost postojanja da bi za sebe
mogao tvrditi ja jesam, dakle postojim. Čovjek je postajuće iskustvo tog
apsolutnog bića, te stoga da bi izreklo apsolutnu istinu o sebi u čovjeku
biće bi moralo tvrditi ovako: "Ja sam ono koje sebe doživljavam
čovjekom". To je apsolutna istina.

Odatle možemo tvrditi i sledeće:
Relativna istina je promjenjiva.
Apsolutna istina je nepromjenjiva.



3.
"Да промени своју истину може само човек кога Бог учи како се
то ради. Јер Истина је бог. Наша истина је наш бог. "

Dakle, ti izjednačuješ Boga sa relativnom istinom, što će reći Bog je
promjenjiv, propadljiv, i kao i relativna istina može da se mijenja. To
nije apsolutna istina. Gore sam to već detaljno objasnio.

Kako Bog (po tvojoj definiciji) može naučiti čovjeka da izmijeni svoju
istinu kad je njegova relativna istina bog??? To je apsurd. Po toj teoriji
istina bi morala da sadrži i sve druge istine o mogućim promjenama u
sebi a to je po toj definiciji nemoguće.

Moj prijedlog ti je da preispitaš svoje stavove i da ako možeš vidiš da
taj limit, to brdo sa kojeg gledaš, nije najvišlje brdo. Ima još, i još.... i...
ima BOG. Opet kažem, na dobrom si putu, ali ti nisam sudija. Ipak
tvrdim da ima i dalje...Ne tražim da mi vjeruješ. Ako možeš ne shvati
da smo u borbi za nadmoć mišljenja... nismo. Komentarišem na pročitano.

 

[Гром]

Ne treba se boriti sa sopstvenim karakterom ako se živi besuslovna ljubav.

Ако се живи безусловна љубав не треба, али ако се не живи?

 

[Гром]

@ ЈА КОЈИ ЈЕСАМ
Покушађу мало боље да објасним зашто кажем да не постоји апсолутна истина, али бих те замолио да променип гледиште и да не гледаш оно шта пишем са тачке да си ти на већем брду од мене, Јер то знатно мења гледиште.
Све изгледа тако како ти пишеш са брда на коме ти стојиш, али са већег брда поглед се шири и покушађу то да ти некако приближим.
Ти на Бога и на Истину гледаш као на нешто коначно: савршено за тебе знаши коначно.
Хајде да покушамода извидимо да савршено значи бесконачно.
Овде јако важну улогу игра правилно разумевање три Божанска лица, па хајде да видимо како је то мени откривено:
Прво лице Божанског бића живи у вечности и оно је бесконачно
Друго лице живи у времену и оно је коначно у садашњем тренутку, али будући да расте оно се мења и већ у следећем тренутку његова коначност се мења јер расте.
Треће лице прожима и време и вечност и уједно је веза између прва два лица.

Саврженство подразумева да томе што је савршено ништа не недостаје. Па ако би савршенству недостајало несавршенство тада оно не би било савршено јер би имало тај недостатак.
Зато Бог у свом бићу има лице које живи несавршен живот у времену, То друго лице Божанског бића је ум који кроз машту ствара и расте
чинећи тако да целокупно Божанско биће расте и мења се.
Увек кад направимо пресек у вечности бирајући неки тренутак , Садашњи тренутак; све је коначно и све истине су апсолутне. И то је оно што ти видиш кад гледаш са места где се налазиш.
Божанско биће је живо, а кад је нешто живо то мора да расте, да се мења , ту промену у божанском бићу омогућава баш постојање лица које живи несавршени живот у времену, а то нам говори да савршенство није коначно него је бесконачно јер стално расте. Са растом Божанског бића и његова Истина еволуира и расте.
Када овако посматрамо ствари са овог места гледано видим да не постоји нешто што би било апсолутна истина као нешто коначно и непромењиво

Онај текст о Истини сам писао имајући на уму да савршенство па и Истина нису нешто коначно и апсолутно и када се тако посматара онда то изгледа онако као сам описао у Созерцавању
Јер ипак смо ми умови БожанскогУма и постојимо одувек у Божанском Уму,

 

[sasasta]

sticaj slucajnosti na koje nekada utices ti , nekada neko drugi a nekada priroda ili neka zivotinja nazivamo sudbina.

- - - - - - - - - -

tako da ponekad zavisi od tvoje volje , nekada od tudje a nekada od sticaja okolnosti.

 

[ristob]

Uglavnom i za većinu je tako.

Ali, pitanje je: da li sudbina, dakle cjelokupni čovjekov život, može da zavisi samo o njegove volje? Da li on može biti isključivi vlasnik svoje sudbine?

Ja tvrdim da može. Od nekog momenta može uspostaviti kontrolu nad njom!

 

[Гром]

Свако од три Божанска лица има свој удео у стварању(креацији) Тако да ми својом вољом утичемо само на онај део који је у нашој надлежности.
У будући да смо ми Умови то се нашамоћ огледа у стварима ума.
Ми можемо кроз машту, визуелизацију, одлучност, осећања, мисли..да покажемо своју намеру и Дух ће то спровести у дело ако ми пре тога својим неповерењем не срушимо кућу коју смо направили.
Дух има своју сопствену вољу и начин на који ће он изградити кућу коју смо створили у уму. Јер он ту кућу треба да направи од оног шта он има на располагању,
Дакле ми стварамо оно шта је у нашој моћи а дух ствара оно што је у његовој моћи . Ми као ум треба да имамо поверења да ће дух направити најбоље што може од онога шта смо му дали.
Од наше вере,наде осећања,.... зависи колико дух може да се размаше у креирању наше судбине

 

[sasasta]

Uglavnom i za većinu je tako.

Ali, pitanje je: da li sudbina, dakle cjelokupni čovjekov život, može da zavisi samo o njegove volje? Da li on može biti isključivi vlasnik svoje sudbine?

Ja tvrdim da može. Od nekog momenta može uspostaviti kontrolu nad njom!

ja tvrdim da ne moze

suvise je varijabli i suvise su zivoti svih zivih bica povezani da bi mogao

a cak i da ne zavisi od zivih bica moze upasti u zemljotres , cunami ili ga udariti grom.

 

[snouden]

i jedno i drugo.

čovek je kreator. a subina mu zavisi od toga šta je činio. sudbina je krajnji sud nad ljudskim životom.
dakle, ako na svom putu uspeš dati pravi odgovor iznad sudbine si.

 

[ristob]

Može, baš u svakom slučaju, uključujući sve moguće parametre koje utiču na sudbinu.