Strah od samostalnosti, odgovornosti?

[royaltyboy]

Zdravo. Ja zelim da podelim svoju pricu sa vama u nadi da cu mozda pronaci neko resenje ili soluciju za "veliki" problem koji imam
Imam 24 godina, zivim u jednom od vecih gradova u Srbiji... zivim sa roditeljima u porodicnoj kuci, jedinac sam. Dosta kao malom su mi svi udovoljavali, bio sam voljen, dobijao sam
uglavnom sve sto sam zeleo... moram i da naglasim da sam homoseksualne orijentacije.. Uglavnom prosao sam kroz period puberteta i adolescencije gde sam prihvatio sebe i nemam problem sa tim... Nego, moj problem se javlja kada sam zavrsio srednju skolu... poceo sam da dobijam anksioznost sa panicnim napadima..
Vremenom sam se izborio sa panicnim napadima, i ostala je ta neka anksioznost povremena, ali je dosta bolje nego pre.. Imam jako veliki problem jos kada sam pre nekih par godina pokusao da se preselim za Beograd, nisam mogao ni da izdrzim 2 dana...toliko mi je bilo tesko sve to novo, odvojenost od mojih, uverenje da sam sada sam itd... i vratio sam se sutra dan kuci, nazalost... isto imam problem i kada nadjem neki posao, ne mogu da izdrzim vise od nekoliko dana, tesko mi je psihicki...ne mogu da opisem...
Sada planiram uskoro da se preselim ponovo za Bg, dogovaram se sa drugaricom...smatram da sam psihicki dosta jaci nego kad sam prosli put se preseljivao za Bg... jer je proslo skoro 5 godina...i nekako to osecam... mene konkretno zanima da li se neko pronalazi u ovoj mojoj prici? kako sebi da pomognem? kako da stvorim svoj zivot?... imam jako veliki strah da ne uspem u zivotu, da zauvek ne ostanem mamino i tatino dete?

 

[момоа]

Slicna situacija je kod mene, s tim sto nisam homoseksualne orijentacije, nisam jedinac i za razliku od tebe poslednjih godina imam i zdravstvenih problema, tako da nisam fizicki ni sposoban da se preterano angazujem. Sto se tice anskizonosti, pocela je da me zdere jos od prenatalnog perioda, to je nesto sto je u meni ukorenjeno i sto je sraslo sa mnom, te mislim da ni nema nikakve sanse da se iz toga izvučem. Gledanje u tudji uspeh u mene stvara izvesnu rezignaciju i depresiju i sve me to vodi u još veću ucaurenost i lamentiranje nad sopstvenom sudbinom, za razliku od nekih ljudi koje motivise uspeh drugih i daje im snagu. U sebi zaista ne mogu da pronadjem niti jednu pozitivnu osobinu, za sta su jednim dwlom krivi i roditelji zbog nekih pogresnih postupaka ( slicno kao i kod tebe), ali ne mogu njih primarno kriviti jer sam od malih nogu imao tendenciju da budem ovakav kakav sam sada. Oduvek me je moj samodestruktivni karakter vukao u nove probleme.

 

[hirajgoagain]

da niste previše na internetu ili za ekranom?

dobro whatever valjda treba neki scenario za preživljavanje? ja sam se u tim godinama oslanjala u glavi na neku pamet u budućnosti i sve ću rešiti ali nisam ništa neobično izvukla ili uradila ili se snašla. mnogo su prošli bolje ovi što su regularno išli. osim nekih koji su pametni pa im ne treba fakultet al nisu se ni oni nešto zezali sa neaktivnošću

fakultet je danas po meni zeznuta stvar mada ipak završavaju ga ljudi ... ako je fakultet strašan a neka tzv visoka škola?
ili idite u neku stručnu pomoć sredinu grupe neke i sl

 

[N3Wz]

Zdravo. Ja zelim da podelim svoju pricu sa vama u nadi da cu mozda pronaci neko resenje ili soluciju za "veliki" problem koji imam
Imam 24 godina, zivim u jednom od vecih gradova u Srbiji... zivim sa roditeljima u porodicnoj kuci, jedinac sam. Dosta kao malom su mi svi udovoljavali, bio sam voljen, dobijao sam
uglavnom sve sto sam zeleo... moram i da naglasim da sam homoseksualne orijentacije.. Uglavnom prosao sam kroz period puberteta i adolescencije gde sam prihvatio sebe i nemam problem sa tim... Nego, moj problem se javlja kada sam zavrsio srednju skolu... poceo sam da dobijam anksioznost sa panicnim napadima..
Vremenom sam se izborio sa panicnim napadima, i ostala je ta neka anksioznost povremena, ali je dosta bolje nego pre.. Imam jako veliki problem jos kada sam pre nekih par godina pokusao da se preselim za Beograd, nisam mogao ni da izdrzim 2 dana...toliko mi je bilo tesko sve to novo, odvojenost od mojih, uverenje da sam sada sam itd... i vratio sam se sutra dan kuci, nazalost... isto imam problem i kada nadjem neki posao, ne mogu da izdrzim vise od nekoliko dana, tesko mi je psihicki...ne mogu da opisem...
Sada planiram uskoro da se preselim ponovo za Bg, dogovaram se sa drugaricom...smatram da sam psihicki dosta jaci nego kad sam prosli put se preseljivao za Bg... jer je proslo skoro 5 godina...i nekako to osecam... mene konkretno zanima da li se neko pronalazi u ovoj mojoj prici? kako sebi da pomognem? kako da stvorim svoj zivot?... imam jako veliki strah da ne uspem u zivotu, da zauvek ne ostanem mamino i tatino dete?

Zvuči kao da se suočavaš sa stanjem realnog života u okviru onih generacija koje su odrastale na mobilnim telefonima, društvu, izlascima i kojim je sve udovoljeno od strane roditelja dok se škole i sl. tome nisu konkretno pozavršavale kako bi se stekao neki preduslov za život.

Ovo je možda i najveći problem svih adolescenata koji se suočavaju sa činjenicom da njihov život neće biti američka bajka i da ne mogu da zaista žive onom vrstom života na koju su oduvek navikli.
Predlažem čitanje knjiga sa motivacionim sadržajem, ali i aktivaciju na planu posla.
Svaki posao je težak pre ili kasnije, ono što tebi fali jeste RADNA NAVIKA. Bez radne navike, ne možeš da zaista uspeš.
U početku svakog posla i navikavanja normalno je da postoji anksioznost i normalno je da postoji sagledavanje realnog sveta koji je užurban i viđenja toga da svako pokušava ne samo da živi, već da preživi kako zna i ume.
U sistemu si gde se mora raditi da bi se opstalo, roditelji neće zauvek da budu živi, moraš se boriti za sebe i steći tu vrstu osećaja osnovne želje za nastavkom života.

Ti nemaš velikih problema

- Lenjost
- Radna navika
- Nesposobnost da napreduješ
- Možda i razmaženost

Treba da pronađeš nešto za šta ćeš da se boriš u životu i šta će da ti daje snagu da ideš napred i da radiš one stvari koje inače smatraš teškim. Dobrodošao u pravi svet, od sada pa nadalje će se vreme MNOGO ubrzavati i godine će da lete dok pucneš prstima.

 

[Џорџи]

Zdravo. Ja zelim da podelim svoju pricu sa vama u nadi da cu mozda pronaci neko resenje ili soluciju za "veliki" problem koji imam
Imam 24 godina, zivim u jednom od vecih gradova u Srbiji... zivim sa roditeljima u porodicnoj kuci, jedinac sam. Dosta kao malom su mi svi udovoljavali, bio sam voljen, dobijao sam
uglavnom sve sto sam zeleo... moram i da naglasim da sam homoseksualne orijentacije.. Uglavnom prosao sam kroz period puberteta i adolescencije gde sam prihvatio sebe i nemam problem sa tim... Nego, moj problem se javlja kada sam zavrsio srednju skolu... poceo sam da dobijam anksioznost sa panicnim napadima..
Vremenom sam se izborio sa panicnim napadima, i ostala je ta neka anksioznost povremena, ali je dosta bolje nego pre.. Imam jako veliki problem jos kada sam pre nekih par godina pokusao da se preselim za Beograd, nisam mogao ni da izdrzim 2 dana...toliko mi je bilo tesko sve to novo, odvojenost od mojih, uverenje da sam sada sam itd... i vratio sam se sutra dan kuci, nazalost... isto imam problem i kada nadjem neki posao, ne mogu da izdrzim vise od nekoliko dana, tesko mi je psihicki...ne mogu da opisem...
Sada planiram uskoro da se preselim ponovo za Bg, dogovaram se sa drugaricom...smatram da sam psihicki dosta jaci nego kad sam prosli put se preseljivao za Bg... jer je proslo skoro 5 godina...i nekako to osecam... mene konkretno zanima da li se neko pronalazi u ovoj mojoj prici? kako sebi da pomognem? kako da stvorim svoj zivot?... imam jako veliki strah da ne uspem u zivotu, da zauvek ne ostanem mamino i tatino dete?

ne pronalazi se

 

[pesho]

Ma I meni namenja se poslova I zena ko kineskih carapa

 

[Petar_Petrovic]

Neuspeh je jedino kada ne pokusas,svaki pokusaj pa i onaj koji ne daje rezultate je uspeh i iz svakog pokusaja izlazis sve bolji i bolji.
Druga stvar,moras sebi da izbacis strah iz glave(anksioznost),postoji samo racionalni strah,kada je zivot stvarno ugrozen a sve ostalo je iracionalni o kojem uopste ne treba ni razmisljati.

 

[момоа]

Poenta je u tome sto neki ljudi misle da im je zivot stalno ugrozen pa usled toga osećaju konstantnu napetost i anskioznost.

 

[Metronomy]

U svakom slucaju najbolje se obratiti psihologu, pa ako treba i psihijatru.

 

[момоа]

Toliko sam anskiozan da me je strah od reakcije psihijatra

 

[royaltyboy]

Hvala

- - - - - - - - - -

Zvuči kao da se suočavaš sa stanjem realnog života u okviru onih generacija koje su odrastale na mobilnim telefonima, društvu, izlascima i kojim je sve udovoljeno od strane roditelja dok se škole i sl. tome nisu konkretno pozavršavale kako bi se stekao neki preduslov za život.

Ovo je možda i najveći problem svih adolescenata koji se suočavaju sa činjenicom da njihov život neće biti američka bajka i da ne mogu da zaista žive onom vrstom života na koju su oduvek navikli.
Predlažem čitanje knjiga sa motivacionim sadržajem, ali i aktivaciju na planu posla.
Svaki posao je težak pre ili kasnije, ono što tebi fali jeste RADNA NAVIKA. Bez radne navike, ne možeš da zaista uspeš.
U početku svakog posla i navikavanja normalno je da postoji anksioznost i normalno je da postoji sagledavanje realnog sveta koji je užurban i viđenja toga da svako pokušava ne samo da živi, već da preživi kako zna i ume.
U sistemu si gde se mora raditi da bi se opstalo, roditelji neće zauvek da budu živi, moraš se boriti za sebe i steći tu vrstu osećaja osnovne želje za nastavkom života.

Ti nemaš velikih problema

- Lenjost
- Radna navika
- Nesposobnost da napreduješ
- Možda i razmaženost

Treba da pronađeš nešto za šta ćeš da se boriš u životu i šta će da ti daje snagu da ideš napred i da radiš one stvari koje inače smatraš teškim. Dobrodošao u pravi svet, od sada pa nadalje će se vreme MNOGO ubrzavati i godine će da lete dok pucneš prstima.

Hvala

 

[hirajgoagain]

Poenta je u tome sto neki ljudi misle da im je zivot stalno ugrozen pa usled toga osećaju konstantnu napetost i anskioznost.

možda i jeste stalno ugrožen na neki način, možda se plaše i sebe
ne baš baš ugrožen al ono nije komotno

 

[момоа]

možda i jeste stalno ugrožen na neki način, možda se plaše i sebe
ne baš baš ugrožen al ono nije komotno

Imao sam tih problema pa se moze reci da govorim i iz licnog iskustva. Plasis se dakle bukvalno svega tipa nekih banalnih stvari, da ti se krov ne srusi na glavu, da te ne lupe kola, da te meteorit ne pokosi, jedno vreme sam neprestano sanjao da mi avion pada na kucu pa sam imao i od toga trip...plasis se svih potencijalnih nevolja koje u datom momentu mogu da te snađu. Osecaj je neopisiv, nepodnosljivost level maksimum. Uspeo sam vremenom da prrvazidjem koliko toliko to patološko stanje, ali sam i dalje visoko anskiozan.

 

[hirajgoagain]

Imao sam tih problema pa se moze reci da govorim i iz licnog iskustva. Plasis se dakle bukvalno svega tipa nekih banalnih stvari, da ti se krov ne srusi na glavu, da te ne lupe kola, da te meteorit ne pokosi, jedno vreme sam neprestano sanjao da mi avion pada na kucu pa sam imao i od toga trip...plasis se svih potencijalnih nevolja koje u datom momentu mogu da te snađu. Osecaj je neopisiv, nepodnosljivost level maksimum. Uspeo sam vremenom da prrvazidjem koliko toliko to patološko stanje, ali sam i dalje visoko anskiozan.

ne znam, a psihi-jatri i -olozi
ja ih cooliram malo sad