Ма како неко не био спреман учинити тај својеврстан напор увида у непосредне чињенице свести, јер на тако нешто људи заробљни у материјализму нису навикли, ипак ће свако морати признати да је субјективна егзсистенција континутиет. И да она нема прекида. У нашем искуству нема тако нечег као што је искуство несвести, или искуство дубоког сна без снова или искуство непостојања уопште. Континуитет! Без икаквих прекида од рођења до смрти.
Коме је ово страно нека погелда овај блог:
http://forum.krstarica.com/entry.php/20618-O-kontinuitetu-subjektivne-egzistencije
Дакле, самим тим не можемо замислити свет у коме наша субјективна егзистенција не би постојала.
Међутим, овакви закључци нису тако јасни. Многи ће рећи на то нешто типа: " Тачно је да је субјективна егзистенција континуитет и да не можемо замислити свет без исте, али време тече у том спољашњем свету када је неко у несвести. Штоперица мери време, сатови откуцавају, спољаши реални свет постоји и даље у свом трајању и својој материјалности. Једино се у том свету изгубила нечија индивидуална свест док је реалан свет остао".
То је једна очита заблуда, апсурд.А да би то схватили потребан је онај напор о коме говорих и пре свега разумевање Барклијеве идеалистичке филозофије. Е за такве то ћу покушати и објаснити.
Када кажемо да после смрти наша свест нестаје а остаје спољашњи свет, при томе као потврду истинитости тог суда замишљамо овако нешто:
Ово би дакле требало да представља свет у коме нема наше сазнајуће свести.
Али, то је заблуда! Јер ту има наше сазнајуће свести. Управо оне која ову сцену спољашњег света посматара и замишља у својој имагинацији. Па како то може бити показатељ света у коме нема моје свести?
Можда ће неко на ово рећи: "Али, ја не замишљам своју свест у тој ситуацији када сам ја у несвести или после мог личног нестајања. Тада остају други људи и њихове свести који такве сцене спољашњег света посматрају. Ја дакле замишљам свест неког другог човека који посматра спољашњи свет у коме нема моје свести"
То је опет погрешно. Јер можемо се ми у имагинацији стављати на место неког другог колико хоћемо, при томе ћемо и даље бити у својој сопственој свести. Нећемо тиме мислити непостојање исте.
А што се тиче тих других људи можемо поставити и ово питање. Када за три милијарде година Сунце експлодира а са њим и на планети Земљи нестане свега живог. Да ли ће тада спољашњи свет да изгледа овако:
Да. Многи ће рећи, несвесни да износе заблуду, јер ова сцена садржи свесни субјекат који је посматра (зар не) управо онај који је нестао у експлозији Сунца. Па откуд он ту ако је нестао?
Ово нам може показати да свет у коме нема наше сазнајуће свести није свет који можемо замислити. То није нешто онакво каквим га опажамо. То је свет ствари по себи. Шта је он не можемо рећи, али можемо рећи да је то блиско вољи , да је блиско трајању и самом нашем најунутрашњијем бићу ... блиско оном што зовемо речју "ја".
Коме је ово страно нека погелда овај блог:
http://forum.krstarica.com/entry.php/20618-O-kontinuitetu-subjektivne-egzistencije
Дакле, самим тим не можемо замислити свет у коме наша субјективна егзистенција не би постојала.
Међутим, овакви закључци нису тако јасни. Многи ће рећи на то нешто типа: " Тачно је да је субјективна егзистенција континуитет и да не можемо замислити свет без исте, али време тече у том спољашњем свету када је неко у несвести. Штоперица мери време, сатови откуцавају, спољаши реални свет постоји и даље у свом трајању и својој материјалности. Једино се у том свету изгубила нечија индивидуална свест док је реалан свет остао".
То је једна очита заблуда, апсурд.А да би то схватили потребан је онај напор о коме говорих и пре свега разумевање Барклијеве идеалистичке филозофије. Е за такве то ћу покушати и објаснити.
Када кажемо да после смрти наша свест нестаје а остаје спољашњи свет, при томе као потврду истинитости тог суда замишљамо овако нешто:

Ово би дакле требало да представља свет у коме нема наше сазнајуће свести.
Али, то је заблуда! Јер ту има наше сазнајуће свести. Управо оне која ову сцену спољашњег света посматара и замишља у својој имагинацији. Па како то може бити показатељ света у коме нема моје свести?

Можда ће неко на ово рећи: "Али, ја не замишљам своју свест у тој ситуацији када сам ја у несвести или после мог личног нестајања. Тада остају други људи и њихове свести који такве сцене спољашњег света посматрају. Ја дакле замишљам свест неког другог човека који посматра спољашњи свет у коме нема моје свести"
То је опет погрешно. Јер можемо се ми у имагинацији стављати на место неког другог колико хоћемо, при томе ћемо и даље бити у својој сопственој свести. Нећемо тиме мислити непостојање исте.
А што се тиче тих других људи можемо поставити и ово питање. Када за три милијарде година Сунце експлодира а са њим и на планети Земљи нестане свега живог. Да ли ће тада спољашњи свет да изгледа овако:

Да. Многи ће рећи, несвесни да износе заблуду, јер ова сцена садржи свесни субјекат који је посматра (зар не) управо онај који је нестао у експлозији Сунца. Па откуд он ту ако је нестао?

Ово нам може показати да свет у коме нема наше сазнајуће свести није свет који можемо замислити. То није нешто онакво каквим га опажамо. То је свет ствари по себи. Шта је он не можемо рећи, али можемо рећи да је то блиско вољи , да је блиско трајању и самом нашем најунутрашњијем бићу ... блиско оном што зовемо речју "ја".