Nevena63
Početnik
- Poruka
- 24
Udala sam se mlada i prekinula studij na gradjevinkom fakultetu. Ne moram da pisem sta je bilo u pitanju, ostala sam trudna sa kolegom, odlucili smo da se zadrzimo dete i vencamo se. Nikada se zbog toga nisam pokajala. Muz je studirao, a ja gajila bebu, uz pomoc svojih roditelja, kod kojih smo i ziveli, jer mi je muz bio rodom iz druge republike SFRJ. Kad je nas sin napunio godinu dana, dosao je moj otac i reko da mi je nasao posao sluzbenice u jednoj drzavnoj firmi. Nisam imala kud, moji su nas pomagali, njegovi novcem, muz je imao stipendiju, od koje nismo mogli kupiti ni osnovne potrepstine za dete. Zaposlila sam se kao sluzbenica, mislila sam da kada muz zavrsi fakultet, ja nastavim. Ali u medjuvremenu nam se dogodilo i drugo dete - nasa cerka. Muz je bio pri kraju fakulteta, bio je odlican student, uostalom morao je zbog stipendije koja ga je na to obavezivala. Odmah je dobio posao, ali i dalje smo bili bez stambenog prostora, nas cetvoro u 2 sobe, ali zajedno sa mojim roditeljima. Nije to onaj osecaj slobode kao kad imas nesto svoje. Moj otac nam je predlozio da podignemo sprat na njegovoj kuci, uzeli smo kredite i krenuli, (srecom sve je to bilo pre pocetka rata na teritoriji SFRJ, a kredite je posle "pojela" inflacija), napravili lep stan sa sobama za decu. Muz se angazovao, materijal, radnici, da se sve plati jeftinije, a kako je vec bio u toj bransi, nije mu bili tesko.
Ali fakultet je dalje cekao, deca rasla - neprospavane noci, prvi zubici, decje bolesti, temperature koje je trebalo skidati po citavu noc, muz cesto danima na terenu, a ja sam se trudila da ne uznemiravm majku bez potrebe i da sve resavam sama.
Na kraju sam se pomirila da cu citavog zivota biti sluzbenica ... i odlozila svoj index.
Podizali smo decu, standard nam se popravio, a onda su dosli ratovi, prosli smo kroz sve to, kao uostalom i svi drugi. Nazalost i majka i otac su mi umrli u kratkom vremenu, a onda je usledio razvod sa muzem. Bilo je to 2005., nismo se svadjali, niti nasli druge partnere, jednostavno izmedju nas je nestalo ljubavi i zakljcili smo da je zajdnicki zivot besmislen, svako je otisao na svoju stranu. Ja se od letos vidjam sa jednim mukarcem i upoznali smo se na letovanju i on je razveden, dvoje dece, mladja su od moje i zive sa majkom. Lepo nam je kad smo zajedno, on je ljubazan prema meni, nezan, imam u njemu razumevanje i potporu, koju cesto nisam imala u muzu sa kojim sam izrodila dvoje dece. Nismo se odlucili na zajdenicki zivot, neka prodje neko vreme, videcemo.
Deca su mi vec velika, sin treba da diplomira u 2008. godini, kao i otac na gradjevini, polozo je TOFEL, odsluzio vojsku uz studiranje i vec kuje planove za odlazak iz zemlje. Nije mu vazno gde, i on je gradjevinac, pominje Oman, Katan, samo da ode iz zemlje. I sin i cerka su oduvek govorili da ce otici iz zemlje cim diplomiraju. I ona je upislala tehnicki fakultet, valjda zbog toga da bi lakse nasla posao u inostranstvu, mada je nadarena za muziku, slikanje. Ne treba im zamerati. Rasli su u najgorim, najsiromasnijim godinama, preziveli bombardovanje, neka traze svoj bolji zivot, drugde. Ni ja kao majka ne zelim, niti imam pravo da uticem na njihovu sudbinu da ne bih ostala sama, bez roditelja, muza, dece, doduse sa partnerom sa kojm sam nedavno usla u vezu, jer sta je pola godine u odnosu na 20 godina braka ?
Dodjem s posla u prazan stan ( cerka je uvek napolju ili dovodi drustvo u svoj deo, kuce), pripremim jelo, citam, gledam tv, poneki izlazak sa drugaricama, neudatimi ili razvedenim, setenje po Adi... a imam tek 44. godine. Sa svojim parnerom se vidjam uglavnom vikendom i on ima zaista mnogo svojih problema, bivsa zena i njeni "ispadi" ( zeli da ga na silu vrati u brak), alimetacija za decu koja mu guta 1/2 plate, trudim se da mu pomognem savetima, ali stvari su suvise komplikovane, njegova deca tek u osnovnoj skoli, sta ce od toga biti ?
Prozivela sam jedan zivot, a zivot je tek preda mnom.
I... odlucila sam da upisem FAKULTET.
Da nastavim tamo gde sam stala. Naravno ne gradjevinu, nego nesto za svoju dusu : knjizevnost, istoriju, istoriju umetnosti, to me privlaci. I ne bojim se, imam dovoljno vremena, imama jaku zelju da ucim, uostalom svi u mojoj porodici su fakultetski obrzazovani, tu mislim i na pokojne oca i majku, sestra, zet, deca. Samo ja, kao neka crna ovaca. Ne, nisam se tako osecala, nego jednostavno hocu da uradim nesto za sebe. Nemam iluzija da ce me neko sa 50 godina primiti da radim kao profesorka knjizevnosti ili istorije, kustosa u muzeju bez staza u struci, ali to mi i nije cilj. Uostalom u kolektivu mi je lepo, radim tu godinama, plata nije neka, ali kad mi se cerka odseli izdacu sprat u roditeljskoj kuci (roditelje sam ja docuvala i dobila njihov sprat na osnovu ugovora o dozivotnom izdrazvanju) i imati dodatni prihod od rente.
Kako uskladiti rad i studiranje ?
Radim od 8 - 16, nekada, u moje vreme je postojalo studiranje uz rad, cak i na fakultetima koji su imali vezbe kolokvijume. Ja sve to ne bih mogla da postignem. Kakva je situacija na drustvenim naukama, da li se i pre podne mora biti na fakultetu, ili se moze uciti iz knjiga, skripata i polagati ?
Koliko kosta skolarina po semestru ?
Molim, studente da mi se jave, volela bih da imam informacije pre nego sto zakucam na vrata studentske sluzbe. Ovu odluku sam saopstila samo svom partneru, on se zacudio, ali me i podrzao, uvek podrzava moje odluke, sto mi je jako vazno, cerku nisam pitala, a ni neku njenu drugaricu iz gimnazije koja studira na nekom od gore pomenutih fakulteta.
Moja zelja za 2008. biti ponovo student, a vama sve najbolje i znate ono ... zena se ne pita za godine, a studenti za ispite !
Ali fakultet je dalje cekao, deca rasla - neprospavane noci, prvi zubici, decje bolesti, temperature koje je trebalo skidati po citavu noc, muz cesto danima na terenu, a ja sam se trudila da ne uznemiravm majku bez potrebe i da sve resavam sama.
Na kraju sam se pomirila da cu citavog zivota biti sluzbenica ... i odlozila svoj index.
Podizali smo decu, standard nam se popravio, a onda su dosli ratovi, prosli smo kroz sve to, kao uostalom i svi drugi. Nazalost i majka i otac su mi umrli u kratkom vremenu, a onda je usledio razvod sa muzem. Bilo je to 2005., nismo se svadjali, niti nasli druge partnere, jednostavno izmedju nas je nestalo ljubavi i zakljcili smo da je zajdnicki zivot besmislen, svako je otisao na svoju stranu. Ja se od letos vidjam sa jednim mukarcem i upoznali smo se na letovanju i on je razveden, dvoje dece, mladja su od moje i zive sa majkom. Lepo nam je kad smo zajedno, on je ljubazan prema meni, nezan, imam u njemu razumevanje i potporu, koju cesto nisam imala u muzu sa kojim sam izrodila dvoje dece. Nismo se odlucili na zajdenicki zivot, neka prodje neko vreme, videcemo.
Deca su mi vec velika, sin treba da diplomira u 2008. godini, kao i otac na gradjevini, polozo je TOFEL, odsluzio vojsku uz studiranje i vec kuje planove za odlazak iz zemlje. Nije mu vazno gde, i on je gradjevinac, pominje Oman, Katan, samo da ode iz zemlje. I sin i cerka su oduvek govorili da ce otici iz zemlje cim diplomiraju. I ona je upislala tehnicki fakultet, valjda zbog toga da bi lakse nasla posao u inostranstvu, mada je nadarena za muziku, slikanje. Ne treba im zamerati. Rasli su u najgorim, najsiromasnijim godinama, preziveli bombardovanje, neka traze svoj bolji zivot, drugde. Ni ja kao majka ne zelim, niti imam pravo da uticem na njihovu sudbinu da ne bih ostala sama, bez roditelja, muza, dece, doduse sa partnerom sa kojm sam nedavno usla u vezu, jer sta je pola godine u odnosu na 20 godina braka ?
Dodjem s posla u prazan stan ( cerka je uvek napolju ili dovodi drustvo u svoj deo, kuce), pripremim jelo, citam, gledam tv, poneki izlazak sa drugaricama, neudatimi ili razvedenim, setenje po Adi... a imam tek 44. godine. Sa svojim parnerom se vidjam uglavnom vikendom i on ima zaista mnogo svojih problema, bivsa zena i njeni "ispadi" ( zeli da ga na silu vrati u brak), alimetacija za decu koja mu guta 1/2 plate, trudim se da mu pomognem savetima, ali stvari su suvise komplikovane, njegova deca tek u osnovnoj skoli, sta ce od toga biti ?
Prozivela sam jedan zivot, a zivot je tek preda mnom.
I... odlucila sam da upisem FAKULTET.
Da nastavim tamo gde sam stala. Naravno ne gradjevinu, nego nesto za svoju dusu : knjizevnost, istoriju, istoriju umetnosti, to me privlaci. I ne bojim se, imam dovoljno vremena, imama jaku zelju da ucim, uostalom svi u mojoj porodici su fakultetski obrzazovani, tu mislim i na pokojne oca i majku, sestra, zet, deca. Samo ja, kao neka crna ovaca. Ne, nisam se tako osecala, nego jednostavno hocu da uradim nesto za sebe. Nemam iluzija da ce me neko sa 50 godina primiti da radim kao profesorka knjizevnosti ili istorije, kustosa u muzeju bez staza u struci, ali to mi i nije cilj. Uostalom u kolektivu mi je lepo, radim tu godinama, plata nije neka, ali kad mi se cerka odseli izdacu sprat u roditeljskoj kuci (roditelje sam ja docuvala i dobila njihov sprat na osnovu ugovora o dozivotnom izdrazvanju) i imati dodatni prihod od rente.
Kako uskladiti rad i studiranje ?
Radim od 8 - 16, nekada, u moje vreme je postojalo studiranje uz rad, cak i na fakultetima koji su imali vezbe kolokvijume. Ja sve to ne bih mogla da postignem. Kakva je situacija na drustvenim naukama, da li se i pre podne mora biti na fakultetu, ili se moze uciti iz knjiga, skripata i polagati ?
Koliko kosta skolarina po semestru ?
Molim, studente da mi se jave, volela bih da imam informacije pre nego sto zakucam na vrata studentske sluzbe. Ovu odluku sam saopstila samo svom partneru, on se zacudio, ali me i podrzao, uvek podrzava moje odluke, sto mi je jako vazno, cerku nisam pitala, a ni neku njenu drugaricu iz gimnazije koja studira na nekom od gore pomenutih fakulteta.
Moja zelja za 2008. biti ponovo student, a vama sve najbolje i znate ono ... zena se ne pita za godine, a studenti za ispite !
