Braćo i sestre teolozi, najveleumniji, podrazumeva se, ljudine, vašim ćutanjem silno, jako i svakako rastužili ste me, potocima mi teku suze od obraza do guze, jer ne želite da me prosvetlite, prosvetite i posvetite. Očekivao sam od nekog veleomnog i, naravski, visokopreosveštenog arhijereja SPC da me pouči kako bih obnovio sećanje na moje bogoslovske dane … U mom sećanju ovoliko o toj temi još u sećanju ostalo je, a to je premalo u odnosu na vaše veleumlje … Dakle, braćo i sestre, započnite ovu temu ovako, nekako, kao što prosvetiteljski običaj nalaže …
STRAST (st.grč. παθος, lat. passio) u hrišćanstvu:
U istočnoj, vizantijskoj, teologiji, strast se, najčešće i najhvatljivije, shvata kao (pre)grešna čežnja duše, koja gori u sopstvenoj strasti i duhovnoj propasti, za nečim, umesto čežnje za Bogom, a takva napaćena duša s` vremenom postaje kao navika i način ponašanja. Na primer, preosvećeni Nil Sorski:
“Strast naziva takvu naklonost i takvu akciju, koja se, kroz dugogodišnje gnežđenje u duši, putem navike, okreće kao da je u svojoj suštini. Osoba dođe u ovo stanje proizvoljno i samovoljno; a onda je misao, potvrđena čestim obraćenjem i suživotom s njom, i zagrijana i odgajana u srcu, postaje navika, stalno ga prezire i uzbuđuje sa strastvenim sugestijama, da demon može da se izvuče«
Strast se doživljava kao pogrešna, iskrivljena grehom, manifestacijama osećanja. Prema pravoslavnom učenju o borbi sa grehom u sebi, asketizmu, strast se smatra izopačenom (iskrivljenom) vrlinom. Na primer, bes može biti i pravedan i grešan. U tom smislu, tvrdi se da strast kao manifestacija zla nema svoju ontološku suštinu, već parazitira na prvobitno dobrom rasporedu Božanskog stvaranja (čovek).
Obično postoji osam glavnih strasti, koje uključuju: ponos, ispraznost, pohlepu (pohlepu), ljutnju, bludnost, proždrljivost, sumornost (tromost). Podeljeni su na fizičko (proždrljivost, blud) i duhovno. Oni se suprotstavljaju osam vrlina: ljubavi, poniznosti, ne-posedovanja, krotkosti, čednosti, umerenosti, trezvenosti, blaženog plača (radosti) …
Neprirodna priroda strasti leži u činjenici da u njoj osoba odbija vezu sa Stvoriteljem, koja je prirodna za njegovu prirodu, koja daje čoveku najviše duhovno blaženstvo. Umesto da uživa u zajedništvu sa večnim Bogom, čovek traži zadovoljstvo u svom vremenskom, zemaljskom postojanju, među prolaznim i nestalnim svetom. Takva zadovoljstva mogu biti novac (strast pohlepe), hrana (strast proždrljivosti), ilegalni seksualni hobiji (blud), ponižavanje drugih ljudi, potvrđivanje nečije superiornosti nad njima (ljutnja, ponos, taština), preterana tuga zbog nedostatka ili uskraćivanja materijalnih dobara, neispunjenje strastvenih želja (malodušnost, melanholija, tuga).
Osnova strasti je ponos, neponiznost nikome i ničemu, suprotnost ljubavi prema Bogu i bližnjemu. Glavne i najopasnije strasti su ponos, mržnja i taština ...
----------------------------------------------------------------
Čemu ćutanje, braćo i sestre, kao, opštepoznato je, da su reči te, upamti rode, koje mogu da budu pirlutave i grudi milujuće,kao najblagougodniji dašak ljetnjeg povetarca, dušu dodirujuće, kao šapat anđela, srce slatko-uznemirujuće, kao osmeh najvoljenog bića, uši, blagougodno, podrazumeva se, čačkajuće, kao najmilozvučnija nebeska arija, opijajuće, kao nektar bogova, čojstvene, kao najbritkija sablja junaka, pametne, kao nauk drevnih mudraca, ali i zastrašujuće, kao najgromoglasnija grmljavina, boleće, kao korbač katila, sramne, kao sramnost rospija, bedne i bezvredne …
