eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
STRATFOR: Srpska spoljna politika je šizofrena
Predsjednik Srbije Boris Tadić (L), ministar inostranih poslova
Vuk Jeremić (S) i premijer Mirko Cvetković (D)
26.08.2009
Branka Trivić
Spoljnopolitička strategija Srbije šizofreno oscilira između Zapada i Istoka, ali je dugoročnije osuđena na neuspeh jer Srbija više nema isti geopolitički značaj kao bivša Jugoslavija, navodi se u analizi američke agencije za strateška istraživanja STRATFOR.
Svesnu strategiju Beograda da obnovi političku orijentaciju iz vremena hladnog rata uspostavljajući se kao ključni most između Istoka i Zapada najbolje odslikavaju Tadićeva poseta Kini i predlog Beograda da bude domaćin jubilarnog samita Pokreta nesvrstanih 2011. godine povodom 50. godišnjice osnivanja tog pokreta, kaže za Radio Slobodna Evropa Marko Papić, autor STRATFOR-ove analize, ali upozorava:
“U pogledu geografije i demografije, današnja Srbija ne može da se poredi sa bivšom Jugoslavijom. Stanovništvo bivše Jugoslavije bilo je tri puta brojnije nego stanovništvo današnje Srbije. U pogledu geostrateškog položaja, bivša Jugoslavije je dominirala skoro čitavim Balkanskim poluostrvom ili njegovim najvažnijim delom, a imala je i pristup moru. Njena armija je bila mnogo veća, jača i efikasnija. Dakle, te dve zemlje se uopšte ne mogu porediti. Pitanje je, dakle, da li današnja Srbija, sa populacijom, geografskim i geostrateškim položajem koje ima, može biti privlačnan partner za nesvrstane zemlje u onoj meri u kojoj je to bila bivša Jugoslavija 60-ih I 70-ih godina? Jedna stvar je organizovati samit u Beogradu, a sasvim druga uspostaviti se kao lider među nesvrstanima. Znate, ako razgovarate sa bivšim jugoslovenskim diplomatama koji se sećaju 60-ih I 70-oh,, oni će vam reći da su sve članice nesvrstanih u Ujedinjenim nacijama čekale kako će glasati jugoslovenski ambasador, pa su u skladu sa tim i one glasale. Toliki uticaj je imala stara Jugoslavija u pokretu nesvrstanih. Takav politički uticaj Srbija ne može više ostvariti.”
Marko Papić kaže i da je ideja da Srbija može profitirati kao most između Istoka i Zapada, most između Rusije i Evropske unije, zasnovana na pogrešnom razumevanju geopolitičkog pejzaža 2009. godine.
“To je pogrešno. U 60-im I 70-im stara Jugoslavije jeste koristila svoju poziciju u trgovini sa Rusijom, tako da je zapadne proizvode izvozila u Rusiju. Danas, međutim, vi imate Nemačku i Rusiju koje imaju izvanredne direktne odnose i oni stalno napreduju. Dakle, zašto bi Evropskoj uniji trebala Srbija kad već ima Nemačku koja ima odlične trgovinske odnose sa Rusijom. Pogledajte Angelu Merkel, nemačku kancelarku, koja lobira za posao prodaje OPEL-a kanadsko-ruskoj kompaniji. Ona, dakle, aktivno lobira za ruski biznis u Nemačkoj. To je radio i bivši kancelar Gerhard Šreder je to radio. I kad to vidite, zaista je smešno verovati da bi Srbija mogla da igra neku posredničku ulogu.”
Upitan nije li primarni okidač širenja srpskih spoljnopolitičkih prioriteta ka Istoku i ka nesvrstanima lobiranje Srbije da što manje zemalja tog dela sveta prizna Kosovo, Papić kaže:
“Definitivno da. U analizi smo, štaviše, ustanovili da je ova politika Beograda rezultirala i nekim taktičkim uspesima, kao što je usvajanje rezolucije Ujedinjenih nacija da Međunarodni sud pravde izrazi mišljenje o ulilateralnoj deklaraciji o nezavisnosti Kosova. Na putu pridobijanja Ujedinjenih nacija da izglasa tu rezoluciju Srbija je bila suočena sa ogromnim pritiscima Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Za uspeh koji je ostvarila može zahvaliti politici oživljavanja odnosa sa nesvrstanim zemljama. Dakle, nije sporno da je ovo u taktičkom smislu bio uspeh. Međutim, verovanje da to može postati koherentna spoljna politika Srbije i da se ona zasniva na geopolitičkom pejzažu u kojem se zemlja danas nalazi – jeste velika iluzija”.
Upitan nije li neobično da srpska politička elita ne uviđa da današnja Srbija nije isto što i nekadašnja Jugoslavija, Papić kaže:
“Vlada Srbije verovatno razume da ovakva spoljna politika dugoročno nije održiva, ali ona je upotrebljava kao veoma korisno sredstvo unutrašnje politike, s obzirom na to da je politički korpus u Srbiji veoma podeljen i pocepan. Stavovi o mnogim pitanjima su suprotstavljeni, kako u unutar vladajuće koalicije, tako i u opoziciji, pa čak i unutar Tadićeve vladajuće Demokratske stranke – recimo po pitanju ulaska Srbije u NATO. Zato što je unutrašnja politika tako izfragmentisana, ovakva neodređena spoljna politika je pogodno sredstvo da se neutralizuju strahovi raznih društvenih I političkih segmenata društva”.
Papić ocenjuje da će Srbija ipak morati da sačeka čvrstu političku ruku kod kuće pre nego što uspe da uobliči jasnu politiku u inostranstvu.
Ocenjuje da je Srbija u svojim nastojanjima slična Francuskoj koja je pokušala da nastavi degolističku nezavisnu spoljnu politiku i posle hladnog rata.
Za razliku od Pariza, međutim, koji je izborom Nikole Sarkozija za predsednika stavio degolizam ad acta, Beograd, po rečima Papića, nastavlja da svoju geopolitičku strategiju zasniva na političkoj geografiji koja više ne postoji.
Upitan da li je u ovom spoljnopolitičkom gledanju Srbije na sve četiri strane sveta možda na delu i rezonovanje ovdašnje vlasti da treba kupiti što više vremena i držati što više pitanja otvorenim dok traje proces menjanja geopolitičke mape sveta – na kojoj polako jačaju zemlja tzv. BRIK-a – Brazil, Rusija, Indija I Kina na uštrb SAD kao jedine globalne svetske sile, Papić kaže da i taj element treba uzeti u obzir.
“Kupovanje vremena možda i ima nekog rezona, ali ja bih to pitanje malo okrenuo i upitao: da li Srbija i uspeva da tako drži sve opcije otvorenim?
Ono što ja vidim da Beograd radi jeste sledeće: pošto proces evrointegracija ne ide tako brzo kako se očekivalo, zbog usporavanja procesa proširenja od strane Brisela, ali i kašnjenja i dvoumljenja od strane Srbije, dakle, pošto se shvata da će proces evrointegracije trajati mnogo duže, Srbija odlučuje da drži na stolu više opcija. I upravo tu ova strategija stupa na scenu. Predsednik Tadić ide u Kinu. Kalkulacija je da, u najmanju ruku, ne boli pokazati Kini da je dobrodošao partner u situaciji kad Srbija gleda ka Evropskoj uniji, a nije sigurna da li je Evropska unija zaista želi - pošto o tome ne šalje nikakve ozbiljne signale. U toj situaciji čovek može rezonovati da je to I najbolja strategija koja Beogradu stoji na raspolaganju. Možda će ta strategija biti korisna I u nešto daljoj perspektivi, ukoliko veze unutar Evropske unije počnu da popuštaju, ukoliko se, dakle, ispostavi da Evropska unija nije nešto zauvek dato I zadato, kao što se mnogima sada čini. Uzgred budi rečeno, mi u STRATFOR-u tako nešto I predviđamo poslednjih deset godina. Dakle, ako se u sledećih 15-20 godina obistini da taj cement Evrospke Unije počne da puca, pa se unutar nje uspostave dve grupe zemalja – tvrdo zapadnoevropsko jezgro I skorašnje članice iz grupe srednjeevropskih država - u takvoj situaciji Srbija ne bi bila okružena zemljama koherentne alijanse kao što je danas – pa bi tada ova strategija možda mogla početi da isplaćuje dividende.”
“Ipak, ovde moramo da se vratimo na ključno pitanje sa početka priče: s obzirom na to da nema uticaj koji je imala bivša Jugoslavija u 60-im I 70-im godinama, da bi podigla svoje akcije na nivo koji je imala nekadašnja Jugoslavija, Srbija bi morala da se čvrsto opredeli za regionalne integracije, što znači da bi morala da ponovo gradi neku vrstu “jugosfere”. Dakle, Beograd će imati veliki problem ako ne shvati da jedini put koji vodi do većeg geostrateškog značaja ide preko ponovnog integrisanja sa Bosnom I Hercegovinom, sa Hrvatskom, sa Crnom Gorom, sa Makedonijom. Drugim rečima da bi strategija koju Srbija ima funkcionisala internacionalno, ona mora najpre da profunkcioniše regionalno. Dakle, jedini način da Beograd postane poželjniji međunarodni partner jeste da se ponovo nađe u široj balkanskoj grupaciji zemalja. Na kraju krajeva, mora se shvatiti da su sve zemlje bivše Jugoslavije, pojedinačno gledano, liliputanske države i da sa veličinom teritorija koje imaju ne mogu ostvariti značajniji međunarodni respekt. Zaista, nije samo u interesu Srbije da ovo shvati nego je u interesu i svih ostalih zemalja u regionu Zapadnog Balkana.”
Predsjednik Srbije Boris Tadić (L), ministar inostranih poslova
Vuk Jeremić (S) i premijer Mirko Cvetković (D)
26.08.2009
Branka Trivić
Spoljnopolitička strategija Srbije šizofreno oscilira između Zapada i Istoka, ali je dugoročnije osuđena na neuspeh jer Srbija više nema isti geopolitički značaj kao bivša Jugoslavija, navodi se u analizi američke agencije za strateška istraživanja STRATFOR.
Svesnu strategiju Beograda da obnovi političku orijentaciju iz vremena hladnog rata uspostavljajući se kao ključni most između Istoka i Zapada najbolje odslikavaju Tadićeva poseta Kini i predlog Beograda da bude domaćin jubilarnog samita Pokreta nesvrstanih 2011. godine povodom 50. godišnjice osnivanja tog pokreta, kaže za Radio Slobodna Evropa Marko Papić, autor STRATFOR-ove analize, ali upozorava:
“U pogledu geografije i demografije, današnja Srbija ne može da se poredi sa bivšom Jugoslavijom. Stanovništvo bivše Jugoslavije bilo je tri puta brojnije nego stanovništvo današnje Srbije. U pogledu geostrateškog položaja, bivša Jugoslavije je dominirala skoro čitavim Balkanskim poluostrvom ili njegovim najvažnijim delom, a imala je i pristup moru. Njena armija je bila mnogo veća, jača i efikasnija. Dakle, te dve zemlje se uopšte ne mogu porediti. Pitanje je, dakle, da li današnja Srbija, sa populacijom, geografskim i geostrateškim položajem koje ima, može biti privlačnan partner za nesvrstane zemlje u onoj meri u kojoj je to bila bivša Jugoslavija 60-ih I 70-ih godina? Jedna stvar je organizovati samit u Beogradu, a sasvim druga uspostaviti se kao lider među nesvrstanima. Znate, ako razgovarate sa bivšim jugoslovenskim diplomatama koji se sećaju 60-ih I 70-oh,, oni će vam reći da su sve članice nesvrstanih u Ujedinjenim nacijama čekale kako će glasati jugoslovenski ambasador, pa su u skladu sa tim i one glasale. Toliki uticaj je imala stara Jugoslavija u pokretu nesvrstanih. Takav politički uticaj Srbija ne može više ostvariti.”
Marko Papić kaže i da je ideja da Srbija može profitirati kao most između Istoka i Zapada, most između Rusije i Evropske unije, zasnovana na pogrešnom razumevanju geopolitičkog pejzaža 2009. godine.
“To je pogrešno. U 60-im I 70-im stara Jugoslavije jeste koristila svoju poziciju u trgovini sa Rusijom, tako da je zapadne proizvode izvozila u Rusiju. Danas, međutim, vi imate Nemačku i Rusiju koje imaju izvanredne direktne odnose i oni stalno napreduju. Dakle, zašto bi Evropskoj uniji trebala Srbija kad već ima Nemačku koja ima odlične trgovinske odnose sa Rusijom. Pogledajte Angelu Merkel, nemačku kancelarku, koja lobira za posao prodaje OPEL-a kanadsko-ruskoj kompaniji. Ona, dakle, aktivno lobira za ruski biznis u Nemačkoj. To je radio i bivši kancelar Gerhard Šreder je to radio. I kad to vidite, zaista je smešno verovati da bi Srbija mogla da igra neku posredničku ulogu.”
Upitan nije li primarni okidač širenja srpskih spoljnopolitičkih prioriteta ka Istoku i ka nesvrstanima lobiranje Srbije da što manje zemalja tog dela sveta prizna Kosovo, Papić kaže:
“Definitivno da. U analizi smo, štaviše, ustanovili da je ova politika Beograda rezultirala i nekim taktičkim uspesima, kao što je usvajanje rezolucije Ujedinjenih nacija da Međunarodni sud pravde izrazi mišljenje o ulilateralnoj deklaraciji o nezavisnosti Kosova. Na putu pridobijanja Ujedinjenih nacija da izglasa tu rezoluciju Srbija je bila suočena sa ogromnim pritiscima Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Za uspeh koji je ostvarila može zahvaliti politici oživljavanja odnosa sa nesvrstanim zemljama. Dakle, nije sporno da je ovo u taktičkom smislu bio uspeh. Međutim, verovanje da to može postati koherentna spoljna politika Srbije i da se ona zasniva na geopolitičkom pejzažu u kojem se zemlja danas nalazi – jeste velika iluzija”.
Upitan nije li neobično da srpska politička elita ne uviđa da današnja Srbija nije isto što i nekadašnja Jugoslavija, Papić kaže:
“Vlada Srbije verovatno razume da ovakva spoljna politika dugoročno nije održiva, ali ona je upotrebljava kao veoma korisno sredstvo unutrašnje politike, s obzirom na to da je politički korpus u Srbiji veoma podeljen i pocepan. Stavovi o mnogim pitanjima su suprotstavljeni, kako u unutar vladajuće koalicije, tako i u opoziciji, pa čak i unutar Tadićeve vladajuće Demokratske stranke – recimo po pitanju ulaska Srbije u NATO. Zato što je unutrašnja politika tako izfragmentisana, ovakva neodređena spoljna politika je pogodno sredstvo da se neutralizuju strahovi raznih društvenih I političkih segmenata društva”.
Papić ocenjuje da će Srbija ipak morati da sačeka čvrstu političku ruku kod kuće pre nego što uspe da uobliči jasnu politiku u inostranstvu.
Ocenjuje da je Srbija u svojim nastojanjima slična Francuskoj koja je pokušala da nastavi degolističku nezavisnu spoljnu politiku i posle hladnog rata.
Za razliku od Pariza, međutim, koji je izborom Nikole Sarkozija za predsednika stavio degolizam ad acta, Beograd, po rečima Papića, nastavlja da svoju geopolitičku strategiju zasniva na političkoj geografiji koja više ne postoji.
Upitan da li je u ovom spoljnopolitičkom gledanju Srbije na sve četiri strane sveta možda na delu i rezonovanje ovdašnje vlasti da treba kupiti što više vremena i držati što više pitanja otvorenim dok traje proces menjanja geopolitičke mape sveta – na kojoj polako jačaju zemlja tzv. BRIK-a – Brazil, Rusija, Indija I Kina na uštrb SAD kao jedine globalne svetske sile, Papić kaže da i taj element treba uzeti u obzir.
“Kupovanje vremena možda i ima nekog rezona, ali ja bih to pitanje malo okrenuo i upitao: da li Srbija i uspeva da tako drži sve opcije otvorenim?
Ono što ja vidim da Beograd radi jeste sledeće: pošto proces evrointegracija ne ide tako brzo kako se očekivalo, zbog usporavanja procesa proširenja od strane Brisela, ali i kašnjenja i dvoumljenja od strane Srbije, dakle, pošto se shvata da će proces evrointegracije trajati mnogo duže, Srbija odlučuje da drži na stolu više opcija. I upravo tu ova strategija stupa na scenu. Predsednik Tadić ide u Kinu. Kalkulacija je da, u najmanju ruku, ne boli pokazati Kini da je dobrodošao partner u situaciji kad Srbija gleda ka Evropskoj uniji, a nije sigurna da li je Evropska unija zaista želi - pošto o tome ne šalje nikakve ozbiljne signale. U toj situaciji čovek može rezonovati da je to I najbolja strategija koja Beogradu stoji na raspolaganju. Možda će ta strategija biti korisna I u nešto daljoj perspektivi, ukoliko veze unutar Evropske unije počnu da popuštaju, ukoliko se, dakle, ispostavi da Evropska unija nije nešto zauvek dato I zadato, kao što se mnogima sada čini. Uzgred budi rečeno, mi u STRATFOR-u tako nešto I predviđamo poslednjih deset godina. Dakle, ako se u sledećih 15-20 godina obistini da taj cement Evrospke Unije počne da puca, pa se unutar nje uspostave dve grupe zemalja – tvrdo zapadnoevropsko jezgro I skorašnje članice iz grupe srednjeevropskih država - u takvoj situaciji Srbija ne bi bila okružena zemljama koherentne alijanse kao što je danas – pa bi tada ova strategija možda mogla početi da isplaćuje dividende.”
“Ipak, ovde moramo da se vratimo na ključno pitanje sa početka priče: s obzirom na to da nema uticaj koji je imala bivša Jugoslavija u 60-im I 70-im godinama, da bi podigla svoje akcije na nivo koji je imala nekadašnja Jugoslavija, Srbija bi morala da se čvrsto opredeli za regionalne integracije, što znači da bi morala da ponovo gradi neku vrstu “jugosfere”. Dakle, Beograd će imati veliki problem ako ne shvati da jedini put koji vodi do većeg geostrateškog značaja ide preko ponovnog integrisanja sa Bosnom I Hercegovinom, sa Hrvatskom, sa Crnom Gorom, sa Makedonijom. Drugim rečima da bi strategija koju Srbija ima funkcionisala internacionalno, ona mora najpre da profunkcioniše regionalno. Dakle, jedini način da Beograd postane poželjniji međunarodni partner jeste da se ponovo nađe u široj balkanskoj grupaciji zemalja. Na kraju krajeva, mora se shvatiti da su sve zemlje bivše Jugoslavije, pojedinačno gledano, liliputanske države i da sa veličinom teritorija koje imaju ne mogu ostvariti značajniji međunarodni respekt. Zaista, nije samo u interesu Srbije da ovo shvati nego je u interesu i svih ostalih zemalja u regionu Zapadnog Balkana.”
