Quantcast

strah od zivotinja

okular

Obećava
Banovan
Poruka
87
Da li su u proslosti postojali ljudi sa strahom od zivotinja,ili se taj strah pojavio tek kod urbanog stanovnistva kao posledica udaljavanja od prirode?
Da li je pojedinac,u proslosti,koji se bojao svake zivotinje,ako je takvih bilo,bio osuden na propast,ili su se clanovi njegovog copora brinuli o njemu?
Ako je strah od zivotinja nastao nedavno,na primer,covek se plasi konja, krave,jer ih prvi put vidi,kako to da se pojedinci plase pasa,koji su oduvek sa covekom, pa i sada, u gradovima?
Koje su karakteristike ove bolesti?
Kako to da se nista ne cini da se lece ljudi od ovog straha,koji im otezava zivot?

Nadam se da ima psihologa,antropologa i slicnih na ovom mestu, jer ja to nisam,koji ce pisati o ovome.
 

DJoxiii91

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.273
Ne shvatam ljude koji se plase zivotinja, a jos manje one koji ih iz straha ubijaju, sta vise mrzim ih!
Ljudi su se toliko prosirili i premnozili, pa sada ne mogu da podnesu ono malo zivotinja koje je prezivlo na Zemlji. Zemlja pripada svima, ne samo ljudima.
 
Poslednja izmena od moderatora:

marko47

Zainteresovan član
Poruka
496
Koren svih strahova (ne mislim na ono što je u okviru opreznosti) leži ili u dogadjajima vezanim za naše mladje dane ili u dogadjajima iz prošlih života.
Ako ti je stvarno stalo da nadješ rešenje, a ne samo da o tome diskutuješ, onda ćeš ga naći.
U r Right mAn !! :D




Najbolje je suociti se stim naci nekog hipnoterapeuta proci kroz te situacije i zavrshiti stim...
Ali mislim da svako moze i sam sebi pomoci u svemu ,pa i u ovome , ako to stvarno zeli ;)
 
Poruka
51.007
Nisam ni ja psiholog ili antropolog, ali mi je tema zanimljiva pa ću dati svoje laičko mišljenje.
Strah je definisao američki pisac Lavkraft: "Najstarije i najjače ljudsko osećanje je strah, a najstarija i najsnažnija vrsta straha jeste strah od nepoznatog."

U nekoj davnoj proslosti verovatno je u čovekovoj svesti postojao alarm iskljucivo u odnosu na zivotinje koje su bile predatori, tj. opasne po ljudsku egzistenciju.

Strah od zivotinja koje po svojoj prirodi nisu programirane da nas ugroze, moze se definisati samo kao bezrazložan, i vrlo često je produkt neiskustva, vaspitanja i neznanja. S druge strane, postoji strah od životinja kao rezultat traumatičnog iskustva, i on bi trebalo da se leči poput svakog drugog straha u okviru posttraumatičnog stresa. Neko preživi saobraćajnu nesreću pa ima košmare, boji se da sedne u automobil, iznova vraća film o trenutku udesa … i jedini način da se reši problema jeste da se obrati psihijatru, odnosno psihoterapeutu.

Ukoliko je strah patološki, onda je reč o fobiji. U psihijatriji se fobija definiše kao neurotičan strah različitog stepena: od teskobe, zastrašenosti, pa sve do panike. Ona je povezana sa različitim predmetima i situacijama, obično bez realne podloge i povoda. Ovaj intenzivan strah je propraćen izbegavanjem zastrašujućih stimulansa i panikom od mogućih susreta sa njima, Dakle, ukoliko neko vrišti čim ugleda psa koji je na pristojnoj udaljenosti, i na povocu, tj. ne predstavlja nikakvu realnu opasnost, onda je reč o kinofobu.
Neverovatno zvuči, ali kinofobija je, pored tanatofobije, jedan od najstarijih patoloških strahova (iako je pas već skoro 15.000 godina čovekov prijatelj), a za to razlog leži u reliktima kolektivne svesti: naime predstava o psu, kao mračnom biću, potiče još iz drevnog Egipta. Anubis, bog sa glavom šakala, bio je zaštitnik mrtvih. U grčkoj mitologiji, čudovišni pas Kerber je čuvar Hada, podzemnog sveta. Azijski čarobnjaci koristili su pseću krv u magijskim obredima, smatrajući da će na taj način moći da vide duhove. U legendama se vampiri često preobražavaju u pse. (Ne treba zaboraviti, u ovom kontekstu, ni vukodlake.) U srednjem veku, javno su spaljivani crni psi, jer se smatralo da su oni inkarnacije Satane, lično. U Francuskoj, Nemačkoj i nekim slovenskim zemljama, pas se pojavljuje u žetvenim običajima kao ovaploćenje duha žita; kada deca žele da odu u polje, stariji ih plaše rečima kako će ih kuca pojesti. Imamo i mi nešto slično u našoj mitologiji – Psoglave, čuvare tajnog blaga, koje se kriju u nedostupnim pećinama, stvorenja sa glavom psa, gvozdenih zuba i sa jednim okom na čelu, koji proždiru one koji pokušavaju da ukradu njihove dragocenosti.
 

Иван Чонкин

Zainteresovan član
Poruka
486
Nisam ni ja psiholog ili antropolog, ali mi je tema zanimljiva pa ću dati svoje laičko mišljenje.
Strah je definisao američki pisac Lavkraft: "Najstarije i najjače ljudsko osećanje je strah, a najstarija i najsnažnija vrsta straha jeste strah od nepoznatog."

U nekoj davnoj proslosti verovatno je u čovekovoj svesti postojao alarm iskljucivo u odnosu na zivotinje koje su bile predatori, tj. opasne po ljudsku egzistenciju.

Strah od zivotinja koje po svojoj prirodi nisu programirane da nas ugroze, moze se definisati samo kao bezrazložan, i vrlo često je produkt neiskustva, vaspitanja i neznanja. S druge strane, postoji strah od životinja kao rezultat traumatičnog iskustva, i on bi trebalo da se leči poput svakog drugog straha u okviru posttraumatičnog stresa. Neko preživi saobraćajnu nesreću pa ima košmare, boji se da sedne u automobil, iznova vraća film o trenutku udesa … i jedini način da se reši problema jeste da se obrati psihijatru, odnosno psihoterapeutu.

Ukoliko je strah patološki, onda je reč o fobiji. U psihijatriji se fobija definiše kao neurotičan strah različitog stepena: od teskobe, zastrašenosti, pa sve do panike. Ona je povezana sa različitim predmetima i situacijama, obično bez realne podloge i povoda. Ovaj intenzivan strah je propraćen izbegavanjem zastrašujućih stimulansa i panikom od mogućih susreta sa njima, Dakle, ukoliko neko vrišti čim ugleda psa koji je na pristojnoj udaljenosti, i na povocu, tj. ne predstavlja nikakvu realnu opasnost, onda je reč o kinofobu.
Neverovatno zvuči, ali kinofobija je, pored tanatofobije, jedan od najstarijih patoloških strahova (iako je pas već skoro 15.000 godina čovekov prijatelj), a za to razlog leži u reliktima kolektivne svesti: naime predstava o psu, kao mračnom biću, potiče još iz drevnog Egipta. Anubis, bog sa glavom šakala, bio je zaštitnik mrtvih. U grčkoj mitologiji, čudovišni pas Kerber je čuvar Hada, podzemnog sveta. Azijski čarobnjaci koristili su pseću krv u magijskim obredima, smatrajući da će na taj način moći da vide duhove. U legendama se vampiri često preobražavaju u pse. (Ne treba zaboraviti, u ovom kontekstu, ni vukodlake.) U srednjem veku, javno su spaljivani crni psi, jer se smatralo da su oni inkarnacije Satane, lično. U Francuskoj, Nemačkoj i nekim slovenskim zemljama, pas se pojavljuje u žetvenim običajima kao ovaploćenje duha žita; kada deca žele da odu u polje, stariji ih plaše rečima kako će ih kuca pojesti. Imamo i mi nešto slično u našoj mitologiji – Psoglave, čuvare tajnog blaga, koje se kriju u nedostupnim pećinama, stvorenja sa glavom psa, gvozdenih zuba i sa jednim okom na čelu, koji proždiru one koji pokušavaju da ukradu njihove dragocenosti.
Sa tim prvim dijelom se slažem i mislim da si odlično napisala.
Međutim ovo plavo, mislim da si omašila.
Zašto Pa strah od psa spada u strah od životinja uopšte.
Zašto su to prvi strahovi i zašto je to čudno što traju već kako kažeš 15 000 god.
Valjda, ili bar ja tako mislim, da je tada, tj. prije 15 000 godina bilo liftova, trgova, autobusa, visokih građevina, aviona, stomatologa..................................... bilo bi i strahova od svega toga kao što postoje danas.
Čovjek se prvo susreo sa smrću i životinjama i normalno je da su to i najstariji strahovi.
Kasnije dolazi tehnološki napredak pa je kako kažu danas aktuelan strah ili fobija već, od prisluškivanja i snimanja.
 

gost 10000

Veoma poznat
Poruka
10.852
Nisam ni ja psiholog ili antropolog, ali mi je tema zanimljiva pa ću dati svoje laičko mišljenje.
Strah je definisao američki pisac Lavkraft: "Najstarije i najjače ljudsko osećanje je strah, a najstarija i najsnažnija vrsta straha jeste strah od nepoznatog."

U nekoj davnoj proslosti verovatno je u čovekovoj svesti postojao alarm iskljucivo u odnosu na zivotinje koje su bile predatori, tj. opasne po ljudsku egzistenciju.

Strah od zivotinja koje po svojoj prirodi nisu programirane da nas ugroze, moze se definisati samo kao bezrazložan, i vrlo često je produkt neiskustva, vaspitanja i neznanja. S druge strane, postoji strah od životinja kao rezultat traumatičnog iskustva, i on bi trebalo da se leči poput svakog drugog straha u okviru posttraumatičnog stresa. Neko preživi saobraćajnu nesreću pa ima košmare, boji se da sedne u automobil, iznova vraća film o trenutku udesa … i jedini način da se reši problema jeste da se obrati psihijatru, odnosno psihoterapeutu.

Ukoliko je strah patološki, onda je reč o fobiji. U psihijatriji se fobija definiše kao neurotičan strah različitog stepena: od teskobe, zastrašenosti, pa sve do panike. Ona je povezana sa različitim predmetima i situacijama, obično bez realne podloge i povoda. Ovaj intenzivan strah je propraćen izbegavanjem zastrašujućih stimulansa i panikom od mogućih susreta sa njima, Dakle, ukoliko neko vrišti čim ugleda psa koji je na pristojnoj udaljenosti, i na povocu, tj. ne predstavlja nikakvu realnu opasnost, onda je reč o kinofobu.
Neverovatno zvuči, ali kinofobija je, pored tanatofobije, jedan od najstarijih patoloških strahova (iako je pas već skoro 15.000 godina čovekov prijatelj), a za to razlog leži u reliktima kolektivne svesti: naime predstava o psu, kao mračnom biću, potiče još iz drevnog Egipta. Anubis, bog sa glavom šakala, bio je zaštitnik mrtvih. U grčkoj mitologiji, čudovišni pas Kerber je čuvar Hada, podzemnog sveta. Azijski čarobnjaci koristili su pseću krv u magijskim obredima, smatrajući da će na taj način moći da vide duhove. U legendama se vampiri često preobražavaju u pse. (Ne treba zaboraviti, u ovom kontekstu, ni vukodlake.) U srednjem veku, javno su spaljivani crni psi, jer se smatralo da su oni inkarnacije Satane, lično. U Francuskoj, Nemačkoj i nekim slovenskim zemljama, pas se pojavljuje u žetvenim običajima kao ovaploćenje duha žita; kada deca žele da odu u polje, stariji ih plaše rečima kako će ih kuca pojesti. Imamo i mi nešto slično u našoj mitologiji – Psoglave, čuvare tajnog blaga, koje se kriju u nedostupnim pećinama, stvorenja sa glavom psa, gvozdenih zuba i sa jednim okom na čelu, koji proždiru one koji pokušavaju da ukradu njihove dragocenosti.
neverovarno je kakve mi predrasude negujemo kada je reč o životinjama, hraneći svoje iracionalne strahove. mi podržavamo naše, arhetipski urođeni instinkte kao što su strahovi, i to nije loše, kao mera predostrožnosti. pošto je većina mojih prijatelja zaluđena životinjama i to egzotičnim i pomalo neobičnim vrstama, pored kuca i maca, oni su mi pomogli da strahove nekako racionalizujem pričama o vrstama koje su stvarno agresivne i kojih ima možda, po njihovoj priči možda 3%...a ja imam strah od zmija. ne i fobiju pošto mogu da ih gledam sa pristojne razdaljine.. ( : sa ostalim životinjama sam blanko prijatelj, ne plašim se... ( : ne znam kako se strah od životinja javlja kod dece. da li je to taj, arhetipski strah od nepoznatog ili počinju da se plaše i "navuku" strahove tek kada im roditelji skenu pažnju da će da im se nešto loše desiti, pa daju opise, skočiće, uješće te, od toga može da se umre..itd..takva vrsta zastrašivanja.. ako prilaze životinjama... šta znaš o tome..?? ( :
 
Poslednja izmena:

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.