Quantcast

Страх (Слободна мисао), чланак о стању система и Србима у БРЦГ

Oputne-Rudine

Zainteresovan član
Poruka
489
http://www.slobodnamisao.net/article.288.news.html

Страх

Игор Јарамаз


„Страх је примарна емоција која настаје услед опажања или очекивања стварне или замишљене опасности или озбиљније претње.“

То је научна дефиниција емоције за коју психолози кажу да је једна од најефикаснијих (најнехуманијих) начина управљања људима, ништа ново (бившим) заточеницима тоталитарних система. Несумњиво је страх, уз (црногорски) национализам, најјачи политички мобилизатор у заједници која се најбоље описује као пост-тоталитарна етнократија.

Пошто је улога црногорског шовинизма и србофобије као политичког лепка сукобљених несрпских национализама на Балкану већ објашњена, нас занима чега се то плаше они који владају сејући страх у кости поданицима свог феуда. Чега се плаше наредбодавци убистава, сакупљачи рекета, купци људских душа, простије речено очеви (савремене) црногорске државности? Одговор је магловит свакоме ко покуша да нађе нит сувислости у мору локалног бесмисла. Дискурс црногорске праполитичке сцене нема правила, учесталост, редослед и контекст речи немају значаја колико говорник, саговорник и временско доба изјаве.

Црногорске нацисте, националисте и криминалце све ђутуре плаши Србија, као вишевековна матична тачка друштвених иновација на тлу Црне Горе, Брда, Херцеговине и Боке. Страх од утапања у ту већу средину се често могао чути из уста идеолога сепаратизма. Навођен је страх од губитка национално-етничког идентитета. Колико је та социјетална претња основана говори чињеница о томе да Србија има суфицит са свим суседима, изузев можда једног (Румуније), по питању реципроцитета у правима националних мањина. Народски речено, далеко је лакше шовинистички Црногорац у Београду, него најобичнији и најскромнији Србин у Подгорици. О Цетињу да ни не сањамо.

Шта може угрозити савршени поредак у средини с неразвијеном политичком свешћу због и даље јаке племенске свести, изнуђене лојалности и фобије од критике? Средину која није имала ниједну изворну изборну смену власти, а не више узастопних (као услов појма демократије)? Средину чије законодавно тело нема основне карактеристике парламентаризма, која се плаши конкуренције, проветравања и побољшања? Где је свим порецима у низу, социјалистичко-републиканском на снази од 1944, квислиншком 1941-1944. и монархистичко-ауторитарном 1850-1916. заједнички један мит – мит о црногорској изузетности и потреби за разграничењем у заједништву с истоветним али другачијим.

Прекид врзиног кола неправде и неслободе је изведен 28.11.1918. у згради бившег дуванског монопола у Подгорици. Негација учинака, учесника и институција тог дана окупљених је непрестајна опсесија сваке од црногорских политичких опција: била она ауторитарно-левичарска (ДПС) или националистичко-центристичка (ЛСЦГ), било да су јој циљна мета црногорски шовинисти (СДП), семи-урбанизовани бирачи (ПзП) или пак напола расрбљени (СНП). Ако занемаримо избор делегата за Подгоричку скупштину, изборни циклуси од 1920, 1923, 1925. и 1927. су једини за које можемо рећи да су, у респективном временском контексту, представљали слободно и поштено мерење воље народа какво није било замисливо само деценију раније, од Шавника до Улциља и од Грахова до Шекулара.

Грађани једне државе су иза Великог рата гласали за свргавање народне династије и још битније за укидање целокупног државног апарата ради утапања у већу, ширу, просперитетнију и слободнију средину. То је био потез поприлично високог степена либералне свести за једну политички неискусну средину, ако потезу сваког појединца дамо атрибут рационалног, како то често претерано чине либерали. Гласали су да се њихови чиновници такмиче с колегама из Србије, Босне и Херцеговине, Баната, Бачке и Срема како би посао обављао најбољи кандидат. Гласали су за неометану слободу кретања, законску хармонизацију и слободну трговину са својим бившим суседством. Гласали су за измештање начелника, полицајаца и судија како би се избегао конфликт интереса у инцестуозној средини. Определили су се за парламентарну демократију, владавину права и знање на штету непросвећеног апсолутизма.

Нису случајно 1941. ескадриле смрти Чика Јанка и Ђида започеле свој ратни стаж пуњењем јама том недовољно укорењеном првом генерацијом истински слободних људи. Није џабе извршена замена урбане цетињске популације рурално-катунским лумпен-пролетаријатом на концу рата. Нису бадава Андрија Радовић, браћа Ђоновићи, Марко Даковић, Марко Радуловић, Тодор Божовић изостали из сваког црногорског образовног програма. Од калупа грађанина поданик не бива. Тако је болоњски инжењер, реформатор пореског система, министар финансија и премијер Црне Горе Радовић искључиво означен као издајник. Јован Ђоновић, први политиколог и републиканац јужно од Јагодине, је у ствари агент Карађорђевића. Даковић и Божовић, најбистрији правни умови од Грахова до Подгорице су пак туђе марионете у социјал-конструктивистичком моделу homo montenegrinus.

Супстрат за слугерантско биће које ћути и трпи се гради преко узора као што су Секуле Дрљевић, који је од Краља Николе до Анте Павелића имао да знамо, седам различита господара [1] и који је у склопу своје политичке персоне вртоглаво окретао ћурак правећи преокрете у збиру од 360 степени. [2] Ту је и Савић Марковић Штедимлија, црвени Хрват из Пипера и уредник „Гласа православља“ Хрватске православне цркве, органа државе чија је званична политика према тој вероисповести била „закољи, протерај и прекрсти“. Не заборавимо ни Јована Пламенца, Николиног олигарха који је продао своје услуге Ћановој спољној политици да би затим тражио погодбу с краљем Александром око пензије и положаја. 1941. се безуспешно нудио Риму, Берлину и Загребу који су већ нашли исти квалитет по нижој цени. Радомир Вешовић, чијим заступањем се Дрљевић и прославио, се 1917. погодио с Аустријанцима да му исплате плату за годину дана комитовања по шумама и горама, заузврат је служио аустријском деморалисању других устаника. Но то су само примерни поданици.

Предмет идолатрије таквих поданика су Мило Ђукановић, Веселин Ђурановић, Вељко Милатовић, Јосип Броз, Никола, Данило и Мирко Петровић. Масовна убиства, систематска силовања, пљачкашко-рушилачки походи, сужавање постојећих грађанских слобода и разарање политичких институција. За улазак у црногорски Пантеон (деификацијом кроз образовни систем и културни образац) је услов три од пет, са четири се добија црногорски храм (у облику институтције или трга) док се цео један град, храм над храмовима црногорске новорелигије, именује по ретком инокосном органу који у себи успе да обједини свих пет врлина!

Ако су они који не уче лекције из историје осуђени да је понављају, сасвим је логичан политички став и једини лек овоме лудилу решење из 1918: утапање у већу, слободнију и просперитетнију средину – било Србију или Хрватску. Избор постоји. Мада први избор има предност да је у стању да може у случају свих 620.000 гарантовати грађанска права у свим својим специфичностима. Србија може да гарантује Црногорцу, Србину, Бошњаку, Албанцу, Муслиману, Хрвату и Рому право на идентитет – нацију, матерњи језик, вероисповест и културу. Једина у региону има политичку вољу, капацитет и механизме да преузме обавезе које у себи носи Устав Црне Горе из 2007. чија ће доследна примена довести до престанка функционисања Црне Горе.

Ако се вратимо на сазнање с почетка текста сетићемо се да је страх јака мотивација. Можемо замислити зашто је ЦЕДЕМ (-Дамар) у својим анкетама смањивао учесталост подршке унитарној држави. Након Београдског споразума (2002.), пошто је како показују резултати друге две истраживачке куће, та опција досегла критичну масу, ЦЕДЕМ је прекинуо испитивање по том питању дајући Државну заједницу СЦГ као једину опцију анкетираним. Петина популације или два од три Србина који се залажу за утапање у Србију је већ покрет у зачетку. Само масовнији и мање захвалан контроли, за разлику од ЛС, СДП или неке треће резервне гуме црногорског ДБ. То је већ опасност!

Подршка јавности укидању СРЈ/СЦГ и стварању унитарне државе [3]



V 2000 III 2001 III 2001 IX 2001 XI 2001 II 2002 III 2002 XII 2004
CEDEM-Damar 4,5% 4,7% 6,7%
NDI Montenegro 12,0% 18,0% 20,0% 21,0%
ЦПИЈМ - ИДН 19,0%



Решење је једноставно и све време је пред нама. Када се буде говорило о одговорности бирача, о потреби државе да буде слуга а не џелат својих грађана, када бирач буде схватио узрочно-последичну везу својих дела, када сазре свест о слободи и демократији, када се искренији Црногорци буду запитали да ли своју срећу могу градити искључиво на несрећи других, тада ће овај текст од јеретичке мисли постати мејнстрим. До тада ће неретки читалац, очаран димом национализма, доживљавати ове закључке као бласфемију.




____________________________

[1] Никола I, Стојан Протић, Бенито Мусолини, Светозар Прибичевић, Иван Мачек, Адолф Хитлер и Анте Павелић.

[2] Најпре као Николин министар и Праваш, затим као његов наводни противник и кртица код Клубаша, затим као штићеник Стојана Протића у Народној радикалној странци у Земуну, од 1919. као федералиста односно агент Рима, 1927. као противник режима и коалициони партнер Светозара Прибичевића, затим као Мачеков лакеј, од 1941. као агент Рима још једаред, од 1943. као слуга Берлина и НДХ, да би пред крај свог живота још једном склопио и прекршио своју реч дату Павлу Ђуришићу као лојални слуга Анте Павелића.

[3] Истраживања ЦЕДЕМ (-Дамар) из Подгорице, National Democratic Institute Montenegro из Подгорице/Вашингтона и Центра за политичка истраживања јавног мњења - Института за друштвене науке из Београда.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.