Strah

strah me je od bolesti
strah me je od samoce (ali ne one svakodnevne, vec na duge staze)
strah me je od mentalne nemastine
strah me je od buba, pacova, ptica, macaka
strah me je od klovnova
 
od mene same i pogresnih odluka koje mozda donosim na sopstvenu stetu...strah me jedino od onoga na sta mogu da uticem,a uticem pogresno :neutral:
 
bolesti/smrti svoje i bliznjih
bubasvaba
dece u horor filmovima
siromastva
stajanja na ivici, ali ne i visine (npr ne bojim se letenja)
 
mraka,
gmizavaca i glodara,
pokvarenih, zlih, ljudi..uvek se plašim da neću na vreme otkriti njihove
namere..iza slatkog osmeha,
samoće u starosti,
da ne povredim ljude koji su mi dragi,
krize koja traje i ko zna kad će i da li će prestati uskoro,
ma mnogo toga....o bolestima ne želim ni da pišem koliko
me je strah, za moje najdraže....
 
Osim strahova, rekla bih vise brige za obitelj i njihovo zdravlje,mene je strah letenja, mrzim avione, a letim poprilicno cesto:sad2:
Kazu strucnjaci sto vise ponavljate onog cega se plasite prevazilaze se strahovi..kod mene to nije slucaj:(Svaki ulazak u avion, pomisao na njega je traumaticna:eek:
Kako reagirate u strahu?
Mene nitko ne moze ugasiti koliko panicno pricam i uvjek me bude sramota i zao ljudi koji sjede do mene u avionu:(



Edit; dok sam pisala ovaj post dlanovi su mi se oznojili, pocela sam drhtati na samu pomisao od letenja:(
 
Poslednja izmena:
e draga moja...ja se sa svojim strahovima suocavam tako sto izbegavam ono cega se plasim...mislim, sa klovnovima mi je lako, njih ne vidjam cesto, za bube koristim ubojita oruzja a ostalo...zgutam knedlu dve i nastavim dalje
i da napomenem - sve ovo je od skoro, cini mi se da se pre godinu dana nisam plasila svega ovoga - neke od tih stvari su mi se gadile, sad sam vec izgubljeniji slucaj
 
Страх од летења и висине уопште.

Иако сам одрасла у вишеспратници, и сада понекад имам фрку када погледам доле. :sad2: Тај страх осећам у петама и листовима, буквално, физички. Осећам неко трњење у петама и листовима и тада морам да се одмакнем од ограде терасе јер се плашим да ће ме та дубина некако привући. :confused: Немам страх да ћу пасти - него да ћу скочити! :lol:
 
Иначе, мрзим саобраћај, аутомобиле, моторе, бродове и остала превозна средства (сем бицикла:) ...а и воз може да прође)... Грозим се брзе вожње и саобраћаја уопште, и мука ми је од љуљања и труцкања....

Нарочито мрзим авионе! :evil: Не волим ни да их видим како лете, а камоли да се возим њима (возила сам се неколико пута и сваки пут ми је било мука :sad2:)....

Не волим да видим ватрено оружје (мада сам својевремено ишла на такмичења из ОНО и ДСЗ и умела да расклапам и склапам и била сам добар стрелац), и мрзим када неко пуца. Такође мрзим и петарде и све гласне и нагле звукове.
 
Kad Hellen spomenu oruzje ne znam kako mi je promaklo napisat(valjda od straha na pomisao na avione:mrgreen:)mene je strah rata, to je nesto najstrasnije sto se moze dogoditi:(
 
Kad Hellen spomenu oruzje ne znam kako mi je promaklo napisat(valjda od straha na pomisao na avione:mrgreen:)mene je strah rata, to je nesto najstrasnije sto se moze dogoditi:(

A vidis kad bese bombardovanje nesto se i nisam plasio..skoro me udario auto i to sam fala bogu proso bez tezih posledica..ee sad se nesto mislim cega sam se bojao...i mislim..strah me da naletim na neku mnogo dobru cicu i kao da joj pruzim oral i padne nevidjen sex a nije se dobro oprala:sad2:
 
Ничег се не плашим, али буквално.
Ни смрти, ни болести, ни самоће, ни беспарице...

Пре мрзимедарачунамколико година, кад сам полагала испит из неурологије, западне ми за усмени професор који има обичај да закаже студенту прво да му пар пута дође на консултације, па тек кад га провери колико зна и кад му укаже на рупе у знању, заказује усмени. (сјајан професор!)
Елем, на једним од тих консултација, као пацијенткиња је дошла девојка која је годину дана пре тога остала у инвалидским колицима након саобраћајне несреће.
Имал је повреду централног моторног неурона уз такозвану спастичну парализу доњих екстремитета.
Њу је то болело, трнуло, пекло....али је она имал осмех на лицу.
Професор ју је прегледао, стање је било максимално добро за ту врсти повреде и у једном тренутку, она му каже како мора нешто да га пита. И даље се смешка.
Он јој онако очински нежно наговести да слободно пита шта год да жели.

Њено питање је било: ''Професоре, је л' би могла ја да имам бебу, у случају да нађем неког ко би ме оженио?'' (и опет уз осмех, али не кисели, не на силу, прави правцати осмех, као да стоји на две ноге, најздравија на планети).

Ја сам се скаменила и у том стању провела , чини ми се, бар три дана.

Након та три дана размишљања, схватила сам да човек који је ментално здрав и јак, буквално све може да превазиђе. А моја скамењеност је била, уствари, последица схватања сопствене слабости. Јер сам тад мислила да је таква несрећа нешто најгоре што човеку може да се деси, а та девојка ме је разуверила у три реченице.

Ето, сад сам схватила чега се плашим- менталне болести, мислим да је то једино стање за које нема спаса.
 
Poslednja izmena:
Плашим се вожње свим оним чудесима у луна-парку...што је опет повезано са страхом од летења (губљења тла под ногама) и са тешким подношењем вожње....(због преосетљивог центра за равнотежу).....

Не волим ни своју децу да видим на томе, тако да их у луна-парк пуштам саме, да не гледам.....:confused::lol:
 
Ничег се не плашим, али буквално.
Ни смрти, ни болести, ни самоће, ни беспарице...

Пре мрзимедарачунамколико година, кад сам полагала испит из неурологије, западне ми за усмени професор који има обичај да закаже студенту прво да му пар пута дође на консултације, па тек кад га провери колико зна и кад му укаже на рупе у знању, заказује усмени. (сјајан професор!)
Елем, на једним од тих консултација, као пацијенткиња је дошла девојка која је годину дана пре тога остала у инвалидским колицима након саобраћајне несреће.
Имал је повреду централног моторног неурона уз такозвану спастичну парализу доњих екстремитета.
Њу је то болело, трнуло, пекло....али је она имал осмех на лицу.
Професор ју је прегледао, стање је било максимално добро за ту врсти повреде и у једном тренутку, она му каже како мора нешто да га пита. И даље се смешка.
Он јој онако очински нежно наговести да слободно пита шта год да жели.

Њено питање је било: ''Професоре, је л' би могла ја да имам бебу, у случају да нађем неког ко би ме оженио?'' (и опет уз осмех, али не кисели, не на силу, прави правцати осмех, као да стоји на две ноге, најздравија на планети).

Ја сам се скаменила и у том стању провела , чини ми се, бар три дана.

Након та три дана размишљања, схватила сам да човек који је ментално здрав и јак, буквално све може да превазиђе. А моја скамењеност је била, уствари, последица схватања сопствене слабости. Јер сам тад мислила да је таква несрећа нешто најгоре што човеку може да се деси, а та девојка ме је разуверила у три реченице.

Ето, сад сам схватила чега се плашим- менталне болести, мислим да је то једино стање за које нема спаса.
:worth::worth::worth:
amin.
 
Ничег се не плашим, али буквално.
Ни смрти, ни болести, ни самоће, ни беспарице...

Пре мрзимедарачунамколико година, кад сам полагала испит из неурологије, западне ми за усмени професор који има обичај да закаже студенту прво да му пар пута дође на консултације, па тек кад га провери колико зна и кад му укаже на рупе у знању, заказује усмени. (сјајан професор!)
Елем, на једним од тих консултација, као пацијенткиња је дошла девојка која је годину дана пре тога остала у инвалидским колицима након саобраћајне несреће.
Имал је повреду централног моторног неурона уз такозвану спастичну парализу доњих екстремитета.
Њу је то болело, трнуло, пекло....али је она имал осмех на лицу.
Професор ју је прегледао, стање је било максимално добро за ту врсти повреде и у једном тренутку, она му каже како мора нешто да га пита. И даље се смешка.
Он јој онако очински нежно наговести да слободно пита шта год да жели.

Њено питање је било: ''Професоре, је л' би могла ја да имам бебу, у случају да нађем неког ко би ме оженио?'' (и опет уз осмех, али не кисели, не на силу, прави правцати осмех, као да стоји на две ноге, најздравија на планети).

Ја сам се скаменила и у том стању провела , чини ми се, бар три дана.

Након та три дана размишљања, схватила сам да човек који је ментално здрав и јак, буквално све може да превазиђе. А моја скамењеност је била, уствари, последица схватања сопствене слабости. Јер сам тад мислила да је таква несрећа нешто најгоре што човеку може да се деси, а та девојка ме је разуверила у три реченице.

Ето, сад сам схватила чега се плашим- менталне болести, мислим да је то једино стање за које нема спаса.


:ok: :ok:
 
Generalno nemam strahove ..mozda malo od visine ono kada se javi onaj los osecaj u stomaku na 86 spratu nebodera.
.ili u avionu..ili od bolesti neke..ali definitivno me po nekada uhvati strah
da necu stici da uradim sve ono sto zelim i sto sam zamislila..
 

Back
Top