Edgar Alan Po

Poezija je odlična, ali treba je čitati u originali.Više volim Poove pripovetke i eseje,a omiljena mi je "Senka"

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki.

…i gle izmedju tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubishe izadje jedna mrachna i neodredjena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od choveka. Ali to je bila senka ni od choveka ni od boga, niti ma od koje poznate stvari. I drshcuci i za malo medju draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na povrshini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodredjena, i bila je senka niti choveka niti boga, ni boga grchkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tuchanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu rech, nego je tu zaista i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam, chelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u drushtvu, kada smo videli senku, kako je izashla izmedju draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili ochi, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko rechi, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka odgovori:”Ja sam Senka, i moje je prebivalishte blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mrachnih dolina Jelisijuma koje se graniche sa gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skochismo sa nashih sedishta u uzasu, i stajasmo drshcuci i tresuci se, i prenerazeni, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tuzno na nashe ushi, u dobro poznatim i dobro zapamcenim naglascima mnogih hiljada nashih umrlih prijatelja.
 
Once upon a midnight dreary, while I pondered, weak and weary,
Over many a quaint and curious volume of forgotten lore,
While I nodded, nearly napping, suddenly there came a tapping,
As of some one gently rapping, rapping at my chamber door.
"'Tis some visitor," I muttered, "tapping at my chamber door—
Only this, and nothing more."


Mnogo razlicitih prevoda, neki valjani a neki ne!
 
da li neko moze da mi pomogne ...
zelim da pronadjem pripovetku koju sma citao u americi.

ako se dobro secam radi se o liku koji je osudjen na vesela i igrom slucaja se na neki nacin izbavlja ,pada u vodu ,bezi i na kad dodje do praga svog doma on umire...
da bi na kraju ispalo da je samo to u njegovoj glavi i da je obesen...

treba mi naslov na engleskom ili srpskom.
nadma se da se dobro secam radnje i da ce nekog asocirati ...
hvala
 
gekkogecko:
da li neko moze da mi pomogne ...
zelim da pronadjem pripovetku koju sma citao u americi.

ako se dobro secam radi se o liku koji je osudjen na vesela i igrom slucaja se na neki nacin izbavlja ,pada u vodu ,bezi i na kad dodje do praga svog doma on umire...
da bi na kraju ispalo da je samo to u njegovoj glavi i da je obesen...

treba mi naslov na engleskom ili srpskom.
nadma se da se dobro secam radnje i da ce nekog asocirati ...
hvala
Kliknite za proširenje...

To je pisao E.A.Po?
 
Лилит:
Шта је на вас оставило најјачи утисак: Поова поезија, приче или можда теоријски списи?
Које вам је његово дело најдраже, и зашто?
Kliknite za proširenje...

Priche , pa poezija .
Sve priche su mi omiljene , neke naravno vishe od drugih , evo "uzhi" izbor : Crna machka , Djavo perverznosti , Vilijam Vilson , Fakta o sluchaju gospodina Valdemara , Bunar i klatno , Skochizhabac , Ligeja , Berenisa , Cutanje , Ubistva u ulici Morg , Izgubljeno pismo , Izdajnichko srce , Duguljasti sanduk , Maska crvene smrti .
Mada sve priche su odlichne i jedva chekam da nabavim Rad-ovo izdanje sabranih pricha i pesama .
A kako sam nisam prevelik ljubitelj poezije , najvishe su mi se dopale : Gavran , Anabel Li , Tamerlan , Romansa i Sonet nauci .
 
gekkogecko:
quinten da li znas kako se zove delo Ambrose Bierce na koje te asocira...???
moguce je da sam ja to nesto pogresno asocirao da je Po, mada mi ambrose nije poznat da smo radili tada...
Kliknite za proširenje...

Ima jedna Birsova priča o vješanju - An Occurrence at Owl Creek Bridge. Ne sjećam se sad detalja, a mrzi me da je čitam, ali mislim da je to priča na koju misliš.
 
Što su lepe ove stare teme...:)Pa lično,kratke priče,poezija ne posebno,jer se često i izgubi u prevodu...Od priča posebno što se tče tzv.gotskog horor stila,Vilijem Vilson,Jama i njihalo,Crna mačka,Metzengerstein,Čovek mase,pad kuće Ašer,Maska crvene smrti,Ubistva u ulici Morg,kao i priče u kojima je pokazivao svoju humorističku stranu,što malo ljudi zna,kao što su Gubitak daha,Kralj Kuga,Kako postati zvezda,filozofske poput Razgovor Eirosa i Charmione,Beseda Monosa i Une,Sena-parabole,Tišina,prelepe ljubavne priče uglavnom nazvane po ženskim imenima od kojih mi je najomiljenija Ligeja:heart:,i detektivske ,jer malo ljudi zna da je on upravo tvorac savremene detektivske priče,poput Zagonetni slučaj Mary Roget,Ukradeno pismo,Zlatni insekt...Ima ih još dosta zaista,čovek je bio suvi genije koji je mogao da napiše 3 priče u tri potpuno različita stila,da ih neko ko nije malo više upoznat sa njegovim radom,ne može ni posle više čitanja prepoznati:)
edgar-allan-poe.jpg

edgar-allan-poe-all-hail.jpg
 
Meni su najbolji prevodi Luka Paljetka.

Sâm

Od djetinjstva ja ne bjeh kao
Drugi - ja gledat nisam znao
Ko drugi - duša nije htijela
Strasti iz skupnog primat vrela -
Iz istog vrutka nisam jad
Pio - u istom tonu mlad
Budio nisam srca plam -
I sve što voljeh - voljeh sam -
Tad se - u djetinjstvu - u zori
Burnog života moga - stvori
U bezdnu dobra ili zla
Tajna što još me mami sva -
U bujici što se pjeni -
Na crvenoj gorskoj stijeni -
Na suncu što kupa svojom
Jesenskom me zlatnom bojom -
U munji što nebo prene
I proleti pokraj mene -
U oluji, groma rici
U oblaku što po slici
Za me (nasred neba plavog)
Liči na demona pravog.
 
Sigurna sam da postoji tema o njemu, ali ni pomocu pretrage nisam uspela da je nadjem. Moli vas samo da mi kazete ima li neka adresa na kojoj mogu besplatno da downloadujem njegovu poeziju na srpskom jeziku. Hvala.
 
Anabel Li

U carstvu na žalu sinjega mora -
pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski an?eli svi.

I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dodjoše od mene da je odnesu
njezini ro?aci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da vecni sanak sni.

An?ele zavist je morila što su
tek upola srecni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su an?eli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li

Jer vecite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud vi?am ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.



Gavran

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne cuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajuci, sanjajuci, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećnice - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Maja Kovačević Savić - Život po Mari
Odgovora
0
Pregleda
158
Nina
Nina
milance19
  • Leplјiva
Glasanje "Strahovi" (poetski konkurs)
Odgovora
14
Pregleda
303
*VILA*
*VILA*
Atomic™
Позивам Вас да читате књиге!
Odgovora
18
Pregleda
373
Živorad Drugi
Ž

Back
Top